Od aktuelnog imidža do istorijskog vrednovanja

Dragomir Anđelković 

Dublje sagledavanje odnosa Srba prema Titu i Rusa prema Staljinu daje relevantne indikatore onoga što će odrediti istorijski status političara koji sada vode Srbiju

Kada je 2008. u Rusiji sprovedeno veliko istraživanje javnog mnjenja na temu popularnosti istorijskih ličnosti, Staljin je zauzeo treće mesto. Neki su se zbog toga frapirali, čudeći se kako je moguće da onaj koga smatraju krvavim diktatorom tako dobro prođe. Drugi su osporavali rezultate tvrdeći da je J. V. Džugašvili bio tek za nijansu drugoplasiran (prvi je bio knez Aleksandar Nevski), ali je istraživanje zbog međunarodnog imidža Ruske Federacije navodno frizirano. Bilo tako ili ne, proporcionalno zaoštravanju sukoba sa Zapadom Staljinov rejting je u narednim godinama rastao, tako da kada bi sada bio sproveden izbor najznačajnijeg lidera iz prošlosti, on bi po svemu sudeći trijumfovao. Tako je jer Rusi smatraju da je umeo da štiti njihove državne i nacionalne interese. S druge strane, sigurno nisu brojni Srbi koji bi tako nešto rekli za Tita. Uprkos tome – prema velikom istraživanju koje je nedavno sproveo istraživački centar „Demostat“ – najviše građana Srbije je kao najboljeg lidera od ponuđenih (Vučić, Milošević, Đinđić) odabralo jugoslovenskog maršala!

[restrict]

ASIMETRIČNE ANALIZE Na taj način Tita doživljava 32,3 posto ispitanika, te je on bolje plasiran od, među aktuelnim političarima nedodirljivog, Vučića (31,4 odsto). Opet, iz ispitivanja se može zaključiti da je među Srbima vrlo visok nacionalni naboj, pa da nisu ravnodušni u odnosu na istorijsku i sadašnju sudbinu svog naroda. Stoga, tajna i dalje velike Titove popularnosti prevashodno je ekonomske, a ne geopolitičke prirode kao kod Rusa u vezi sa Staljinom. Nisu Srbi ni autoritarniji od mnogih drugih naroda, niti su unikatno anacionalni, već se mnogi još sećaju vremena kada su bolje živeli i sa optimizmom očekivali sutrašnji dan. To u kontrastu sa sumornim decenijama posle Tita utiče na njegovo pozitivno vrednovanje.
Polazeći od toga možda će na pravu loptu delovati paradoksalno ono što sledi. Komunistička vlast je bila sklona tome da poredi svoje rezultate sa stanjem zemlje u prošlosti, bez uporednog sagledavanja pozicije u odnosu na druge države. Bruto domaći proizvod (BDP) Kraljevine Jugoslavije bio je pred Drugi svetski rat 330 američkih dolara po glavi stanovnika. Krajem 80-ih SFRJ je imala BDP per capita od oko 3.050 dolara. Nema šta, respektabilan rast. Međutim, kada se pribegne sagledavanju tih parametara u međunarodnom kontekstu slika je drugačija. Pred Drugi svetski rat američki BDP je iznosio oko 1.400 dolara, a francuski 935, da bi poznih 80-ih bio oko 18.000 (SAD), odnosno 11.000 (Francuska).
Znači dok je BDP Kraljevine Jugoslavije bio 4,2 puta niži od američkog, BDP SFRJ je već bio 5,9 puta niži! Dok je domaći proizvod po glavi stanovnika Kraljevine zaostajao 2,8 puta za francuskim, u doba socijalističkog privređivanja zaostajanje se povećalo na 3,6 puta! Što se tiče Srbije, ona je pratila razvojne trendove Federacije. Ukratko, Titova Jugoslavija je sama po sebi napredovala, ali u poređenju sa razvijenim zemljama nazadovala! Doduše, do sredine 60-ih SFRJ se razvijala brže od niza zapadnih država, ali onda je iscrpela potencijale onoga što se naziva „efektom sustizanja“. Istine radi i posle toga je ostala deo globalne kompozicije koja je grabila napred. Svet je po okončanju rata doživeo neslućeni bum. Nikada u istoriji nije postojao takav period propulzivnog napretka u kome su učestvovali gotovo svi slojevi stanovništva mnogih zemalja. Mi nismo bili izuzetak. To mnogi pamte a ne bave se komparativnim analizama, koje su ipak bitne kada se izvode smeli zaključci sa objektivnim pretenzijama u vezi sa tzv. „Titovim zlatnim vekom“.

PIRAMIDALNI TITOIZAM Zemlje u razvoju se pre ili kasnije suoče sa „krizom modernizacije“. Kada odmakne transformacija ranije dominantno ruralnog društva u urbano industrijsko, do punog izražaja dođu organizacione sposobnosti menadžmenta, delotvoran bankarski sistem, racionalnost vlasnika kapitala, produktivnost rada, međunarodna konkurentnost privrede. Za dalji progres ključno su značajni faktori direktno uslovljeni tzv. političkim i pravnim okruženjem biznisa. To su bile prepreke preko kojih Jugoslavija i druge socijalističke zemlje nisu mogle da pređu. Mogle su na osnovu političke volje, sile, entuzijazma, kredita da sagrade fabrike, ali nisu mogle da njima upravljaju dovoljno efikasno i dugoročno profitabilno.
Posledice su bile takve da je u narednim decenijama Jugoslavija protraćila sve što je 50-ih i delimično 60-ih postigla u približavanju zapadnom nivou razvoja. S druge strane, za razliku od socijalističkih zemalja – kako je u izvanrednoj knjizi „Jugoslovenska struktura raspada“ istakao Laslo Sekelj – mnoge kapitalističke zemlje u razvoju uspešno su prevladale krizu modernizacije. Prešle su iz kvantitativne u kvalitativnu fazu razvoja. Nastavile su da napreduju, mada sporije nego u „fazi sustizanja“. I tako je bilo dok nisu zapale u kandže neoliberalnog fundamentalizma koji u nečemu ima sličnosti sa poznim ekonomskim titoizmom.
Za razliku od drugih socijalističkih zemalja, ostavljenih samim sebi, naš standard je nastavio da raste i pošto smo se suočili sa „krizom modernizacije“. Umesto za produktivne reforme režim J. B. Tita odlučio se za sve veće zaduživanje i samoupravne igrarije. Na tim osnovama građani su iz godine u godinu živeli sve lagodnije. Nastupila je „zlatna decenija“, kako mnogi pamte sedamdesete. Slično je i Zapad, ali krajem 20. veka, ušao u fazu opšte deregulacije i razvoja na principima „piramidalnih špekulacija“. Tako je krajem prošle decenije stigao do velike ekonomske krize (koju do danas nije prevazišao), kao što smo se i mi 1979. suočili sa dužničkom krizom. Njeni efekti su se u punoj meri osetili posle Titove smrti (1980). Počele su naše ekonomske muke koje traju od vlade Milke Planinc do danas. Imali smo tek kratkotrajne pauze tokom kratkog razdoblja koje vezujemo za Antu Markovića i nekoliko godina sredinom dvehiljaditih. Naravno, daleko je od toga da se tada išta dubinski pozitivno dešavalo (štaviše bilo je obrnuto). Sada govorim o subjektivnom osećanju boljitka većine građana.

RUŽIČASTI SNOVI U tom svetlu vratimo se Titu. Tu je ključ njegove i dalje osetne popularnosti. Ljudi se ne bave, da ponovim, statistikom i analizom toga da li im standard raste na realnim ili nerealnim osnovama, već žive svoje živote i sećaju se kako im je bilo. A u Brozovoj iluzornoj, ali upamćenoj srebrnoj i zlatnoj epohi većina je osećala iz godine u godinu ekonomski boljitak. To su bile impresije mnogih dok je represiju osećala (tim pre upamtila) manjina. Opet, prema istraživanju centra „Demostat“, danas većina građana smatra da njihove stvari u životu stoje u mestu (52 odsto), dok tek 26 procenata oseća boljitak (19 posto oseća osetno pogoršanje). Više ljudi je uvereno da živi znatno gore od svojih roditelja (27 odsto) u poređenju sa onima koji misle suprotno (21 procenat). Pri tome poslednji su često pripadnici starijih generacija čiji su roditelji živeli pre ili neposredno posle Drugog svetskog rata. U takvim okolnostima nije ni čudo što je nemalo onih koji pomišljaju da je demokratija (tim pre traljava) neukusna zamena za nedostatak onoga što se maže na hleb.
Što je ljudima danas gore, to više vrednuju Tita. Čak 54 procenta onih koji smatraju da žive vrlo loše opredelili su se za Broza, dok je svega 20 posto onih koji kažu da im je veoma dobro, imalo takvo mišljenje. U svemu tome je bitna i generacijska dimenzija. Gotovo 40 posto starijih od 65 godina tvrdi da je J. B. Tito bolji od svih lidera od kraja 80-ih do danas, dok je tek oko 20 odsto mlađih od 29 godina iskazalo takav stav. Ukratko, pre svega oni Srbi koji se sećaju da su u njegovo vreme znatno lepše živeli i posle Tita biraju Tita. Njima se priključuje i deo mlađih koji svoju tešku stvarnost upoređuju sa ružičastim pričama starijih. Toliko o ekonomiji i standardu.

JUGOSLOVENSKA FATAMORGANA Ne treba dokazivati da je Titov režim u nacionalnom pogledu za Srbe bio katastrofalan. Naravno nije bio kriv samo Broz. Da se sada ne bavimo šire prošlošću KPJ i Kominterne, dovoljno je pomenuti Drezdenski kongres (1928) i kulminaciju antisrpskog kao navodno antihegemonističkog kursa, u čemu su zdušno učestvovali i mnogi ideološki (tek kasnije i oportunistički) preparirani srpski kadrovi. Tako smo stigli do administrativnog stvaranja veštačkih nacija od delova srpske (Crnogorci, Muslimani), prinudne asimilacije Srba (nacionalno svesnih srpskih katolika u Dalmaciji i Dubrovniku, brojnih naših sunarodnika na severu i zapadu Makedonije), nakaradnih republičkih granica (npr. ujedinjenje Dalmacije sa Hrvatskom i Slavonijom dok su Srbija i Crna Gora bile razjedinjenje a oduzeta nam je i Baranja), nametanja pokrajina samo Srbiji (dok slobodarska Srpska Krajina koja je umnogome iznela NOB to nije postala u sastavu Hrvatske), sistematskog potiskivanja ćirilice.
Mnogi Srbi to dobro znaju – što se vidi i po tome da primetno manje pripadnika našeg naroda bez obzira na gore navedene razloge najpozitivnije ocenjuje Tita (29,5 posto) u poređenju za građanima Srbije koji pripadaju nacijama koje je on stvorio ili na drugi način „zadužio“ (npr. čak 62,3 odsto Bošnjaka najviše „voli“ Tita). Ali ipak i pored toga premnogo Srba je sklono Brozu. Kako je još Makijaveli primetio, ljudi najviše vrednuju ono od čega zavisi njihovo blagostanje. Mnoge druge nepravde zaboravljaju i opraštaju, ali ono što im se odrazi loše na životne uslove, gotovo nikada! No, to se pre svega odnosi na one koji su sve to iskusili na „svojoj koži“. Sa istorijskom distancom, kao što iz raznih istraživanja vidimo, menjaju se i prioriteti. U prvi plan postepeno, ali sigurno dolazi sve ono što je vezano za nacionalne interese, moć i prestiž države i nacije.
Sledstveno tome već danas bi Titov „rejting“ bio mnogo niži da nije još jednog bitnog činioca. Mnogi Srbi su u duši i dalje pomalo Jugosloveni. To što je Broz uradio našem narodu i sada kada nema Jugoslavije kompenzuju osećanjem njenog nekadašnjeg značaja. Zbog jugoslovenske fatamorgane (za koju je kralj Aleksandar Karađorđević zajedno sa nekada vladajućom srpskom elitom kriv koliko i komunisti) ne vide srpsku pustinju koju je Tito iza sebe ostavio. Da nije toga, ni ekonomski faktor ne bi spasao Tita od strašnog suda istorije. Standard mnogo znači, ali ne i sve. Pogotovo kada se radi o sećanju, a ne sadašnjem stanju. Aleksandar Nevski je za Ruse najveći vladar jer je slomio dve velike invazije na Rusiju: švedsku i nemačku. Staljin je, kako je rekao Isak Dojčer, dobio Rusiju koja je orala plugom a ostavio ju je sa atomskom bombom (i okupacionom komandom u Berlinu). Zato mu Rusi praštaju čistke, gulage, odricanja radi industrijalizacije, ratne greške. Ništa ne uspeva kao uspeh. Pogotovo kada muke prođu a svest o nacionalnoj slavi ostane!

OSTAVLJANJE ISTORIJSKOG PEČATA Srbi danas još vole Tita, ali trend je takav da kada izumru oni koji su pod njegovom vlašću lepo živeli i ne budu to više prepričavali mlađima (a među njima polako slabi i jugoslovenska nostalgija), to će se nesumnjivo osetno promeniti. Staljina će Rusi, siguran sam, mnogo duže uvažavati. Oba ta fenomena mogu i treba da budu poučni Vučiću. On je svakako političar koji nije ravnodušan prema tragu u vremenu koji će ostaviti, a kako sada ore, takve plodove će njegov istorijski imidž požnjeti. Što je još važnije, od toga zavisi šta će Srbima ostati iza njega.
Mi smo ekonomski ruinirani tokom sankcija, ratova i okupacione tranzicije (čiji cilj je bio da budemo u svakom pogledu što oslabljeniji). I da se ostvare premijerove prognoze pa u narednim godinama imamo za sadašnje kriterijume dinamičan rast (npr. po četiri odsto), biće potrebno dosta vremena da većina građana oseti značajniji uzlet standarda. Da ne pominjem bolnu politiku štednje i budžetske konsolidacije. Dok eventualno većina i ne okusi „slađe grožđe“ na vlast će doći neka nova garnitura, a sadašnja neće biti upamćena po osetnom napretku životnih uslova. Čak i da su reforme koje se sada sprovode održive, Srbi to neće prepoznati kao razlog za trajno istorijsko vrednovanje, kao što ni Titu mnogi zbog jarkog sećanja na bolji život ne zameraju što mu je ekonomska politika bila nerealna. Ljudi se neće baviti oduzimanjem i sabiranjem negativnog nasleđa prethodnih vlasti, napora sadašnje, stranih pritisaka i čega još sve ne a što nam oblikuje egzistencijalne uslove, već će zapamtiti kako im je (a teško im je).
Naš establišment sebi neće podići obelisk na polju uspeha u sferi unapređenja standarda građana. Uostalom, država i ne postoji da bi obezbedila što više krpica stanovništvu. Ekonomija je svakako izuzetno značajna, ali ne kako nam se to propoveda u posmodernoj, vulgarno hedonističkoj eri. Važna je usmerenost ka temeljnim faktorima od kojih zavisi socijalna sigurnost većine, demografski opstanak nacije, kapacitet države da štiti nacionalne interese. A što se njih tiče oni podrazumevaju borbu ne samo za opstanak Republike Srpske, naših pozicija na Kosovu i Metohiji i srpskog naroda u Crnoj Gori i drugim zemljama regiona gde je ugrožen – već i u skladu sa mogućnostima temeljno rešavanje srpskog pitanja.
Svet se geopolitički menja u po nas pozitivnom smeru i ne smemo da oklevamo da to iskoristimo. Ako se Albanci usuđuju da pričaju o ujedinjenju našeg otetog Kosova i Albanije, zašto bismo se mi uzdržavali da kažemo da je cilj kome ćemo na racionalan način težiti (a)simetrično objedinjavanje Srba sa obe strane Drine, kao i onih sa Dunava i iz našeg Crnogorskog primorja? Politika je veština mogućeg od ekonomije do geopolitike, a na osnovu mozaika koji iz svega toga proizađe buduće generacije će suditi o našim sadašnjim vodećim političarima. I zbog sebe i radi nas otuda je vreme da energičnije krenu u nacionalno-konstruktivnom pravcu. Dobra prilika za takvo restartovanje u novonastalim globalnim okolnostima je skori susret između Vučića i predstavnika Srba iz Crne Gore, odnosno demokratsko otvaranje tamošnjeg srpskog pitanja u međunarodnim razmerama. Ko bude delovao na taj način od RS do Kosova (uz realno prihvatanje teritorijalnih i drugih kompromisa u vezi sa njim, ali ne i pristajanje na kapitulaciju) uveren sam da će daleko iza sebe ostaviti Broza kada se budu opredeljivali neki budući naraštaji Srba!

[/restrict]