Građa za rečnik 31 – IGRE OKO POPULIZMA

PIŠE Milovan Danojlić

Populističkih iskušenja ima i na levoj i na desnoj strani fronta, a odupiru mu se najčešće aktuelni vršioci vlasti, kao i ispravnomisleći komentatori. Njihove su osude uopštene, bez ulaženja u pojedinosti. Nepoželjna ideologija je slabo artikulisana i organizaciono labava, stoga je pominju sa mešavinom gađenja, prezira i straha. Kako god bio odbojan, populizam je, ipak, u rodnoj vezi sa populus-om, narodom, i odnarođena elita izbegava sukob sa tom utvarom

Tvrda, do juče nerazoriva fasada neoliberalnog ustrojstva, učvršćivana od pada Berlinskog zida, naglo se zaljuljala pod dejstvom podzemne sile na koju nemaju uticaja svesne društvene snage. Javna scena se zatresla pod naletom populizma. Za razliku od brojnih učenja i ideologija koje bi da usreće ljudski rod, ovaj izam je teško definisati. Udvaranje širokim slojevima je folklorna tačka mnogih predizbornih priredbi; u poslednje vreme ova retorika daje bogate plodove, ne toliko zbog njenog izuzetnog kvaliteta, koliko zbog zasićenosti plebsa vladajućom praksom. U određivanju ove pojave glavnu reč imaju njeni protivnici. Populizam je etiketa kojom se diskvalifikuje optuženik; niko, inače, neće dobrovoljno priznati da je nosilac tog virusa. Čim se neko poziva na težnje i raspoloženja slabo vidljivih društvenih slojeva, izložen je opasnosti da mu zalepe tu etiketu.

[restrict]

Populističkih iskušenja ima i na levoj i na desnoj strani fronta, a odupiru mu se najčešće aktuelni vršioci vlasti, kao i ispravnomisleći komentatori. Njihove su osude uopštene, bez ulaženja u pojedinosti. Nepoželjna ideologija je slabo artikulisana i organizaciono labava, stoga je pominju sa mešavinom gađenja, prezira i straha. Kako god bio odbojan, populizam je, ipak, u rodnoj vezi sa populus-om, narodom, i odnarođena elita izbegava sukob sa tom utvarom. Na udaru kritike su samozvani pravozastupnici plebsa. Oni opominju vlast na postojanje onih dolje (Brozova sintagma), čak i onda kad sa donjanima  nisu u jakoj vezi.

Populističku energiju niko ne kanališe i ne kontroliše. Ona, sama, počinje zadavati udarce mondijalističkom humanizmu iza čijih osvajačkih ratova, u poslednjih tridesetak godina, ostade nekoliko razorenih država, sa stotinama hiljada leševa, i milionima izbeglica. Talas se podigao iz tamnih dubina, iz iracionalnog jezgra života, da bi zbrisao vladajuće nasilnike. Pao je porodični klan Klintonovih koji je, u ime demokratije i ljudskih prava, doneo toliko zla današnjem svetu, načinivši od Amerike najomraženiju zemlju planete. Profitirao je bogataš naviknut na ubiranje profita. Pokazalo se da je on u življoj vezi sa biračkom masom od idealistkinje krvavih ruku: samo neko ko čvrsto stoji na zemlji mogao je zgrnuti tolike milijarde. Sve je bolje i prihvatljivije od čovekoljubaca ogrezlih u humanitarne masakre. Od milijardera će običan čovek, možda, videti i neku korist; od palikuća u uniformama vatrogasaca, samo štetu.

Dubokih poriva, usmerenih na ograničavanje liberalističkog divljanja, ima danas u mnogim državama: u Austriji, Velikoj Britaniji, Danskoj, Holandiji, Španiji, Portugaliji, Francuskoj, Grčkoj, Švajcarskoj, Nemačkoj, Turskoj, Italiji. Cela Latinska Amerika je nošena njime. U Rusiji su narodniki stupili na pozornicu još u 19. veku, i sačinjavaju pretežnu masu Putinovih sledbenika. Proletarijat, kao svesna snaga eksploatisanih, ponovo se utopio u svenarodnu magmu i ojačao njenu udarnu snagu.

Ko želi da sazna nešto više o prirodi pokreta, neka sluša njegove ljute protivnike, čije je nepoverenje prema onima dolje u upravnoj srazmeri sa nepoznavanjem stvarnosti. Uljuljkani u blistavoj izolaciji, odgovorni jedino njegovom veličanstvu Kapitalu, narodni predvoditelji su se uzdigli do olimpskog autizma. Francuzi su, za vreme predsedničkih kampanja, uobičajili da, usput, proveravaju obaveštenost predsedničkih kandidata o nekim osnovnim činjenicama svakidašnjice. Ispostavilo se, svojevremeno, da budući šef države ne zna kakav je kurs franka u odnosu na onda moćnu nemačku marku; drugome je bila nepoznata cena metro-karte, pošto, verovatno, u to prevozno sredstvo nikad nije kročio; treći nije znao koliko košta bageta hleba, a poslednji, nedavno, na pitanje koliko staje hlepčić ispunjen čokoladom, odredi cenu desetostruko manju od stvarne.

Posebno su zanimljivi nastupi jednog našeg politkomentatora, da ne rečem politkomesara, sveznajućeg gosta mnogih TV rasprava. Pri pomenu populizma, on se namršti kao da guta crknutu žabu. Treba ga razumeti, pred njim je pošast bez glave i repa, ne zna se otkuda stiže ni kuda smera, odriču je se i oni koji je izdaleka podstiču. Njihov zov je naišao na odziv, pretvorio se u materijalnu snagu. Populizam je zmija bez glave, ne može se smrskati. Gospođa Klinton je iskusila njegovu smrtonosnu moć. Sve je bilo na njenoj strani, rezultati anketa, vodeći mediji, Pentagon i NATO, Brisel i Priština, Majdan i Baščaršija, uzalud: pobedio je tamni talas. Likovali su oni upalih obraza, ugašenih pogleda, isturenih viličnih kostiju, oglasila se nemušta masa, onaj u demokratskim režimima tako nepopularni populus. Bolest se očituje najpre u govoru, više u govoru nego u tvoru, što je dovoljno da uznemiri savest odnarođene klike. Konačno, i populista je njen pripadnik, ali je u nečemu trenutno zakinut, zgađen nad njom i nad sobom, ponesen igrom pakošćenja. Pijani očajnik, osvetoljubivi nihilista, kvari miran san onima gore, od čega oni dolje nemaju neposredne koristi, osim što ih u trenutku izbora, to upućuje na tzv. protestno glasanje, na odbacivanje doživotnom vladanju sklone nomenklature.

Populisti nastupaju kao uzbunjivači, kao podstrekivači jedne crne zabave: plebs tu igru prati pasivno, da tek svake četvrte ili pete godine, izlije nešto od svog raspoloženja u glasačke kutije. Pripadnici nemušte većine, po običaju, ćute i trpe. Negoduju oni koji su dostigli izvestan stupanj materijalne obezbeđenosti, da bi, sa te visine, mogli videti u čemu su uskraćeni, i na koja vrata valja kucati. U sličnom su položaju i sami populisti: u blizini vlasti, a bez pristupa njenim instrumentima, osećaju savezništvo sa onima trajno isključenim iz igre, i svete se, u svoje i u njihovo ime. Na optužbu da su odvojeni od stvarnog života i nevolja „malih ljudi“, vlastodršci uzvraćaju protivoptužbom, proglašavajući kritičare za demagoge. Oni, o čijoj je sudbini reč, nemaju vremena ni volje za skolastičku raspravu.

U izazivanju populističkog raspoloženja nije neophodno davati krupna obećanja; dovoljno je, namigujući, pojaviti se u pravo vreme i na pravom mestu, stati na crtu. To je tajna Trampovog uspeha: on je, sam po sebi, bio odlučujući adut. (Reč trump znači, pored ostalog, adut.) Usprotivio se dobro poznatom i potvrđenom zlu, i izazvao prirodnu nepogodu. Proradio je živitodajni refleks, mnogi su odahnuli. U New York Review of Books  pročitah da odnosi sa Putinom neće biti onako jednostavni kako ih novi domaćin Bele kuće zamišlja. Kakvi god da budu, zaustaviće dosadašnje srljanje u ratni užas. Podzemni potres je progutao jednu opaku damu, čiji su nas bračni problemi, krajem prošlog veka, skupo koštali. Vazduh je, bar zasada, čistiji.

Neoliberalna Evropa se, 9. novembra, probudila šokirana. Voditelji televizijskih dnevnika samo što nisu plakali. Pobedio je nevidljivi protivnik, bauk; u politiku je provalila pučina, po rečima Njegoševog Selim-paše, „stoka jedna grdna“. Zaboga, demokratija nije za svakoga, a pogotovo ne za „stoku“ koja ne zna kuda glavom udara. Rezultate njenog izjašnjavanja trebalo bi podnositi nekoj specijalnoj komisiji Međunarodne zajednice, na odobrenje. Legitimna je samo ona volja koju potvrde svetski centri moći. Referendumi na Krimu i u Republici Srpskoj su neprihvatljivi zato što su izraz nedisciplinovanog ponašanja. Glas naroda se tu objavio kao glas Sotone. Putin i Dodik mogu da se zakite masovnom narodnom podrškom; računaju se samo onih deset posto koji su protiv njih.

 U međuvremenu, voditelji zapadnih televizijskih programa su se smirili, i, prvi put u poslednjih dvadesetak godina, daju prilično objektivne izveštaje o Rusiji. Prilagodljivi, mogu oni i to. „Poštivaj onog ko te ljebom rani“, univerzalna je pogodba karijerizma.

U životu pojedinca, kao i širih zajednica, ohrabrujuću ulogu igra neizvesnost. U njoj, uvek, ima i nešto nade.               

[/restrict]