Milorad Vučelić / glavni urednik
Dan posle saopštenih rezultata ovogodišnjih parlamentarnih izbora u Srbiji počela je priča poraženih političkih stranaka o predsedničkim izborima na kojima će osvetiti svoj teški poraz. Danas tema o mogućim predsedničkim kandidatima dominira našim medijima. Svakodnevno se traga za zajedničkim opozicionim kandidatom, ali niko i ne pominje šta bi to mogao biti program oko koga bi se okupili ili se već okupljaju. Taj program se mora bitno razlikovati od državne politike koju Srbija danas vodi i netačno je da je nepoznat, on je jasan, ali samo nesistematizovan, pa je ovo prilika da na njegove principe ukažemo. Izborni program je, dakle, tu, traži se samo imenovanje kandidata za budućeg predsednika kome se pobeda već smeši.
[restrict]Sudeći po politici većine stranaka, a naročito onih demokratskih, da se zaključiti da bi odmah posle pobede na predsednički izborima trebalo menjati Ustav Srbije a pre svega njegovu preambulu o Kosovu i Metohiji. Morala bi se u novom ustavu istaći, to se valjda i podrazumeva, odredba o državnosti Vojvodine. Što se Preševa tiče, ne gine im bar autonomija i nema smetnji da to bude put do „prirodne Albanije“, što je samo slobodan prevod za Veliku Albaniju. Istovremeno, ne bi se pravile smetnje za funkcionisanje zajednice albanskih opština od Ulcinja do Preševa koje vode istom cilju. Paralelno s tim procesom moralo bi se odustati od Briselskog sporazuma i hitno priznati nezavisnost kosovske lažne države. Tako bi se, kako kažu, „rasteretila“ Srbija na svom evropskom putu. U tu svrhu bi se od Saveta bezbednosti UN zvanično zatražilo da poništi Rezoluciju 1244 i primi Kosovo u Ujedinjene nacije. Od Rusije bi se ultimativno zahtevalo da se odrekne prava veta u SB baš kao što se od nje od strane žutog režima već pismeno tražilo da prihvati EULEKS umesto UNMIK-a. Rusiju bi prethodno naš budući predsednik, učtivo ili neučtivo, zamolio ili primorao da se ne protivi prijemu Kosova u UNESKO. Novi demokratski predsednik će Skupštini Srbije podneti rezoluciju kojom se Rusiji nalaže da vrati Krim Ukrajini i svim sredstvima likvidira otpor u Donbasu.
Samo po sebi je razumljivo da bi prvi pravi spektakularni potez našeg novog „žutog“ demokratskog predsednika bio da Rusiji vrati nazad sve Migove 29, koji nam stižu za tri meseca i razno drugo oružje i to o njihovom trošku. Ima li šta lepše i bolje od toga nego da vrhovni komandant Vojske Srbije razoruža vlastitu vojsku na čijem je čelu. Verovatno bi odmah potom bio obustavljen protest i štrajk nekih vojnih lica. Današnji vojni štrajkači ostali bi ponosni jer su bili i ostali jedini štrajkači u istoriji srpske vojske, a možda bi od novog predsednika dobili i orden. S tim odlikovanjem sigurno bi ih rado prihvatili natovci kada dođu. Ima li bolje preporuke za odabir pravih patriota! Kad su razoružani – što bi štrajkovali.
Mora se raščistiti teren za pristupanje NATO-u, pa je neophodno poništiti skupštinsku Rezoluciju o vojnoj neutralnosti, a možda bi se pristupanje NATO-u regulisalo i novim ustavom. Tako bi članstvo u zapadnoj vojnoj alijansi postalo naša ustavna obaveza, pa oni ako nas prime, prime…
Novi predsednik izabran na opštim izborima i stranački lideri koji su ga podržali odmah bi pristupili izmenama donesenih skupštinskih rezolucija o Srebrenici i žrtvama zločina i doneli nove u kojima bi priznali genocid ne samo u Srebrenici već svuda gde se to od nas traži. Jasno je da će tako Republika Srpska postati genocidna tvorevina, pa je sledstveno tom neophodno promeniti Dejtonski sporazum i odlučno zatražiti da Rusija prestane da bude njegov garant i remetilački faktor unitarizacije BiH. Novoizabrani demokratski srpski predsednik će zatražiti hitno učlanjenje BiH u NATO, pa ako sarajevske vlasti zbog Erdogana, ili ko zna zbog čega, budu oklevale s tom odlukom, primoraćemo RS da prva povuče nogu. Sa RS se generalno mora drukčije, pa zar nije već dokazano da su potencijalnim biračima novog, opozicionog, predsednika milije dve zgrade u Hercegovačkoj nego cela srpska Hercegovina sa sve Hercegovcima i njihovim ustancima od kojih smo samo belaja imali umesto da smo se modernizovali onoliki koliki smo bili u vreme Turaka i posle Berlinskog kongresa.
Humanitarni centar u Nišu će se odmah ukinuti, nekoliko Rusa će odatle biti proterano jer kada tu ne bude Rusa, neće biti ni poplava ni požara u Srbiji, a to će ionako i svakako biti NATO baza ako im ne bude skupo. A ako bude, mi ćemo investirati u tu tuđu vojnu bazu. Da bi se kvalifikovali za pristupanje NATO-u novoizabrani predsednik će možda i zatražiti da se kod nas odmah instalira deo raketnog štita prema Rusiji. No, istini za volju, o tome se još razmišlja u predizbornim štabovima „demokratske“ opozicije i tu postoje neke razlike u nijansama među kandidatima.
S Rusijom inače treba preispitati srdačne odnose i samo najmaštovitiji među nama glasačima mogu zamisliti šta će im sve novi predsednik prirediti, a pogotovo ako tu bude Vuk Jeremić koji je kivan na Ruse što ga nisu podržali u nameri da bude generalni sekretar UN. Što se Saše Jankovića tiče, on je oduvek kivan i ljut na Rusiju, tobože zbog ugroženih ljudskih prava.
Sasvim je podrazumevajuće da će Rusiji odmah prvih dana biti uvedene sankcije! Ali pre toga ona mora proći kroz toplog zeca poniženja. Planira se u najužem izbornom štabu budućeg građanskog predsednika da se to Rusima i Putinu saopšti baš na Dan pobede – 9. maja! To bi bio najbolji način da obeležimo naš Dan Evrope.
I sa Kinezima se mora drukčije. Nije isključeno da se od njih zatraži da se povuku iz Železare a da se pre toga izdejstvuje i zabrana njenog rada od Brisela pa da tako obrazložimo naš prekid saradnje.
Sa SPC će novi demokratski predsednik morati prilično da zategne odnose. Ako podrže napred iznesenu politiku i državnu strategiju, onda će da se vidi, ali ako nastave ovako, neće biti dobro po njih. Sa svim drugim verskim zajednicama će se na ovakvoj politici lako naći podrška, a biće i oni zadovoljni ako se malo pritegne naša crkva. SPC će možda dobiti i neki mali popust ako ne bude imala primedbe na kanonizaciju Alojzija Stepinca.
Novi demokratski i „građanski“ predsednik će se na unutrašnjem ekonomskom planu snagom svog autoriteta odmah založiti za hitnu prodaju sve preostale javne svojine od Telekoma, PTT-a, EPS-a, Aerodroma „Nikola Tesla“ do Srbijašuma. Naravno, pre toga će iz službe u tim preduzećima počistiti hiljade radnika. I, dabome, kupci ne mogu biti iz Rusije ili Kine.
Novi demokratski predsednik će ukinuti odluku o mešovito policijsko-vojnim jedinicama koje kontrolišu naše granice, te pozvati sve imigrante i sve evropske snage u Srbiji da jurnu na Orbanov žičani zid i da preko Vojvodine i Mađarske otvore široka polja Evrope. Naravno, štiteći Hrvatsku od ulaska bilo kog emigranta. Od Turske i od samog Erdogana će se zahtevati da i Srbiji pruži priliku da demonstrira svoju politiku „širom raširenih ruku“ i da sa pola miliona emigranata osveži balkansku rutu. Biće to prilika da trajno ugostimo i nastanimo u Srbiji bar stotinak hiljada Avganistanaca i Pakistanaca a ne samo da ih lažno humano i kratkoročno zbrinemo na njihovom proputovanju u zemlje EU, kako to rade Vučić, Vulin i Nebojša Stefanović. Njihov humanizam je lažni licemerni humanizam.
Što se raznih hrvatskih zahteva tiče, odmah bi im se u svemu izašlo u susret, te bi već na prvom putovanju u Brisel demokratski predsednik prihvatio „na slepo“ sve hrvatske zahteve uključujući i ona oko granica. Na povratku iz Brisela izvršeno bi bilo njegovo skrušeno pokajanje na Markovom trgu ili Jelačića placu u Zagrebu. Time bi se ponovo uspostavio kontinuitet sa politikom koja je prekinuta 2012. godine kada smo i pismeno i usmeno dali Hrvatskoj potvrdu da između nje i Srbije nema spornih pitanja i tako joj pomogli da lakše uđe u EU. O Jasenovcu ili Jadovnu ili Oluji ne sme biti ni govora.
Ima u predsedničkom programu i malo objektivizma, pa se tako odaje priznanje današnjim vlastima što su omogućile Todorićevoj firmi IDEA da se većinski sa svojim trgovinskim lancem razastre po celoj Srbiji. Ali to je nedovoljno jer je cilj da ona preuzme baš sve prodavnice koje poželi. I ne treba tom trgovinskom lancu nametati da prodaje srpske čokoladice jer samo njihovo postojanje iritira zvaničnu Hrvatsku. Što dalje od srpskih čokoladica, to bliže Kolindi – to treba da bude naša nova deviza! Pohvaljuje se i Vučićeva evroretorika, ali se ističe da je nedovoljna i neiskrena.
Na eminentno unutrašnjopolitičkom planu stvari će se odvijati pod geslom: gde smo mi žuti stali 2012. godine, tu ćemo nastaviti 2017!
Ako sve ovo ne bude dovoljno da nas bolje gledaju u EU, naš demokratski predsednik preduzeće sve što se od njega bude tražilo i neće više biti licitiranja datumima ili bilo kakvim rokovima. A onda ako nas se sete, sete…
Primetno je da se u predsedničkom programu malo pažnje posvećuje podeli vlasti i da se vrlo široko tumače predsednikova ustavna ovlašćenja. Kada je reč o evroatlantskim integracijama i modernizaciji Srbije, sve je dozvoljeno, baš kao što je i bilo posle 5. oktobra 2000. godine. Iz Brisela ili Vašingtona neće stići nijedna reč prekora, a iz Londona, središta bregzita, stići će pohvala da je Srbija ponovo pronašla svoju dušu.
Koliko je predsednički program demokratskog i građanskog kandidata precizan i kolika je samouverenost onih koji ga pišu vidi se i po samom načinu na koji će biti proslavljena izborna pobeda. Biće to slavlje na području koje se sada naziva „Beograd na vodi“ na kom će biti rušeni novopodignuti objekti i infrastruktura da bi se dosegnula simbolika rušenja Berlinskog zida.
Program je, dakle, manje-više poznat, čeka se samo ime kandidata. Za sada se kao demokratski kandidati najčešće pominju Vuk Jeremić, Saša Janković pa i Čedomir Jovanović. Možda će shodno ličnim afinitetima postojeći program biti dograđen ili neznatno izmenjen ili će samo vreme izvođenja biti usporeno, ali cilj mora ostati isti jer takvu politiku zastupaju stranke koje po toj meri i traže predsedničkog kandidata. Kandidat mora prisegnuti na ovaj plan i program.
Ovoga puta je izlišno govoriti o mogućem patriotskom ili „patriotskom“ kandidatu jer prethodno opisani program je toliko patriotski da ga je nemoguće u tom smislu nadmašiti.
[/restrict]
