Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
O TRAGIČNOJ USAMLJENOSTI POJEDINCA
Miomir Petrović, Kuća od soli, „Laguna“, 2016
Miomir Petrović, romanopisac, pripovedač, dramaturg, teatrolog, jedan od najjačih glasova savremene srpske proze, oglasio se novim romanom Kuća od soli, uzbudljivom pričom „o tragičnoj usamljenosti pojedinca u izuzetnim istorijskim okolnostima“ koja nikako ne može ostaviti čitaoce ravnodušnim, naprotiv. Zajedno s Arsenijem Martinovićem, rimskim studentom filozofije i trgovcem umetničkim delima, i diplomatom, krećemo u avanturu prikupljana umetničkih dela za kolekciju budućeg muzeja kneza Pavla. Maštovitiji čitaoci, hteli ili ne, osećaće se kao svedoci uspona fašizma, tragičnog kraja kralja Aleksandra sve uz čudan osećaj da i sami menjaju identitet! I, dugo, čamiće u našoj čitalačkoj svesti poslednja rečenica u romanu I onako niko nikada ništa nije znao o ovom čoveku. Tragična usamljenost Arsenija Martinovića, da.
DRIBLING DUHA NA MALOM PROSTORU
Aleksandar Baljak, Zidovi na horizontu, „Arhipelag“, 2016
Jednu od najboljih definicija aforizma dao je Valtazar Alamos de Borijentes (XVI vek), španski pravnik i političar: „Aforizam je sažeto uputstvo za društvenu bolest.“ Dakle, što je društvenih bolesti više, to je pogodnije tlo za razvijanje aforizma. A kakvo je stanje s društvenim bolestima kod nas, zaključite sami. Jer, srpski aforističari pišu najbolje aforizme na svetu! Drugi kažu, ne mi! I da se razumemo – tako ne misli i srpska književna kritika? Pa se pitamo: čime je aforizam zaslužio tako loš tretman? Možda je najbolji odgovor stigao od Aleksandra Baljka, našeg najostvarenijeg aforističara: „Izgleda da je paradoksalna priroda aforizma odredila i njegovu sudbinu. Naš aforizam je izuzetno kvalitetan, ali je istovremeno i potcenjen; on je prvoklasan a zapostavljen; značajan a skrajnut; moćan a neravnopravan; privlačan a odbačen; popularan a prećutan; sveprisutan a ignorisan.“ Možda će književna kritika konačno gledati na aforizam drugačije posle najnovije zbirke Aleksandra Baljka koja, verovali ili ne, donosi preko 2.700 aforizama u kojima se slika politika, društvo, naš mentalitet, kultura. I na kraju ovog malog osvrta savršen aforizam Aleksandra Baljka: Naša najbolja satira nastala je u teškim vremenima, a za savremenu dolaze bolji dani!
ŽIVOTNE MOĆI SU POTROŠLJIVE
Milan Todorov, Lek protiv smrti, „Čarobna knjiga“, 2016
Todorov je stekao književno ime pišući satirične priče i aforizme. Svojim aforizmima zastupljen je u više antologija priređenih kod nas i u svetu. Poslednjih godina, više nego uspešno, oprobao se i kao pripovedač. Objavio je knjige priča Bezbroj naših života (2011) i Ne mogu ovde da dočekam jutro (2014). Lek protiv smrti je njegov prvi roman. Todorov, hrabar kao satiričar, takav je i kao romanopisac. Tačka oko koje se sve vrti u njegovom rukopisu jesu „brzo potrošljive životne moći“. U višeslojnoj priči Todorova čitaoci će prepoznati i neke fragmente sopstvenih sudbina. Roman govori i o rastakanju porodičnih vrednosti, o malo poznatim seobama Srba posle Prvog svetskog rata, a ova priča se proteže sve do ratne traume devedesetih godina prošlog veka i dalje. I pored svega, Lek protiv smrti jeste i pismo o nadi u bolji i pravedniji svet.
SUSRET ISTOKA I ZAPADA UVEK JE IZAZOVAN
Eugen Šuljgin, S nekog drugog sveta, „Arhipelag“, 2016
Šuljgin je ruskog, plemićkog porekla, a plemić je i u književnost, istakla je jednom prilikom Vida Ognjenović, predsednica Srpskog PEN centra. A da jeste plemić i u književnosti, Šuljgin je dokazao i upravo objavljenim romanom S nekog drugog sveta (prevela s norveškog: Sofija Kristensen). Čitaocu je ponuđena priča o uvek izazovnom susretu Istoka i Zapada, slovo o Istanbulu kao gradu priča, o tokovima istorije i tradicije savremene (i uvek nekako) podeljene Turske. Nema stvarnosti bez paralelnog života velikog grada (podzemnog Istanbula), bez verne slike obnovljenog islamizma. Pratimo i tragove vizantijskog života, uveravamo se u bogatstvo gradskog života. Šuljgin iznosi istinu i o zloglasnim zatvorima. Čini to na neponovljiv način, što i priliči plemiću u književnosti. I jedna napomena: ovo je prvi prevod neke knjige Eugena Šuljgina na srpski jezik. Čestitke Arhipelagu.
KNJIŽEVNA IKONA, KIŠ
Milenko Stojičić, Priče o Danilu Kišu, „Arhipelag“, 2016
Stvaralaštvo Danila Kiša već godinama stavlja se pod čitalačku lupu, o njegovoj prozi pišu se književne studije, nižu polemike i kritike, priče i pesme u kojima je pisac junak – sve one zajedno jesu refleksije i novootkriveni vidici na umetnikovu slutnju zagonetke samog sveta. Šta nam nudi antologija Priče o Danilu Kišu, ako znamo da je sačinjavaju najbolje priče preko 30 pisaca (Vida Ognjenović, Mirko Kovač, David Albahari, Peter Božik, Đorđe Pisarev, Mihajlo Pantić, Muharem Bazdulj, Laslo Blašković i drugi) iz nekoliko generacija srpskih i pisaca s prostora bivše Jugoslavije? Najpre, dragoceno svedočanstvo o moćnoj književnosti Danila Kiša, i o vremenu u kojoj je ona nastajala, vremenu jedne literarne zajednice koje više nema. Danilo Kiš je književna ikona moderne književnosti, potvrđuju to i autori priča zastupljeni u antologiji koju je priredio Milenko Stojičić.
