Kako utamničiti istinu

Harmonizujući svoje zakonodavstvo sa zakonodavstvom EU, Srbija je krajem novembra usvojila Zakon o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika. Izmenom člana 387 propisana je kazna zatvora od šest meseci do pet godina za onoga ko javno odobrava, negira ili umanjuje genocid, zločin protiv čovečnosti ili ratne zločine. Nameće se pitanje po kojim standardima će se utvrđivati ovi zločini – ako za istinu bude uzimano ono što je sadržano u presudama Međunarodnog krivičnog suda sa sedištem u Hagu, znači li to da će istorijska istina o genocidu u NDH, sačuvana u kolektivnom sećanju naroda, iščileti pred recimo zločinom u Srebrenici, budući da zločin postaje normativna kategorija, oktroisana presudama domaćih sudova i Međunarodnog krivičnog suda. Konačno da li se novim krivičnim zakonom udara na temeljnu slobodu, slobodu misli kroz koju se čovek ispoljava kao političko misleće biće? O ovim  pitanjima razgovaramo sa Zoranom Čvorovićem, Dejanom Mirovićem i Nenadom Kecmanovićem

Razgovarala Nataša Jovanović

 

Dr Dejan Mirović, stručnjak za međunarodno pravo

Ignorisanje zločina agresije

Sloboda govora biće ograničena samo na izražavanje sumnje vezane za zapadnu verziju događaja u Srebrenici, ali ne i za odobravanje NATO agresije

Kako se desilo da standarde za utvrđivanje šta je zločin daje Međunarodni krivični sud sa sedištem u Hagu, a ne recimo Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju genocida iz 1948?
Kada se politika umeša u pravo, sve je moguće, pa i tumačenje koje u skladu sa britanskom rezolucijom o genocidu ili sa shvatanjima međunarodnog prava od strane opskurnih ličnosti poput Blera ili Bila Klintona. Na ovaj način mi smo se odrekli Konvencije o sprečavanju genocida iz 1948. i prihvatili standarde suda koji nije deo sistema UN. Međunarodni krivični sud je pravedan u istoj meri kao i „naši prijatelji“ poput Tonija Blera ili Borisa Džonsona, da ne pominjem Rudolfa Đulijanija apologetu bacanja 10.000 bombi na SRJ. To je sud koji je čak brže i od Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju izgubio svoj legitimitet. Samo u ovom mesecu glavni tužilac je uspela da isprovocira Rusiju da povuče svoj potpis sa Rimskog statuta i nekoliko afričkih zemalja na čelu sa JAR da se povuku iz MKS, uz neskrivenu podršku Kine. To čak ni Karla del Ponte nije uspela da uradi u tako kratkom roku. Opravdanje po kojem je MKS uveden u srpsko zakonodavstvo kao nekakav „arbitar“ genocida zbog odluka EU je više nego neozbiljno. Odluke EU se u pravnoj teoriji definišu kao sekundarno pravo koje važi samo za određene članice ili firme. Dakle, može se tvrditi da se odluka u pravnom smislu definiše kao pravni akt između uredbe i uputstva. Odluka nema opšte i direktno dejstvo kao uredba. Pošto Srbija nije ni članica EU ni firma (koliko je meni poznato), onda je i ovo objašnjenje za izmene srpskog KZ više nego besmisleno i na nivou onog infantilnog Svilanovićevog stava da je statut Haškog tribunala iznad Ustava Srbije.
Kako će se novi zakon odnositi prema, recimo dovođenju u sumnju zapadne verzije zločina u Srebrenici, a kako prema opravdavanju bombardovanja SRJ od strane NATO?
Za razliku od Nirnberškog vojnog suda, Međunarodni krivični sud ignoriše četvrti veliki zločin koji reguliše međunarodno pravo, zločin protiv mira ili agresiju. Rimski statut Međunarodnog krivičnog suda u članu 5 stav 2 faktički ukida svoju nadležnosti za krivično delo agresije i ostavlja je „budućim“ generacijama bez obzira što je zločin agresije bio osnov odgovornosti još na Nirnberškom suđenju i u slučaju Nikaragva protiv SAD pred Međunarodnim sudom pravde. Profesor Smilja Avramov je još pre 20 godina pisala o tom kvazipravnom triku SAD, tj. o ignorisanju zločina agresije.
U suštini, ovakvim regulisanjem srpski zakonodavac je omogućio da bude kažnjivo svako dovođenje u sumnju zapadne verzije zločina u Srebrenici, ali i da budu amnestirani svi oni koji opravdavaju bombardovanje SRJ od strane NATO. U praksi, to bi značilo da svi oni srpski državljani koji javno odobravaju stav da je bombardovanje SRJ osiromašenim uranijom bez odobrenja Saveta bezbednosti UN bilo „dobro“, neće krivično odgovarati za ovo primitivno veličanje zločina agresije, dok će srpski državljani koji su izgubili najbliže rođake u bosanskom ratu, koji sumnjaju u zapadnu verziju zločina u Srebrenici i smatraju da se u Kravicama i Bratuncu takođe desio zločin, mogu krivično da odgovaraju po novom KZ.
U kojoj meri se ovaj zakon kosi sa članom 10 Evropske konvencije o ljudskim pravima koji garantuje slobodu izražavanja?
Član 10 Evropske konvencije o ljudskim pravima je možda i najvažniji deo tog međunarodnog ugovora uz član 6 koji reguliše pravo na pravedno suđenje. Postoji bogata praksa Evropskog suda za ljudska prava kada se radi o članu 10. Ona nam pokazuje da su ograničenja slobode izražavanja veoma retka i precizna.
Slobode izražavanja je u sistemu SE ograničena samo interesima nacionalnog suvereniteta, bezbednosti, borbe protiv kriminala i nemorala. Nema ni reči o njenom povezivanju sa međunarodnim krivičnim pravom kao što se pokušava predstaviti u srpskom KZ. Srbija je članica Saveta Evrope (SE) od 2003. i shodno tome primenjuje i Evropsku konvenciju o ljudskim pravima. Njeni građani učestvuju u postupcima pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu. Čitav ovaj političkopravni mehanizam Saveta Evrope se zasniva na članu 10 Evropske konvencije o ljudskim pravima koji garantuje slobodu izražavanja. Međutim, srpska Vlada ne samo da je „suspendovala“ srpsko članstvo u UN nego i u SE.
Kako tumačite tvrdnje da bojazan javnosti nije opravdana jer se srpski Zakon o izmenama KZ može odnositi samo na negiranje genocida u Kongu budući da je Međunarodni krivični sud doneo samo tu jednu presudu o genocidu?
Kao jeftinu propagandu namenjenu za umirivanje javnosti koja u suštini vređa zdrav razum. U slučaju Žan-Pjera Bemba Gomba (političara iz Konga) samo u jednom podnesku glavnog tužioca ima preko desetak pozivanja na presude i odluke Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju uključujući i slučaj Tolimir. Tačnije, glavni tužilac Međunarodnog krivičnog suda Fatu B. Bensuda u podnesku od 1. 7. 2016. poziva se na presudu žalbenog veća Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju u slučaju Tolimir od 8. 4. 2015. po kojoj je bivši načelnik glavnog štaba VRS osuđen na doživotnu robiju zbog optužbi za genocid u Srebrenici. U istom slučaju Žan-Pjer Bemba Gombo sudsko veće donosi osuđujuću presudu 21. 3. 2016. pozivajući se nekoliko desetina puta na presude Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju, uključujući i presudu u slučaju Vujadina Popovića optuženog za genocid u Srebrenici i osuđenog na doživotnu robiju. Nema sumnje da će se preuzimanje zapadne verzije zločina u Srebrenici od strane Međunarodnog krivičnog suda nastaviti.

Dr Zoran Čvorović, pravni istoričar

Tužioci iz GIZ-ovih čistilišta

Da li će Srbijini tužioci podizati optužnice za krivično delo protiv naučnika i novinara koji budu javno opovrgavali hašku „presuđenu stvar“ o navodnih 7-8 hiljada ubijenih zarobljenih muslimana?

Da li ima osnova da se osporava ustavnost novog krivičnog dela negiranja genocida?
Odredba koja uvodi u KZ novo krivično delo negiranja genocida, zločina protiv čovečnosti i ratnih zločina koji su utvrđeni pravosnažnom presudom suda u Srbiji ili Međunarodnog krivičnog suda, očigledno je suprotna čl. 46 Ustava RS.
Članom 46 Ustava se garantuje sloboda misli i javnog izražavanja mišljenja. Ona se zakonom može ograničiti samo u slučajevima koji su pobrojani u Ustavu, a to su zaštita prava i ugleda drugih pojedinaca, potom čuvanje autoriteta i nepristrasnosti suda, zaštita javnog zdravlja, zaštita morala demokratskog društva i zaštita nacionalne bezbednosti. Ove izuzetke zakonodavac mora da tumači restriktivno, kako se zakonom ne bi dodatno umanjivala ova ustavom garantovana sloboda građana.
Zakonsko ograničenje slobode misli i izražavanja, inkriminisanjem negiranja genocida i drugih teških krivičnih dela protiv čovečnosti, svakako se ne može opravdati zaštitom prava i ugledom pojedinaca. Naravno, ukoliko potrebu ograničenja jedne ustavne slobode posmatramo iz liberalnog okvira individualne slobode koji je definisan 1789. u Deklaraciji prava čoveka i građana, gde je sloboda mogućnost da se čini sve ono što ne škodi drugome. Još manje se zakonsko ograničenje slobode misli i izražavanja, inkriminisanjem negiranja genocida, može i najnategnutijim tumačenjem opravdati zaštitom javnog zdravlja, nacionalne bezbednosti Srbije ili autoriteta i nepristrasnosti suda. I najzad, inkriminisanjem negiranja genocida ne samo da se ne štiti javni moral demokratskog društva već se on na najdrastičniji način napada. Naime, sloboda misli i izražavanja nije bilo kakvo ljudsko pravo, već najvažnije političko pravo građana, koje je temelj svakog demokratskog i pluralističkog političkog sistema. Jer bez garantovanja prava građanima da slobodno i kritički misle, te da slobodno izražavaju svoje misli i stavove, nemoguća je sloboda debate i sloboda izbora. Zato su iz prava na slobodu misli izvedena neka druga politička prava, čije postojanje čini jedan pravni poredak i politički sistem demokratskim, pre svega sloboda govora i sloboda medija.
Kako biste ocenili Srbijin politički sistem iz ugla novog krivičnog dela?
Ako bismo ga ocenjivali iz ugla novog krivičnog dela, onda je u njemu pod pretnjom kazne od 6 meseci do 5 godina zabranjena sloboda govora i rasprave, proglašena je kažnjivom sloboda kritike i pravo na drugačije i manjinsko mišljenje. Zato se novom odredba KZ narušava i još jedno ustavno pravo – sloboda umetničkog i naučnog stvaranja iz čl. 73 Ustava. Propisivanjem da negiranje postojanja ili značajno umanjenje genocida i drugih zločina protiv čovečnosti predstavlja krivično delo, pravnoistorijska, pozitivnopravna i istorijska nauka, ali i istraživačko novinarstvo u Srbiji su stavljeni pod cenzuru. Tačnije, sloboda naučnog i novinarskog rada je ovim ukinuta.
Da li se krivično delo negiranja genocida odnosi na tumačenja srebreničkih događaja iz 1995. godine?
Iako do sada domaći sudovi nisu ni u jednoj svojoj presudi događaje u Srebrenici iz 1995. okvalifikovali kao genocid, ne znači da se to neće desiti u budućnosti. S obzirom na to da je reč o deliktu kod koga nema zastarelosti i s obzirom na ispiranje naših sudijskih mozgova u okviru projekata obuke koje vodi EU, nemački GIZ ili američki ABA ili naša Pravosudna akademija. Pored toga, Međunarodni krivični sud se u svoj dosadašnjoj praksi, kako je to već istakao kolega D. Mirović, pozivao na presude Haškog tribunala protiv srpskih oficira osuđenih i za navodni genocid u Srebrenici. Međutim, novo krivično delo obuhvata ne samo negiranje postojanja ili značajno umanjenje genocida već i krivičnih dela protiv čovečnosti i ratnih zločina.
Sudovi u Srbiji su već donosili presude kojima su pojedinci osuđeni za ratne zločine što su se dogodili na području Srebrenice. Ostaje da se vidi da li će Srbijini tužioci posle dolaska iz GIZ-ovih čistilišta podizati optužnice za krivično delo iz čl. 387 st. 5, zbog značajnog umanjenja ratnog zločina, protiv naučnika i novinara koji budu javno opovrgavali hašku „presuđenu stvar“ o navodnih 7.000-8.000 ubijenih zarobljenih muslimana, svodeći ratni zločin na 442 dokazano ubijena ratna zarobljenika muslimana, na čijim leševima su istražitelji pronašli povez za oči ili ruke.
Da li istina stanuje u sudskim presudama ili u naučnim istraživanjima?
Sudske presude sadrže oborivu pretpostavku tačnosti. Oborivu, jer se i „istina“ iz pravosnažnih sudskih presuda može preispitivati nekim od vanrednih pravnih lekova. To što je upotreba vanrednih pravnih sredstava ograničena rokovima ima veze sa načelom pravne sigurnosti, a ne sa apsolutizacijom „istine“ sadržane u presudi. Procesna „istina“ je ograničena vremenom, formom postupka, sposobnostima procesnih učesnika i kvalitetom i izborom dokaznih sredstava. Nasuprot tome, naučna istina nije ogranična vremenom i formom, niti je vezana za jedan krug istraživača, njihove saznajne i tehničke mogućnosti. Srpski zakonodavac je novim krivičnim delom naučnu istinu pretpostavio sudskoj. Procesna istina se uvodi u rang krivičnopravno zaštićene dogme (jer je naučnici i novinari ne mogu dovoditi u sumnju), u situaciji kada je istovremeno iz srpskog krivičnog sudskog postupka Zakonikom od 2011. prognana materijalna istina. Jer sud koji je pasivni posmatrač dvoboja tužioca i branioca okrivljenog više nema obavezu, a ni procesnih mogućnosti, da utvrđuje materijalnu istinu.
Kakve posledice mogu proizaći iz činjenice da je ovo krivično delo vezano za presude Međunarodnog krivičnog suda koji je stao na stranu Kijevskog režima u sukobima u Ukrajini?
Zakonodavac je novo krivično delo negiranja genocida i drugih ratnih zločina vezao za presude Međunarodnog krivičnog suda, koji je u krivičnopravnoj kvalifikaciji događaja u Donbasu i krimskog samoopredeljenja najjasnije pokazao svoj pristrasni politički karakter. Glavni tužilac ovog suda je u svom godišnjem referatu situaciju u vezi sa Krimom ocenio kao nelegalni akt, a građanski rat u Donbasu kao međunarodni oružani sukob. Ove kvalifikacije nisu plod nikakve istrage, već je do njih tužilac Međunarodnog krivičnog suda došao na početku istrage, odmah posle dobijanja zahteva za pokretanje istrage od strane Kijeva. I pre prikupljenih dokaza tužilac Međunarodnog krivičnog suda je stao na stranu kijevskog režima. To je bio dovoljan razlog da Rusija obavesti Generalnog sekretara UN da neće ratifikovati Statut MKS. U isto vreme srpska vlast krivičnopravno štiti autoritet presuda ove političke tvorevine, što će stvoriti nesagledive štetne posledice ne samo na državnom i nacionalnom već i spoljnopolitičkom planu. Tako u budućnosti može da se dogodi da MKS osudi nekog od vojnih, pa čak i političkih rukovodilaca (po haškom principu „udruženog zločinačkog poduhvata“) iz Donbasa ili sa Krima, a da potom Srbijin sud zbog negiranja ili umanjenja ratnog zločina i zločina protiv čovečnosti osudi nekog, primera radi, novinara „Sputnika“. Da li su oni koji su u Narodnoj skupštini glasali za novo krivično delo svesni ovakvih posledica ili je reč o još jednoj našoj političkoj igri sa pravom i pravnom državom, koja će skupo koštati današnje naraštaje naroda koji je 1349. godine imao carsku kodifikaciju.
Kako će se odraziti na istorijsku svest srpskog naroda ovakvo sudsko oktroisanje „istine“ o genocidu?
Inkriminisanje krivičnog dela negiranja ili umanjenje genocida i drugih zločina protiv čovečnosti je doneto u okviru politike regionalne saradnje i pomirenja, a ona je prema SSP ključna za ocenu Srbijine EUropske podobnosti. Regionalnu politiku Srbija sprovodi u institucionalnim okvirima Procesa saradnje u Jugoistočnoj Evropi, na čijem čelu je jedan od budimpeštanskih i petooktobarskih komesara – Goran Svilanović. U procesu regionalne saradnje polazi se od aksioma koje je svojim presudama postavio Haški tribunal, kao i od političke geografije čije je granice iscrtala NATO agresija na RSK, RS i SRJ, te petooktobarski prevrat i posledični podgorički separatizam. Da bi se ovakvo stanje cementiralo u pravnom poretku Srbije i svesti Srba, kako bi Srbija ostala nemoćna i nema u uslovima svetskog geopolitičkog preloma, neophodno je da se haška oktroisana „istina“ prvo krivičnopravno zaštiti, a da se onda zaštićena kao „sveta krava“ ubaci u jedinstvene regionalne udžbenike istorije.
Tako je na okupiranom Balkanu plutokratska globalna elita, na čijem logoru žice pucaju na sve strane, pokrenula kontrolisani službeni proces stvaranja oktroisane istorijske svesti „odozgo“, umesto autonomnog procesa stvaranja verodostojne istorijske svesti „odozdo“. Vekovima unazad istorijska svest kod Srba, pa i ona o hrvatskom genocidu nad Srbima u NDH, bila je tvorevina izvornog predanja. Sada ovakvu istorijsku svest treba da zameni normativna istorijska svest, formirana na presudama globalnih kvazisudskih ustanova. Ova nova istorijska svest o genocidu nema vertikalu sećanja, ona je skorojevićka, tuđinska i normativna dogma, nametnuta srpskom narodu u okviru procesa pridruživanja EU, koji nije ništa drugo nego proces gubitka suverenosti i identiteta.
Udarajući na slobodu misli, srpski EUropejci su još jednom pokazali da su najveći neprijatelji, ne srpskog naroda već, kao i njihove neoliberalne inostrane gazde, ljudskih prava i pravne države.

Dr Nenad Kecmanović, politikolog

Jasenovac će osporavati, Srebrenicu niko

Srpska ovakve izmene zakona jednostavno neće donijeti i samim tim neće moći ni BiH

Kako objašnjavate da se, iako je donošenje Zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika obrazloženo potrebom usklađivanja sa evropskim standardima, više zemalja EU oglušilo o ovaj standard?
Postavio bih obrnuto pitanje. Zašto je Srbija, koja nije članica EU, prihvatila da slijedi odluke o genocidu Međunarodnog krivičnog suda, koji istovremeno ne prihvataju ni mnoge članice EU. Štaviše, Rusija se nedavno povukla iz tog suda jer je Zapad najavio optužbe za navodne ruske zločine u Siriji. Uostalom, barem Srbi imaju bogato iskustvo sa međunarodnim sudovima koji su manje ili više odavno postali politički instrument tzv. međunarodne zajednice i finansijski vezani za SAD i vazalnu EU.
Da li se kroz ovaj inkriminisani zakon prelama nova politika Beograda prema RS, te da li je mera podrške koju će RS uživati uslovljena opredeljenjem Srbije za evropski put?
I Banjaluka je na evropskom putu. Nedavno je prihvaćena aplikacija BiH u kojoj je participirala i Srpska. Odjednom je, zanimljivo baš uoči referenduma, ocijenjeno da je i Federacija, ali još više Srpska ispunila sve uslove. Niko ne zna šta je i kako je, preko noći, ispunila, jer se samo mjesec ili dva ranije o njoj u Briselu govorilo kao o remetilačkom faktoru u propaloj državi. Očigledno je procijenjeno da je proces evropskih integracija u stvari jedan oblik „usmjeravanja pod nadzorom“: za svaki novi korak – novi uslovi, malo šargarepe za malo više štapa. U Srpskoj će to teže ići nego u Srbiji zato što vlast pokazuje mnogo manje evroentuzijazma i već u startu je prikočila. Sarajevo i Brisel su pokušali da zbrzaju rješenje da će sve odluke vezane za EU donositi zajednički organi u Sarajevu. Dodik je, međutim, insistirao na „mehanizmu koordinacije“, tj. da je za svaku odluku neophodna saglasnost vlade u Banjaluci. Nakon nekoliko mjeseci otpora u Sarajevu i Briselu, tako je i prihvaćeno. A što se tiče inkriminisanog zakona o zabrani osporavanja genocida u Srbiji, Srpska ga jednostavno neće donijeti i samim tim neće moći ni BiH. Naučni skupovi, istraživanja, publikacije i članci i sl. koji se bave pitanjem šta se stvarno dogodilo krajem rata u Srebrenici moći će slobodno da se nastave u RS. Paradoksalno, to niko neće moći da zabrani ni u Federaciji, a u Srbiji koja je objektivno najviše zainteresovana biće zakonom zabranjeni.
Da li donošenjem ovog zakona Beograd nevoljno, ali ipak odustaje od podrške RS, budući da je ključna podrška negiranje RS kao genocidne tvorevine?
Ne radi se tu toliko o Srpskoj, koliko o Srbiji. Zaboravlja se da je Srbija po tužbi BiH prije nekoliko godina osuđena od Međunarodnog suda pravde „za nečinjenje da spriječi genocid u Srebrenici“. Haški tribunal za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji osudio je generale Krstića i Bearu za genocid, a to su dva bivša oficira JNA koja su ratovala u RS i kao i ostali oficiri VRS tokom rata bili na platnom spisku Beograda. Dakle dva od tri međunarodna suda već su vezala Srbiju za genocid i bez obzira što svaki od njih radi samostalno, oslanjuju se na prethodne presude drugih. Ne treba sumnjati da će i Međunarodni krivični sud uskoro donijeti odgovarajuću odluku o Srebrenici i ovaj zakon u Srbiji ide joj u susret.
Slučaj Srebrenice ostavio je otvorena mnoga pitanja. Da li smo usvajanjem ovog zakona dalje ili bliži istini šta se zaista dešavalo tokom potonjih ratova?
Prije svega, bilo bi neophodno preispitati validnost definicije genocida kojom barata Haški tribunal. Zatim, nije nebitno da li je broj ubijenih osam hiljada ili upola manji, a sa obje cifre se od slučaja do slučaja barata na istom sudu. Dalje, pouzdani forenzički dokazi postoje za „jedva“ hiljadu i dvjesto žrtava. Krunski svjedok genocida u Srebrenici Dražen Erdemović dao je obilje nevjerojatnih i protivrječnih iskaza. Bugarski novinar Čivikov je otkrio da je Tribunal sudio oficirima i političarima za komandnu odgovornost, dok su izvršioci zločina, svi odreda poznati tužilaštvu, bili ostavljeni na slobodi. Šta tek reći za Izetbegovićevu izjavu da je Klinton od njega tražio žrtvu od pet hiljada Srebreničana da bi animirao američku javnost za vojnu intervenciju. A šta za svjedočenja o dogovorenoj trampi Srebrenice za okolinu Sarajeva i povlačenju vojne i civilne komande ove opštine nekoliko dana prije ulaska VRS.
Ko je inicijator ovakvog menjanje srpskih zakona?
Inicijator sigurno nije ministarka Kuburović, a činjenica da se ispred nje nije isprsio niko od većih autoriteta ukazuje na njihovu punu svijest o tome da su učinili štetu Srbiji. Zašto bi onda to radili, ako ne po spoljnom nalogu. A nije teško pogoditi ni odakle ni s kojim motivom. Zapad se sprema za promjenu globalne konstelacije moći i hoće na vrijeme da Srbima začepi usta da prestanu da govore i pišu o njihovim zlodjelima u Srbiji, RS i RSK. „Genocid u Srebrenici“ treba da im posluži kao krunski alibi i zato hoće da ga zakonom zaštite u Srbiji. Putin ih je već upozorio kada je na zasjedanju BRIKS-a rekao da američko rušenje međunarodnog poretka nije počelo sa Ukrajinom nego sa bombardovanjem Jugoslavije bez saglasnosti SBUN. Drugim riječima, predmet revalorizacije biće sve ono što se u međuvremenu događalo. Ako Srbi sami sebi začepe usta, onda naravno neće ni drugi imati interesa da u naše ime govore.
Da li, da bi prihvatila zapadni koncept istorije i podržala ideju regionalnog pomirenja, Srbija mora s jedne strane da umanji zločine počinjene nad Srbima i s druge da pristane na grubo friziranje činjenica vezanih za njenu ulogu u poslednjim ratovima?
Ne mora Srbija to da čini, pogotovo ne danas. Ako je to odbijala da učini 90-ih kada ju je jedina supersila razvaljivala krstarećim raketama, ne razumijem zašto sada pri neuporedivo povoljnijim okolnostima – prihvata. Ako je ono vrijeme iziskivalo velike materijalne i ljudske žrtve i tjeralo na razmišljanje o previsokoj cijeni odbrane nacionalnog suvereniteta, danas je dovoljno samo malo više osjećaja za realnost promjena u svijetu. Poslije bregizita i pobjede Trampa, pada američke moći i evropske konfuzije, izgleda da Srbija više polaže nade u EU, nego Njemačka. Svi okreću pogled prema Rusiji i Kini, jedino Srbija boluje od strabizma, pa lijevim okom gleda u jednu, a desnim na drugu stranu.
Da li je po sredi i oktroisanje istorijske, predanjske svesti?
Pošto Međunarodni krivični sud istrebljenje Srba u kvislinškoj NDH nije proglasilo za genocid, a masovni zločin u Srebrenici po svoj prilici hoće, imaćemo tragičnu situaciju da će u Srbiji svako moći da osporava Jasenovac, ali o tome šta se zaista desilo u Srebrenici imaće svi da ćute.