Građa za rečnik 32 – KRATKO PAMĆENJE NEVINOG UBICE

Piše Milovan Danojlić

Evropa zaboravlja, ili se pravi da je zaboravila, sopstvenu ulogu u razaranju severne Afrike i azijskog Bliskog istoka. To je bilo poodavno, moderni život brzo i prebrzo teče, vreme je izgubilo jednu važnu dimenziju, trajanje se svelo na dužinu tekućeg trenutka. Evropa je obolela od kratkog pamćenja. Ako se već pominje prošlost, ona se oslanja na knjiško pamćenje

Jadna, zbunjena i uplašena Evropa izlazi iz 2016. godine kao pokisla mačka. Pritisnuta od migranata, napadnuta od terorista, našla se u čudu. Udarile povorke izbeglica, sa istoka i juga, krenulo „aravijsko more“, da je potopi. Nasrću verski fanatici, iz čista mira, sa ciljem da joj zagorčaju slatkoću života. Njeni pokušaji da sve te divljake uključi u program mondijalizacije okrenuli su se u ružan san. To joj je hvala za sve što je učinila… Uvređena, starački iznemogla, ne zna šta da preduzme.
[restrict] Ako je suditi po najglasnijim medijima, i po govorima zvaničnika, nevolje koje su snašle Stari kontinent, a s njim i jedan deo Međunarodne zajednice, zahtevaju čisto tehnička rešenja. Gde smestiti beskućnike, kako pojačati budnost obaveštajnih službi? Na ovom kontinentu ima mnogo pripadnika islamske vere, ne možeš svakoga uhoditi ni blagovremeno zaviriti u glavu onih, koji se, iznenada, radikalizuju. Granice, svečano otvorene za protok ljudi, ideja, i (naročito) kapitala, ne daju se preko noći hermetički zatvoriti. Ovako, otprilike, prosuđuje široko javno mnjenje; ovo je visina meditiranja njegovih opštila. U ozbiljnijim publikacijama, u mesečnicima i periodicima, daju se učenija tumačenja. Migranti su krenuli na put bežeći od siromaštva, ratova i opustošene životne sredine. Ko je izazvao te ratove, ko je razorio brojne države i opustošio životni prostor – ta se pitanja ne postavljaju. Stanje je takvo kakvo je, nije važno kako je do njega došlo. Evropa zaboravlja, ili se pravi da je zaboravila, sopstvenu ulogu u razaranju severne Afrike i azijskog Bliskog istoka. To je bilo poodavno, moderni život brzo i prebrzo teče, vreme je izgubilo jednu važnu dimenziju, trajanje se svelo na dužinu tekućeg trenutka. Evropa je obolela od kratkog pamćenja. Ako se već pominje prošlost, ona se oslanja na knjiško pamćenje. Tu su uspomene na varvarske najezde, na Mongole, Avare i Hune, tu masovne seobe naroda. Aleksandar Makedonski je išao daleko na Istok, pa se današnje migracije mogu razumeti kao uzvratni talas, pristigao sa zakašnjenjem od dve i po hiljade godina.
A teroristi, tj. džihadisti? O njima nema šta da se u ozbiljnom društvu govori, to treba tamaniti. Oni nisu ljudska stvorenja, nego čudovišta prispela sa neke druge planete. Njihovi su razlozi nedokučivi zdravoj pameti. To su kukavice koje, opasane bombama, uleću na naša sastajališta i vašarišta, ubijajući sve i svakoga na koga naiđu, da i sami pritom poginu, a zapadnjaci su junaci, kad sa visine od deset kilometara, bacaju kasetne bombe po naseljima Iraka i Avganistana…
Evropa je zaboravila da je teoriju i praksu terorizma i sama, nekad, primenjivala, da su neki periodi njene istorije dobili ime po Teroru, da su se u tom poslu istakli francuski patrioti i ruski anarhisti, kasnije boljševici, da je terorizam upražnjavan u Americi, Italiji, Španiji, na Balkanu, a u državnoj varijanti u Nikaragvi i Čileu, da su i pomenuta bombardovanja teroristički činovi, te su „božji ratnici“ tj. džihadisti, imitatori i plagijatori, a nipošto pronalazači tog načina ratovanja. Dakako, Evropa smatra, ili se bar tako čini, da su sadašnja ludačka zločinstva jedan acte gratuit, manifestacija apsolutnog zla, za šta ona, blagorodna i otmena, ne snosi nikakvu odgovornost. Takva je priroda kratkog pamćenja, nesposobnog za uviđanje bilo kakvog kontinuiteta, za povezivanje uzroka i posledica, i to su vidici onoga ko, sa glavom u pesku, oseća jedino sopstvenu telesnost.
Ima nas, međutim, koji godinama, široko otvorenih očiju, pratimo šta se po svetu zbiva, a dovoljno smo pronicljivi za uočavanje i povezivanje materijalnih činjenica. U takve spada i Andrej Makin, novoprimljeni član Francuske akademije koji je, u pristupnoj besedi držanoj 15. decembra 2016, podsetio članove časne nacionalne ustanove osnovane 1635, da su, dugogodišnjim ćutanjem, postali saučesnici „zločinačkih stratega NATO-pakta“, da je taj pakt, „uzročnik bratoubilačkog rata u Kijevu“, čemu treba dodati „pola miliona masakrirane iračke dece“, kao i „monstruozno uništenje Libije, sirijsku katastrofu i varvarsko pljačkanje Jemena“.
Ove reči su, kao zemljotres, odjeknule ispod slavne Kupole, na zaprepašćenje prisutnih. Intelektualni izabranici i štampa kulturne prestonice Starog kontinenta, uvereni da je cilj vojnih intervencija misionarsko širenje demokratije i ljudskih prava, sad se odjednom susretoše sa odgovornošću za masovne zločine. Tako su lepo zvučale bajke o narandžastim revolucijama i prolećnim buđenjima potlačenih nacija, da nikom nije bilo sumnjivo što se dobrotvorne humanitarne akcije izvode u blizini naftnih nalazišta, niti je ko opštu bežaniju iz oslobođenih zemalja i osvetničke atentate terorista dovodio u vezu sa civilizatorskom misijom Zapada. Put u pakao je, avaj, popločan dobrim namerama… Nakon tridesetogodišnjeg rata Evropa se počinje buditi iz humanitarnog sna, dirljivo nevina, potresno dobromisleća, i primećuje, u čudu, da je iz sna izišla krvavih ruku.
Prva odlika moćnika je arogancija. Njihovo prostodušno čuđenje, ako nije gluma, takođe je u vezi sa osećanjem nepogrešivosti. Šta god da učine, silnici su u pravu; eventualne pogreške priznaće njihovi potomci, da bi, i kroz čin samokritike, potvrdili nadmoć svoje kulture. Piromani u uniformama vatrogasaca su, pre šest godina, odlučili da se zakonito izabrani predsednik Sirije ima povući s vlasti, i njegov narod osloboditi – od koga? – od samog sebe. Naduta i samouverena, Međunarodna zajednica je sačinila i detaljan plan orvelovskog oslobađanja zemlje: najpre je valjalo ukinuti suverenitet naroda koji je izabrao pogrešnog predsednika, poništiti postojeći ustav, na mesto predsednika postaviti pogodnog potpredsednika, raspustiti skupštinu, smeniti najmanje sto dvadeset javnih zvaničnika, izvesti ih pred Međunarodni sud (sličan onome u Hagu), obezglaviti vojnu i civilnu službu bezbednosti, izolovati čuvare Revolucije. Sve je bilo tako lepo smišljeno, da se Bašar el Asad, uz pomoć Rusa, nije uzjogunio i pružio otpor. Prevrat je trebalo da traje nekoliko dana, a produžio se na šest godina, sa stotinama hiljada mrtvih i milionima raseljenih. Pojavile su se razne frakcije, umereni i neumereni opozicionari, islamski ekstremisti; nastao je haos, scenario je propao, i Međunarodna zajednica će, na kraju, morati da pregovara sa mrskim diktatorom, pošto nije uspela da mu odrubi glavu.
Samo su beskrajna uobraženost i pijana bahatost mogle smisliti ovako nešto. Nadutost i samouverenost su prirodni pratioci zemaljskih moćnika. Još je Erazmo, u osvitu 16. veka, video da su oholost i taština prirodne crte nedarovitosti. Gospodari sveta su zaklete neznalice, puni prezira prema slabijima, gramzivi, drski, nadmeni u svakom pokretu, u pogledu i u glasu. Bogatstvo zaglupljuje, prevelika moć izluđuje. Ostaje nam da se tešimo Konfučijevim predviđanjem da arogancija vodi u propast, a da će gordljivci završiti
u poniženju.
Oni zlikovački pohodi pripremani su združenom medijskom kampanjom. Ratna mašinerija je uživala podršku, a često dobijala i početnu snagu od „filozofa“ Bernar-Anri Levija. Televizijski snimak mrtvog Gadafija, koga okrvavljenog vuku po pesku, nije pokvario miran san pariskog čovekoljupca.
Takvo je vreme u kome nam je dano da živimo; kakvi su vladaoci, takvi su im i savetnici. Fridrih Veliki i Katarina Druga su slušali Didroa, Voltera i Monteskjea, švedska kraljica Kristina se dopisivala sa Dekartom, a sufler Nikole Sarkozija bio je B.-A. Levi. Našla vreća zakrpu, a slika priliku.
[/restrict]