Šta Putinu znači Srbija

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Kada ruski predsednik za tri sata, pred zvanicama iz celog sveta, javno pomene Srbiju pet puta, to može samo da znači da u sebi i u krugu najbližih saradnika to učini – možda i hiljadu puta češće

Poslednje zasedanje Diskusionog kluba „Valdaj“, održano krajem oktobra u ruskom sportskom turističkom centru Soči, bilo je po običaju obeleženo dijalogom predsednika Vladimira Putina s brojnim svetskim politikolozima, političarima i naučnicima, među kojima su bili i troje bivših šefova država, Finske, Austrije i Južnoafričke Republike – Tarja Halonen, Hajnc Fišer i Tabo Mbeki. U uslovima sveprisutne međunarodne konfrontacije, gde snage odmeravaju Rusija i SAD, odnosno NATO, Putinov tročasovni nastup na plenarnom zasedanju kluba nije se odlikovao senzacionalnim izjavama.

[restrict]

POSEBNO MESTO SRBIJE Ruski lider je, uglavnom, sumirao i podvlačio svoje ranije stavove, a pre svega o nedopustivosti donošenja svetskih odluka u samo jednom centru, jednoj prestonici, kao što je bio slučaj prethodnih decenija. U tom smislu, primetan je kontinuitet ruskih stavova u poslednjih 10 godina, počev od februara 2007, kada je Putin održao čuveni Minhenski govor. Osim što je tada šokirao Amerikance, Putinov govor može se smatrati signalnom raketom u borbi za multipolarni svet i današnju međunarodnu situaciju koja se sve češće naziva „novim Hladnim ratom“.

Međutim, ovogodišnji Putinov govor na „Valdaju“ ima jednu značajnu osobenost, po kojoj se razlikuje od svih njegovih ranijih nastupa. Govoreći pred zvanicama iz celog sveta, ruski lider je čak pet puta pomenuo Beograd i NATO bombardovanje srpske prestonice 1999. godine. Pri tome, nije propustio da ukaže da je to bila međunarodna agresija, koju je okvalifikovao kao „divljaštvo“. Ako je do sada u svojim važnim nastupima javno pominjao Beograd, Srbiju i Kosovo, prosečno jednom u dve godine, onda ne može da ostane neprimećeno da je na „Valdaju“ to činio svakih pola sata. To možda nekoga može da začudi, ali treba znati da Srbija iz mnogo razloga zauzima posebno mesto u ruskom koordinatnom sistemu.

Još je predsednik Boris Jeljcin, 24. marta 1999, ocenio bombardovanje Jugoslavije kao „najgrublju grešku Klintona i Amerikanaca“. Nesumnjivo, radilo se o drskom kršenju međunarodnog prava, agresiji na suverenu državu, bez odobrenja Saveta bezbednosti UN. Takođe, napad na SRJ otvorio je apetite Vašingtonu, posle čega je usledio niz nezakonitih intervencija s hiljadama poginulih civila i milionima izbeglica, o čemu je Putin i ovom prilikom govorio. Sve to dovelo je do naglog pada međunarodnog ugleda SAD, koje su posle pada SSSR-a ostale usamljena supersila na svetskoj areni. Zato je Jeljcin, iako Moskva tada nije bila u stanju da se direktno suprotstavi zapadnoj agresiji na način kako to danas čini, bio u pravu u svojim ocenama američkog ponašanja. Bila je to najgrublja i najkrupnija greška Vašingtona, nakon koje su usledile sve nove i nove, da bismo danas došli do situacije da Amerikanci intervenišu u svetu – više se ni formalno ne obazirući na međunarodno pravo i SB UN.

 

POGREŠAN IZBOR ELITA Teme ovogodišnjeg Valdajskog kluba bile su odnosi Rusije i EU, kao i globalni poredak kroz 10 godina. Putin je ocenio da je danas u krizi i projekat globalizacije, a da Evropa sama poručuje o neuspehu multikulturalizma. „Smatram da je takva situacija umnogome posledica pogrešnog, prebrzog i previše samouverenog izbora koji su elite pojedinih zemalja načinile pre četvrt veka“, objasnio je ruski lider, istakavši da su ove zemlje, smatrajući sebe pobednicima u Hladnom ratu, odlučile da svetski politički i ekonomski poredak počnu da preoblikuju po meri sopstvenih interesa.

Ispostavilo se, dodao je Putin, da mnogi nisu bili s time saglasni: „Zašto kriti, svi mi dobro znamo i razumemo: mnogi nisu bili saglasni, ali neki više nisu mogli tome da se suprotstave, a neki još nisu bili za to spremni. Ipak, rezultat svega je da se sistem međunarodnih odnosa nalazi u groznici, a globalna ekonomija ne može da izađe iz sistemske krize.“ Na taj način, Putin je, makar uvijeno, priznao da su Rusija, Kina i druge zemlje uticale na ljuljanje aktuelnog svetskog poretka kojim dominira Amerika. To je obrazložio ponašanjem „današnjih silnika“ koji momentalno „odbacuju u kantu za smeće“ sve standarde koji im ne odgovaraju i nisu im više korisni.

„Tako je bila doneta odluka udarima raketama i bombama u centru Evrope, po Beogradu, zatim po Iraku, pa po Libiji. Čak je i operacija u Avganistanu otpočeta bez odgovarajuće odluke SB UN. Pokušavajući da izmene u svoju korist stratešku ravnotežu, slomili su i međunarodnopravni režim, koji zabranjuje razmeštanje novih sistema protivraketne odbrane (PRO). Stvorili su i napumpali oružjem terorističke grupe, čija surovost podstiče milione ljudi u bekstvo, preseljenje, migraciju, a čitave regione gura u haos. Pri svemu tome, stalno se štancuju pretnje, izmišljene, mitske, kao što je famozna ’ruska vojna pretnja’. To je zaista profitabilna delatnost: moguće je izvlačiti sve veće vojne budžete u svojim zemljama, postrojavati saveznike pod interese jedne supersile, širiti NATO, približavati infrastrukturu Alijanse, borbene jedinice i novu tehniku ka našim granicama“, objasnio je ruski predsednik svoje viđenje mehanizma bezbednosne krize u svetu, a posebno u Evropi.

 

NAMETNUTA NEJEDNAČINA Još je istakao, onima koji navodno brane civilizaciju od nekih novih varvara, da Rusija ne namerava nikoga da napada. Ovo je, međutim, jedan logički paradoks za koji je Putin svestan da je u njega upao. I sam je često govorio, citirajući Bizmarka, da nisu važne namere, već potencijali. Ruski ofanzivni potencijal danas je sigurno među najvećim u svetu, pa jedva da ima koristi od Putinovog ubeđivanja da Moskva „ne namerava nikoga da napadne“. Širenje NATO i PRO, vojno opkoljavanje Rusije – sve su to uzroci koji su podstakli Kremlj da značajno ojača vojne potencijale. I to Rusija nije mogla da izbegne, ako nije želela da postane žrtva agresije. Kako sad objasniti i uveriti bilo koga da Moskva nema agresivne namere, ako je u stanju da okupira pola Evrope za 72 časa? To je nametnuta nejednačina za koju Putin mora da nađe rešenje.

On to i pokušava. „To je prosto nezamislivo, glupo i nerealno. Samo u Evropi članice NATO imaju 300 miliona ljudi, zajedno sa SAD to je 600 miliona. U Rusiji sada ima svega 146 miliona. Smešno je o tome čak i govoriti. Ali ne, to ipak koriste za postizanje svojih političkih ciljeva.“ Putin je, međutim, pomenuo i američke probleme, o kojima zapadni mediji uglavnom ćute, „od kolosalne zaduženosti do porasta nasilja uz primenu vatrenog oružja i policijskog iživljavanja“. Uz to, postavio je i svoju logičku zamku Vašingtonu, rekavši da „Amerika nije valjda banana-država, pa da Rusija može da utiče na njene predsedničke izbore“. „Amerika je velika država. Ispravite me ako grešim, molim vas“, prokomentarisao je antirusku medijsku histeriju uoči američkih izbora, gde je čak i direktor FBI Džejms Komi proglašen da je „stao na Putinovu stranu“!

Predsednik Rusije je poručio da „temelje budućeg sveta treba tražiti danas“, podsetivši još jednom na „udare po Beogradu“, za koje je još ranije ocenio da su upravo oni doveli do trajnog kvarenja odnosa Rusije i SAD. „Suštinski, to je bila agresija. Neću sada da govorim o humanitarnoj komponenti koja je prethodila ovim odlukama, već govorim o udarima bombama i raketama na kraju 20. veka u centru Evrope. Ne znam kako vi na to gledate, ali za mene je to bilo divljaštvo, prosto divlje. Tim pre što se sve dešavalo uz zaobilaženje Povelje UN, niko to nije odobrio. Čim su se s time suočili, odmah su počeli da govore kako je to zastarelo, kako treba menjati“, napomenuo je Putin i još jednom naglasio da su potom usledili Avganistan, Irak, Libija i Sirija.

 

ZASLUGE SRBIJE Zatim je na red da postavi pitanje došla američka novinarka, koja je htela da napravi analogiju između Kosova i Krima. Putin je odgovorio: „Evo, vi ste naveli primere bombardovanja Jugoslavije i Beograda, i Krima. Hvala vam za takav, prosto odličan primer. Bombardovanje Beograda je intervencija suprotna normama i pravilima međunarodnog prava. Da li je SB UN doneo odluku o vojnoj intervenciji u Jugoslaviji? Nije. SAD su to učinile unilateralno. Vi ste pomenuli Krim. A šta je bilo na Krimu? Vi ste od Jugoslavije, a potom Srbije, odvojili deo države, Kosovo. Na Kosovu je parlament glasao tek posle vojne intervencije i mnogobrojnih žrtava. A na Krimu nije bilo nikakvog rata. Nije bilo nikakvog bombardovanja, nijedan čovek nije poginuo. Jedino što smo mi uradili, omogućili smo izražavanje volje naroda na referendumu, u punoj saglasnosti s Poveljom UN. Ovaj začarani krug mora da se prekine. Već sam mnogo puta rekao i želim još jednom da kažem: Jugoslavija, Irak, Libija, Avganistan, približavanje NATO – šta je to sve? Onda kažu: zla Rusija preduzima neke korake. A vi prestanite da nas provocirate na aktivnu zaštitu svojih interesa.“

Sve navedeno samo potvrđuje staru pretpostavku: velike političke i društvene promene u Rusiji pokrenute su zbog Srbije, zbog NATO agresije nad Jugoslavijom. I to iz najmanje dva razloga. Prvo, Rusi i njihovo rukovodstvo veoma su osetljivi na sudbinu pravoslavnih slovenskih naroda, posebno srpskog. To što nisu mogli, ili nisu smeli 1999. da spreče katastrofu naše zemlje, ostavilo je dubok trag u njihovoj kolektivnoj svesti. Ova njihova izdaja Srba, kako Rusi nazivaju događaje iz 1999, opisana je u brojnim pesmama, popularnim filmovima, književnim delima. Sve to se može lako pronaći na internetu. Događaji u Srbiji podstakli su ih na duboka preispitivanja i izazvali trajan osećaj sramote – što za narod s vekovnom imperijalnom tradicijom može delovati razorno poput zemljotresa.

S druge strane, ne samo analitičari već i običan narod u zapadnom slamanju Srbije prepoznao je sopstvenu, ne tako daleku budućnost. Postalo je svima jasno ko će i na koji način da se obračuna s Rusijom, još uvek slabom posle kolapsa SSSR-a. Pritajene elite, okupljene oko bezbednosnog aparata i Ruske pravoslavne crkve, inicirale su jedini mogući korak: smenu praktično kompletnog dotadašnjeg rukovodstva i dovođenje na vlast mlađih, patriotskih snaga. Istovremeno, započeli su programi obnove države i društva u svim vitalnim sferama. Rezultat toga vidimo danas – Rusiju moćnu i spremnu da ukrsti koplja sa Zapadom, ali istovremeno okruženu velikim državama koje je podržavaju, poput Indije, Irana i Kine. A za sve to, bez preterivanja, zaslužna je Srbija, mala država s narodom koji stvara veliku istoriju. I kada Putin za tri sata, naizgled bez preteranog razloga, javno pomene Srbiju pet puta, to može samo da znači da u sebi i u krugu najbližih saradnika to učini – možda i hiljadu puta češće.            

[/restrict]