PLATNA NA KOJIMA SE BORE NEBO I ZEMLJA

Povodom nedavno objavljene monografije slikara Gorana Mitrovića organizovana je i izložba njegovih radova u Galeriji RTS

Izdavači monografija Gorana Mitrovića su „Pariski krug“ sa direktorom i urednikom mr Živojinom Ivaniševićem, JMU Radio–televizija Srbije i „Službeni glasnik“. Autori tekstova u knjizi su Đorđe Kadijević, Sreto Bošnjak, Dejan Đorić i Miroslav Radovanović. Reč je o jednom od naših najboljih figurativnih majstora koji je imao stilski razvojni put od zavičajnog realizma do potpuno samosvojnog vida fantastike, od okretanja prema prošlosti i nacionalnom do vizionarskog i utopijskog oličenog u novije vreme često slikanim vremeplovima.

Ulja Gorana Mitrovića po formi su monumentalna i na manjem formatu, kao što su njihov sadržaj, izraz, potez i kolorit snažni. Iz paganskih predela ovog slikara (a svako njegovo delo može se shvatiti kao prevrednovanje pejzaža) ishodi danas izgubljen smisao za herojsko kao jedno od ključnih obeležja predmoderne umetnosti, podiže se magla, vije se dim istorije, a topla, vlažna zemlja isparava. Reč je o zavičajnom realizmu koji traga za mirisom i dodirom, Mačva i Srem kao da su začarani, mistični, izrasli iz crnice. Posle svih eksperimenata i proglasa smrti umetnosti, ponovo se pojavljuje slikarstvo u najboljem vidu: nostalgično i dramatično, osećajno, nalik antičkim mitovima, u eri krize identiteta, masovnosti i bezličnosti, umetnost koja zrači posebnošću.

Zbiva se na Mitrovićevoj slici sudar elemenata, bore se nebo i zemlja, crtež i boja, slikar i slika, pejzaž je pritisnut viškom istorije, u skladu sa Heraklitovom mudrošću da je „rat otac svih stvari“. Nije to samo srpski predeo već univerzalni i vanvremeni, slikar možda nastoji da naslika večno. Taj tragični pejzaž, pretvoren u vedutu starog ili nekog budućeg grada posle kataklizme, na njegovim platnima nadleću sada baloni i imaginarne letelice, nalik onim prvim, iz početaka avijacije, kada su se mešali san i tehnika. Bez bilo kakve teorije, estetskog predumišljaja ili diskurzivnog ubeđivanja, tih kritičarskih proteza sadašnje umetnosti, lišeno ispraznosti glamura i prolaznosti brzo stečene i još brže izgubljene slave, izraslo je slikarstvo snage, volje, sokova krvi i tla, drame i skrivenog užasa.

[restrict]

PREVREDNOVANE SLIKE MAJSTORA Mitrovićevo melanholično carstvo simbolično je i scenično, realno i imaginarno, surovo i poetsko, počev od neba, njegove svetlosti, prikaza doba dana, ambijenta, i (najčešće tmurne) atmosfere. U tom svetu jakih kontrasta, naglašenim svetlo-tamnim razlikama, mnogo toga istovremeno je izmaštano i realno, upravo zato i magično. Posmatrač je suočen sa večnom zorom ili sutonom, paganskim, strasno naslikanim predelom, svežim podsticajima mašte, koji deluju ponorno i strašno, jer su predstavljeni kao vizija, apokaliptična u onoj meri kojom smo se ogrešili o prirodu i Boga. Slikarstvo je to katkad grubo i sirovo, muško svakako, materijalističko ponekad, uvek mitsko, koje sumnjom u tehničko i veštačko vraća poverenje u svet. Zvuči poput tužbalice ili zvona u noći, predstavlja povratak zemlji, nebu i pticama.

Slikarstvo ovog majstora uspostavlja odnos prema prošlosti i velikim starim volšebnicima, možda najpre jasno određenim sadržajem. Figure, predeo i predmeti učestvuju u tihoj i smirenoj, pomalo statičnoj sceni a kada se pojavi savremeno u vidu vazduhoplova, prikazano je sa ironijom. Bez velikih gestova i kretnji, neokrznute aktuelnom estetikom spektakla, slike ovog stvaraoca iskazuju pravu ljudsku dramu, čoveka simbolisanog strašilom, smeštenog u pejzaž koji kao da je vatra ili stihija opustošila. Strašila vode rat ili kreću u pohod, u seobu, vođena svojom utvarnom, zlom sudbinom, u tom ključu je prevrednovana i čuvena slika Paje Jovanovića posvećena seobi Srba. Slikara zanima drama koja nastaje u večitom sudaru dva sveta – spoljašnjeg i unutrašnjeg, to je najpre drama svetlosti i senki, koja nije ništa drugo nego slikarstvo, ali i sumrak, smrt i umiranje. U tom tragičnom svetu koji ipak nije lišen humora, pojavljuje se svetlost kao viša dimenzija i mitsko prisutno i u predmetnom. O postojanju beskrajnog protoka vremena, ciklusu smenjivanja i umiranja, postoje dokazi, možda najvidljiviji u ravničarskom prostoru, diskretno osvetljenom i leonardovski sfumatičnim… Možda je ovo slikarstvo samo opelo haj-tek civilizaciji koja se iščašila iz prirodnog poretka; Mitrović slika krstove, vence i strašila nastala od nebrigom odbačenih stvari, pohabanih i zloupotrebljenih. Slika nekakve čudne konstrukcije, „skangala“, kako bi rekli naši stari, zaboravljene i zarđale brodove nasukane na bezvodne reke u opustelom predelu, usamljenike u prostranstvima bespuća i tuge, beskraj zaboravljenog sveta, lutalice i prosjake koji brode nebom. Svaki predmet, figura i pejzaž – svet za sebe, osoben i ličan, diskretno se razotkriva. Po tome sliku prepoznajemo kao autorsku, neposredno vidimo biće, osećajnost i stav samog slikara. Ma koliko bile utopijske, ove realističke vizije imaju neku privlačnu toplinu ljudskog, kao refren i lament nad zlom sudbinom sveta.

ZAPREPAŠĆUJUĆA PRECIZNOST Svet je to lišen logosa, istina silazi u Had, pojavljuju se nekršteni ljudi, postapokaliptički ne-svet, odsustvo smisla i Tvorca. Krmaroš je napustio svoju korablju, svaka slika je „Brodolom nade“, čovek je verovatno suvišan, pa često nije ni naslikan. Preciznost tih poruka zastrašujuća je. Nevinost „ravničarskog slikarstva“, splin Vojvodine, melanholija oboda pokojne Ka und Ka monarhije, na ovim uljima detaljno su prikazani slikarstvom velikih prostornih planova. Iza muklog horizonta polako se valja skriveni doživljaj, opasnost, umetnost nije ništa više do odraz prohujale nepogode, koja za sobom ostavlja samo grotesku. Ogolivši stvarnost do kraja slikar je prešao u nadrealno, detalji su arhetipovi, ali kao da nema nikoga da sa njima osveži pamćenje. Ljudske figure se sa mukom formiraju na ovim platnima, vade se iz svojih čaura, zrače odsustvom. Na novim slikama majstor se vratio na igralište smisla vedrijim predstavama letećih cirkusa, vazdušnih brodova, balona i cepelina kao večne iracionalnosti osvajanja neba, koju su futuristi pretvorili u pohod na Sunce; Mitrović, dakle, ne pronalazi samo sluzavi trag patetike.

Neki savremeni cinik se ne bi samo upitao da li danas ima smisla ovako slikati već, posle svega, da li uopšte slikati? Ali, šta raditi sa ovakim opusom, iz koga neskriveno izbija prezir prema svemu ovovremenom? Treba shvatiti poruku Mitrovićevog slikarstva, jer nije zaboravio na drevnu pouku, na činjenicu da je stvaralaštvo uvek nešto značilo. Na početku jednog veka koji sluti smrt prirode i ljudske slobode, smutnju duha i prevlast izveštačenog, lažnog i virtuelnog, slabost u svim domenima, pojavio se usamljenik koji svojim stvaralaštvom satire duh vremena, dela nasuprot njemu, ide hrabro uprkos struji, nastupa kao bogoborac protiv ikona reklamokratije. U pustinji duha ukazuje na nešto posve drugo – na blato, strašila, njive i ljude, ili na nevini san o letenju. Da li će se ikada ponovo poći tim tragom, putevima masne zemlje ka dimu i vatri, žetvi i žrtvi, ili ka nebu, zavisi od onoga što je preostalo u čoveku. Upravo se tim ostatkom bavi Goran Mitrović, koji je još kao mlad slikar uspeo da pokaže put i ispuni svoju sudbinu, sudbinu umetnika.  

[/restrict]