ŠTA SE TO KUVA U TURSKOJ

NASTAVAK PRESTROJAVANJA

Piše FILIP RODIĆ

Od izjave da Alep i Mosul pripadaju Turskoj, preko upozorenja Bagdada i Damaska Ankari da se ne usuđuje da vojno interveniše na njihovim teritorijama do upozorenja Vašingtona svojim diplomatama da budu obazrivi u Turskoj i sklone svoje porodice – sve govori da se na Bliskom istoku ponovo sprema nešto u čemu će Turska imati centralnu ulogu

Poslednjih nedelja Turska kao da je bila izostavljena iz vihora na Bliskom istoku. Posle neuspelog državnog udara jula ove godine i pomirenja predsednika Redžepa Tajipa Erdogana sa Vladimirom Putinom kao da je zavladala potpuna tišina. Čak je i turska vojna operacija „Štit na Eufratu“ prošla gotovo nezapaženo. Fokus je bio na krahu primirja u Siriji, borbama za Alep i, od skorije, za Mosul. A onda se u samo nekoliko dana desio čitav niz događaja koji pojedinačno uzeti ne deluju opasno, ali kada se povežu i stave u kontekst, lako se vidi šira slika koja ne najavljuje baš dobro. Nizali su se skoro kao onomad kada se za svega 48 sati Ankara izmirila s Moskvom i Tel Avivom, a istanbulski aerodrom bio žrtva krvavog terorističkog napada. 

[restrict]

PLES S RUSIJOM I IRANOM Posle državnog udara i pomirenja s Rusijom ubrzano su otoplili i odnosi Ankare s Teheranom. U ovom trouglu razmenjivane su posete, potpisivani sporazumi, dogovarane koordinirane akcije u vezi i sa Sirijom i Irakom. Onda je usledilo iznenadno zaoštravanje. Gotovo istovremeno, Erdogan je, mimo svakog diplomatskog i međunarodnog bontona, izjavio da Alep i Mosul u stvari pripadaju Turskoj i da bi trebalo da joj budu vraćeni. Istina, on je u sličnom kontekstu pomenuo i grčka ostrva u Egejskom moru i potrebu revizije Sporazuma iz Lozane iz 1923, ali je ta izjava, zbog situacije, dobila znatno manju važnost i publicitet u svetskoj javnosti. Egejska ostrva su, makar za sada, sigurna u grčkim rukama, dok je sudbina Alepa i Mosula daleko neodređenija. Potom su stigle i informacije o gomilanju turskih snaga na granici s Irakom i upozorenje Bagdada da će „rastaviti“ Tursku ukoliko izvrši invaziju. Vojni izvori iz Ankare naveli su da je u gradu Silopi na granici s Irakom razmešteno tridesetak tenkova i artiljerija, što je, prema rečima ministra odbrane Fikrija Isika, mera u skladu sa pripremama Turske za „važan razvoj situacije u regionu“. „Turska se sprema unapred za svako moguće dešavanje“, izjavio je on. Irački premijer Majder el Abadi upozorio je potom Ankaru da ne izaziva sukob s Bagdadom. „Invazija na Irak vodila bi do rastavljanja Turske, a mi ne želimo sukob s Turskom… Ali ako do sukoba dođe, mi smo spremni, (Tursku) ćemo smatrati neprijateljem i tako ćemo se i ophoditi prema njoj“, rekao je on, zaboravljajući da pored ovih snaga, Turska zvanično u Iraku ima oko 25 tenkova, 150 vojnika i oko 2.000 „vojnih savetnika“ stacioniranih u Bašiki, nedaleko od Mosula. Bagdad je ranije zbog ovoga protestovao i zahtevao povlačenje, jer se radi o kršenju iračkog suvereniteta, ali bez ikakvog rezultata. Što se Sirije tiče, i Moskva i Damask upozorili su Erdogana da obustavi kršenje sirijskog vazdušnog prostora ili će se suočiti sa „otporom“ ne precizirajući šta taj otpor tačno podrazumeva i da li će ga sprovoditi protivvazdušni sistemi pod kontrolom sirijske, ili oni pod kontrolom ruske armije. Kao i u slučaju Iraka i pretnji Bagdada, i u Siriji su turski vazdušni udari na kurdske položaje nastavljeni bez ikakvog protivudara. O čemu se ovde zapravo radi? Ukratko o jednoj vrsti tanga u troje (Rusija, Turska, Iran) ili petoro (prethodni trio plus Bagdad i Damask), kako hoćete, u kojem sve ima neki potkontekst i dublju priču.
Reči i namere nisu isto što i dela. Dok su svi jaki na rečima, njihova dela pokazuju nešto sasvim drugo. Erdoganove iredentističke izjave date su za domaću javnost i za učvršćivanje njegove pozicije na domaćem terenu posle pokušaja državnog udara i niko ih na međunarodnom planu ne može uzimati za ozbiljno, jer je to očito zalogaj toliko velik da ga ni Erdogan ni njegova neoosmanska Turska ne bi mogli svariti. S druge strane, ne samo da posle upozorenja šefa ruske diplomatije Sergeja Lavrova Turskoj da ne šalje avione na prostor Sirije (21. oktobar) ništa konkretno nije preduzeto nego su povučeni koraci na zbližavanju i pojačavanju saradnje Moskve i Ankare u dejstvima u Siriji, što najočiglednije demonstrira Putinova odluka da dozvoli Turskoj da se pridruži zajedničkom obaveštajnom štabu Rusije, Sirije, Iraka i Irana (24. oktobar). Pored ruskih reakcija, čudno je i ponašanje Irana, prve zemlje koja je pružila gotovo bezrezervnu podršku Damasku u borbi protiv terorista s turskim „leđima“ i koja je izgubila stotine vojnika ubijenih rukom ili oružjem iz Turske ili preko ove zemlje. Teheran je isto tako među prvima podržao „tursku demokratiju“ tokom državnog udara i šef diplomatije Džavad Zarif je od tada bio u više zvaničnih poseta na visokom nivou u Ankari. Jedini logičan odgovor kojim bi se moglo objasniti ovakvo čudno ponašanje je velika geopolitička igra u kojoj i Moskva i Teheran žele da iskoriste jaz stvoren posle državnog udara između Ankare i Vašingtona i zaokret Turske od atlantizma ka evroazijstvu. Treba podsetiti i da, uprkos svim trvenjima i javnim prozivkama, Ankara, Damask i Bagdad imaju jedan veoma važan zajednički imenitelj – problem kurdskog separatizma. Iako i Damask i Bagdad i Ankara trenutno (ne)voljno sarađuju sa raznim kurdskim milicijama u borbi protiv terorista Islamske države, jasno je da će pitanje nezavisne kurdske države doći na dnevni red čim teroristi budu poraženi. Ovo je otvoreno najavio i šef Kurdistanske regionalne vlade u Iraku Nečervan Barzani, koji je u relativno dobrim odnosima s Erdoganom, rekavši da će, čim Mosul bude oslobođen, tražiti da se razgovara o kurdskoj nezavisnosti. Da li je onda realno očekivati da će Bagdad ući u sukob s Ankarom zbog njene intervencije protiv Kurda koji žele nezavisnost i u odnosu na Bagdad? Ili da će Damask, čije su se regularne snage već sukobljavale s kurdskim milicijama, učiniti nešto slično? Ne. Njihov je interes isti – ugušiti bilo kakvu ideju o stvaranju nezavisne države Kurda koji trenutno uživaju punu američku podršku.

AMERIČKI FAKTOR Dok je Ankara plesala ovaj tango s Moskvom i Teheranom, američki Stejt department izdao je naredbu svom diplomatskom osoblju konzulata u Istanbulu da članove porodice vrati u matičnu državu, jer je procenjeno da je ostanak nebezbedan. Ova naredba može imati samo vrlo preteću pozadinu. „Stejt department doneo je ovu odluku na osnovu bezbednosnih informacija koje ukazuju da ekstremističke grupe nastavljaju s agresivnim naporima da napadnu američke građane u delovima Istanbula u kojim žive ili koje posećuju“, navodi se u saopštenju Vašingtona i dodaje da se „ovo naređenje odnosi samo na osoblje američkog konzulata u Istanbulu, a ne na druga američka diplomatska predstavništva u Turskoj“. I pre nego što je ova naredba objavljena (30. oktobra) poznati novinar i analitičar bliskoistočnih okolnosti Izrael Šamir napisao je tekst (29. oktobra) o svojim utiscima po povratku sa putovanja po Turskoj, gde je imao čitav niz sastanaka sa turskim ministrima, poslanicima i urednicima velikih medija, u kojem navodi da je „izgledno da je američka administracija još odavno odlučila da odbaci samovoljnog Erdogana i umesto njega postavi gulenistu Ahmeta Davutoglua“. Podsećajući da vodeći američki neokonzervativni stručnjak za Tursku Majkl Rubin već duže vreme traži Erdoganovu glavu, da je marta 2016. pozivao na državni udar, u avgustu ocenio da je Erdogan sam kriv za puč, i sada ponovo u oktobru predvideo novi državni udar, Šamir piše da bi se to moglo očekivati vrlo uskoro. „Novi državni udar se očekuje 10. novembra, ili neki dan oko tog datuma, i počeće ubistvom Erdogana“, navodi Šamir pozivajući se na svoje razgovore u turskoj prestonici.
Do sukoba Erdogana s Vašingtonom došlo je u najvećoj meri zbog odnosa jednih i drugih prema Kurdima, pre svega sirijskim. Dok predsednik Turske želi da očuva celovitost svoje zemlje, SAD, sve je izvesnije, žele ozbiljno prekomponovanje na Bliskom istoku koje bi podrazumevalo sakaćenje Turske, Iraka i Sirije i stvaranje nezavisnog Kurdistana. Jaz se samo povećao posle neuspelog državnog udara kada je Erdogan, za sada se čini, postao svestan da mu partnerstvo s Rusijom i prijateljstvo s Putinom jedini garantuju ne samo ostanak u političkom životu nego u životu uopšte. Erdogan je svestan da dok Vašington želi da nametne svoje viđenje budućnosti Turske, Rusija nimalo ne mari za tursku unutrašnju politiku, kao što ne mari za unutrašnja politička pitanja bilo koje druge zemlje. Sada, u Siriji i Iraku, Erdogan deluje potpuno suprotno od volje Vašingtona, a u skladu sa interesima i ove dve ratom uništene zemlje, i Rusije i Irana. Za Rusiju, Erdogan je značajan partner i oni ga puštaju, kao i ostale Turke, da odlučuje da li će imati parlamentarni ili predsednički sistem, da li će žene nositi maramu, ili ne, dok su Amerikanci pod Barakom Obamom želeli i da određuju životne smernice Turcima, kao i većini drugih naroda, namećući, na primer, istopolne brakove. U slučaju da na predsedničkim izborima pobedi Hilari Klinton, ovakav trend bi se najverovatnije samo pojačao.
Šamir upozorava da se Turska trenutno nalazi na tankoj liniji između stabilnosti i opasnosti da se pretvori u novu Ukrajinu, ili Siriju. „Problem je što u Turskoj nema mnogo značajnih lidera spremnih da se usprotive Vašingtonu. Kemalistička opozicija i gulenističke snage radije u manjoj ili većoj meri prihvataju američke smernice. Ukoliko Erdogan izgubi u borbi za moć, Turska bi mogla da potone u građanski rat između Turaka i Kurda, između različitih muslimanskih pokreta i kemalista… To je i bio cilj julskog puča, rekao mi je republikanski poslanik Ali Mustafa Balbaj“, navodi Šamir. Ako se setimo da su u julu najžešće borbe između pučista i lojalista vođene upravo u Istanbulu, a ne u Ankari, i da je samo na mostu u ovom gradu život izgubilo više od polovine sveukupnih žrtava, onda nam je možda jasnije zašto je Stejt department odlučio da evakuiše porodice diplomata samo iz Istanbula. Objašnjenje da je to zbog terorističkih napada ne pije baš vodu, jer je njih bilo u Istambulu, kao i u skoro svim drugim većim gradovima Turske, uključujući i Ankaru.

[restrict]