Грађа за речник 32 – КРАТКО ПАМЋЕЊЕ НЕВИНОГ УБИЦЕ

milovan-danojlicПише Милован Данојлић

Европа заборавља, или се прави да је заборавила, сопствену улогу у разарању северне Африке и азијског Блиског истока. То је било поодавно, модерни живот брзо и пребрзо тече, време је изгубило једну важну димензију, трајање се свело на дужину текућег тренутка. Европа је оболела од кратког памћења. Ако се већ помиње прошлост, она се ослања на књишко памћење

Јадна, збуњена и уплашена Европа излази из 2016. године као покисла мачка. Притиснута од миграната, нападнута од терориста, нашла се у чуду. Удариле поворке избеглица, са истока и југа, кренуло „аравијско море“, да је потопи. Насрћу верски фанатици, из чиста мира, са циљем да јој загорчају слаткоћу живота. Њени покушаји да све те дивљаке укључи у програм мондијализације окренули су се у ружан сан. То јој је хвала за све што је учинила… Увређена, старачки изнемогла, не зна шта да предузме.
[restrict] Ако је судити по најгласнијим медијима, и по говорима званичника, невоље које су снашле Стари континент, а с њим и један део Међународне заједнице, захтевају чисто техничка решења. Где сместити бескућнике, како појачати будност обавештајних служби? На овом континенту има много припадника исламске вере, не можеш свакога уходити ни благовремено завирити у главу оних, који се, изненада, радикализују. Границе, свечано отворене за проток људи, идеја, и (нарочито) капитала, не дају се преко ноћи херметички затворити. Овако, отприлике, просуђује широко јавно мњење; ово је висина медитирања његових општила. У озбиљнијим публикацијама, у месечницима и периодицима, дају се ученија тумачења. Мигранти су кренули на пут бежећи од сиромаштва, ратова и опустошене животне средине. Ко је изазвао те ратове, ко је разорио бројне државе и опустошио животни простор – та се питања не постављају. Стање је такво какво је, није важно како је до њега дошло. Европа заборавља, или се прави да је заборавила, сопствену улогу у разарању северне Африке и азијског Блиског истока. То је било поодавно, модерни живот брзо и пребрзо тече, време је изгубило једну важну димензију, трајање се свело на дужину текућег тренутка. Европа је оболела од кратког памћења. Ако се већ помиње прошлост, она се ослања на књишко памћење. Ту су успомене на варварске најезде, на Монголе, Аваре и Хуне, ту масовне сеобе народа. Александар Македонски је ишао далеко на Исток, па се данашње миграције могу разумети као узвратни талас, пристигао са закашњењем од две и по хиљаде година.
А терористи, тј. џихадисти? О њима нема шта да се у озбиљном друштву говори, то треба таманити. Они нису људска створења, него чудовишта приспела са неке друге планете. Њихови су разлози недокучиви здравој памети. То су кукавице које, опасане бомбама, улећу на наша састајалишта и вашаришта, убијајући све и свакога на кога наиђу, да и сами притом погину, а западњаци су јунаци, кад са висине од десет километара, бацају касетне бомбе по насељима Ирака и Авганистана…
Европа је заборавила да је теорију и праксу тероризма и сама, некад, примењивала, да су неки периоди њене историје добили име по Терору, да су се у том послу истакли француски патриоти и руски анархисти, касније бољшевици, да је тероризам упражњаван у Америци, Италији, Шпанији, на Балкану, а у државној варијанти у Никарагви и Чилеу, да су и поменута бомбардовања терористички чинови, те су „божји ратници“ тј. џихадисти, имитатори и плагијатори, а нипошто проналазачи тог начина ратовања. Дакако, Европа сматра, или се бар тако чини, да су садашња лудачка злочинства један acte gratuit, манифестација апсолутног зла, за шта она, благородна и отмена, не сноси никакву одговорност. Таква је природа кратког памћења, неспособног за увиђање било каквог континуитета, за повезивање узрока и последица, и то су видици онога ко, са главом у песку, осећа једино сопствену телесност.
Има нас, међутим, који годинама, широко отворених очију, пратимо шта се по свету збива, а довољно смо проницљиви за уочавање и повезивање материјалних чињеница. У такве спада и Андреј Макин, новопримљени члан Француске академије који је, у приступној беседи држаној 15. децембра 2016, подсетио чланове часне националне установе основане 1635, да су, дугогодишњим ћутањем, постали саучесници „злочиначких стратега НАТО-пакта“, да је тај пакт, „узрочник братоубилачког рата у Кијеву“, чему треба додати „пола милиона масакриране ирачке деце“, као и „монструозно уништење Либије, сиријску катастрофу и варварско пљачкање Јемена“.
Ове речи су, као земљотрес, одјекнуле испод славне Куполе, на запрепашћење присутних. Интелектуални изабраници и штампа културне престонице Старог континента, уверени да је циљ војних интервенција мисионарско ширење демократије и људских права, сад се одједном сусретоше са одговорношћу за масовне злочине. Тако су лепо звучале бајке о наранџастим револуцијама и пролећним буђењима потлачених нација, да ником није било сумњиво што се добротворне хуманитарне акције изводе у близини нафтних налазишта, нити је ко општу бежанију из ослобођених земаља и осветничке атентате терориста доводио у везу са цивилизаторском мисијом Запада. Пут у пакао је, авај, поплочан добрим намерама… Након тридесетогодишњег рата Европа се почиње будити из хуманитарног сна, дирљиво невина, потресно добромислећа, и примећује, у чуду, да је из сна изишла крвавих руку.
Прва одлика моћника је ароганција. Њихово простодушно чуђење, ако није глума, такође је у вези са осећањем непогрешивости. Шта год да учине, силници су у праву; евентуалне погрешке признаће њихови потомци, да би, и кроз чин самокритике, потврдили надмоћ своје културе. Пиромани у униформама ватрогасаца су, пре шест година, одлучили да се законито изабрани председник Сирије има повући с власти, и његов народ ослободити – од кога? – од самог себе. Надута и самоуверена, Међународна заједница је сачинила и детаљан план орвеловског ослобађања земље: најпре је ваљало укинути суверенитет народа који је изабрао погрешног председника, поништити постојећи устав, на место председника поставити погодног потпредседника, распустити скупштину, сменити најмање сто двадесет јавних званичника, извести их пред Међународни суд (сличан ономе у Хагу), обезглавити војну и цивилну службу безбедности, изоловати чуваре Револуције. Све је било тако лепо смишљено, да се Башар ел Асад, уз помоћ Руса, није узјогунио и пружио отпор. Преврат је требало да траје неколико дана, а продужио се на шест година, са стотинама хиљада мртвих и милионима расељених. Појавиле су се разне фракције, умерени и неумерени опозиционари, исламски екстремисти; настао је хаос, сценарио је пропао, и Међународна заједница ће, на крају, морати да преговара са мрским диктатором, пошто није успела да му одруби главу.
Само су бескрајна уображеност и пијана бахатост могле смислити овако нешто. Надутост и самоувереност су природни пратиоци земаљских моћника. Још је Еразмо, у освиту 16. века, видео да су охолост и таштина природне црте недаровитости. Господари света су заклете незналице, пуни презира према слабијима, грамзиви, дрски, надмени у сваком покрету, у погледу и у гласу. Богатство заглупљује, превелика моћ излуђује. Остаје нам да се тешимо Конфучијевим предвиђањем да ароганција води у пропаст, а да ће гордљивци завршити
у понижењу.
Они зликовачки походи припремани су здруженом медијском кампањом. Ратна машинерија је уживала подршку, а често добијала и почетну снагу од „филозофа“ Бернар-Анри Левија. Телевизијски снимак мртвог Гадафија, кога окрвављеног вуку по песку, није покварио миран сан париског човекољупца.
Такво је време у коме нам је дано да живимо; какви су владаоци, такви су им и саветници. Фридрих Велики и Катарина Друга су слушали Дидроа, Волтера и Монтескјеа, шведска краљица Кристина се дописивала са Декартом, а суфлер Николе Саркозија био је Б.-А. Леви. Нашла врећа закрпу, а слика прилику.
[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *