Kratkonožne laži Haškog tribunala

Piše Stefan Karganović

Oštro oko prilježnog saradnika „Istorijskog projekta Srebrenica“ Endija Vilkoksona zapazilo je još jedan marifetluk „Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju“, popularnije poznatog kao Haški tribunal. U redu, ako izraz marifetluk srebreničkom lobiju i „nevladinim organizacijama“ koje propagiraju rad Tribunala deluje previše prostački i balkanski, da se ne bismo zamerili gospođama Kandić, Biserko et aliae, zamenićemo ga prefinjenim francuskim terminom – legerdemain.
Da pređemo neposredno na stvar. Branjevo je od svih srebreničkih stratišta relativno najbolje dokumentovano, u pogledu materijalnih dokaza i iskaza svedoka. Pa i to, izgleda, ne znači preterano mnogo kada je Srebrenica u pitanju. Štapom i kanapom (ili by hook or by crook, da se izrazimo na jeziku koji će gospođi Kandić zazvučati simpatičnije) veća Haškog tribunala prinuđena su da lažno prikazuju dokaznu građu koju su prethodno prihvatila i da improvizuju argumente pomoću kojih te lažirane podatke zatim koriste kao potvrdu za unapred zadate teze.
Jedna od tih teza je volšebna (neki bi rekli beskrajno drska) transformacija masovne grobnice na lokalitetu Branjevo. Ekshumacije koje su tamo obavili stručnjaci Tužilaštva Haškog tribunala pokazuju da se u obrazac pogubljenja uklapa 78 žrtava (70 sa ligaturama i 8 sa povredama od metka u gornjim ekstremitetima). Međutim, po službenom narativu tamo je stradalo, i prvobitno bilo ukopano, oko 1.700 zarobljenika, ili 1.735 kako je to pedantno konstatovalo veće u predmetu Radovana Karadžića.
Legerdemain, alhemija pomoću koje se jedna brojka pretvara u drugu, za dvadesetak puta uvećanu, a sve sa ciljem da se na taj način i sličnim operacijama na drugim lokalitetima dođe do magične cifre od 8.000, opisana je u kratkoj analizi mladog američkog istraživača i našeg saradnika Endija Vilkoksona koja sledi.
Endi je navođenje činjenica kojima se raskrinkava zaključak veća, s obzirom na sumornu tematiku, možda nedelikatno nazvao „pištoljem koji se puši“, ali u interesu obelodanjivanja istine to je propust koji mu se verovatno može oprostiti.
Večni problem svih lažova je kako da se ne upetljaju u sopstvene laži, kao pile u kučine. Haškom tribunalu, leglu korupcije i beščašća, to očigledno ni ovom prilikom nije pošlo za rukom.

Piše ENDI VILKOKSON

Kako je raskrinkan najbolje „dokumentovani“ deo podmetnute srebreničke priče

Pronašao sam „pištolj koji se puši“  i koji dokazuje da su „sekundarne“ srebreničke grobnice u stvari primarne grobnice za određeni broj pojedinaca koji su tamo sahranjeni.

Da pređemo na stvar, pa ću objasniti kako sam došao do ovakvog zaključka. Primarna masovna grobnica na vojnoj ekonomiji u Branjevu nije dovoljnih razmera da bi mogla da primi 1.735 ljudi za koje Raspravno veće u predmetu Karadžić tvrdi da su, odmah posle streljanja, tamo bili sahranjeni.

[restrict]

POGREŠNA KONSTATACIJA U paragrafu 5599 Karadžićeve prvostepene presude Veće tvrdi da se „sva tela pronađena u primarnim i sekundarnim grobnicama u vezi sa pogubljenjima u Srebrenici mogu povezati sa tabularnim prikazom incidenata ubijanja (Scheduled Killing Incidents) koji se nalazi u prilogu presude.“ Smatram da se može dokazati da je ta konstatacija – pogrešna.

U par. 5463 presude Veće tvrdi da je „pomoću DNK analize identifikovano 1.735 osoba, pronađenih u grobnici na vojnoj ekonomiji u Branjevu i u povezanim sekundarnim grobnicama na Čančari Cesti, kao lica koja su nestala posle zauzimanja Srebrenice.“

U par. 5457 presude Veće konstatuje da je „zahvaljujući DNK analizi, do 13. januara 2012. identifikovano 138 pojedinaca na vojnoj ekonomiji u Branjevu kao osobe koje se nalaze na spisku nestalih posle zauzimanja Srebrenice.“

U par. 5461 Veće takođe navodi da je „do 13. januara 2012. DNK analizom utvrđen identitet 1.597 žrtava iz grobnica na Čančari Cesti, koje su povezane sa primarnim grobnicama na vojnoj ekonomiji u Branjevu.“    

Veće izvodi zaključak da je na tom lokalitetu pogubljeno 1.735 osoba tako što sabira 138 žrtava pronađenih u primarnoj grobnici na vojnoj ekonomiji u Branjevu i 1.597 setova ljudskih posmrtnih ostataka pronađenih u povezanim masovnim grobnicama na Čančari Cesti  (138 + 1.597 = 1.735).

Veće obrazlaže svoj zaključak tako što u par. 5463 ističe da je „ovaj broj u skladu sa preostalom dokaznom građom sa kojom je ovo Veće upoznato: Ahmo Hasić [jedan od navodno preživelih sa streljanja –  naša prim.] procenjuje da je na vojnoj ekonomiji u Branjevu bilo ubijeno između 1.000 i 1.500 osoba, a Erdemović [’krunski svedok’ koji je priznao da je u Branjevu ubio između 70 i 100 ljudi, napravio nagodbu sa Tužilaštvom i dobio samo tri godine zatvora zauzvrat za lažno svedočenje protiv drugih srebreničkih optuženika – naša prim.] procenjuje da je tamo bilo ubijeno između 1.000 i 1.200 zarobljenih bosanskih muslimana. Što se tiče ubijanja u Domu kulture u Pilici, Bogdanović procenjuje da ih je tamo bilo oko 500.“

Zatim, u par. 5464: „Na osnovu ovih dokaza, Veće staje na stanovište da je 15. i 16. jula 1995. najmanje 1.735 muškaraca bosanskih muslimana bilo ubijeno u školi Kula, na vojnoj ekonomiji u Branjevu i u Domu kulture u Pilici od strane pripadnika bosanskosrpskih snaga, uključujući pripadnike Desetog diverzantskog odreda i vojnike VRS iz Bratunca. Neki od pomenutih bosanskih muslimana ubijeni su u školi Kula, oko 1.200 je ubijeno na vojnoj ekonomiji u Branjevu i oko 500 je ubijeno u Domu kulture u Pilici.“

 

PREUVELIČAVANJE Postoji vrlo značajan podatak iz dokazne građe sa kojim je zaključak Veća neuskladiv. Taj podatak se navodi u par. 5455 presude, gde stoji da je „grobnica na vojnoj ekonomiji u Branjevu dubine od približno tri metra, dok je jarak razmera 28 sa 10 metara.“ To čini masovnu grobnicu zapremine 840 kubnih metara.

Stvar je u tome što Veće pogrešno prikazuje podatke iz dokaznog materijala sa ciljem preuveličavanja razmera masovne grobnice o kojoj je ovde reč. Ako se vratite na fusnotu 18612 u Karadžićevoj presudi, ona će vas uputiti na ekspertski izveštaj svedoka Tužilaštva dr Bila Haglunda na suđenju generalu Krstiću.

U svom ekspertskom izveštaju Haglund kaže sledeće:

„Grobnica na farmi u Pilici sastoji se iz jarka koji se proteže 28 metara ka zapadu i 10 metara sa severa ka jugu. Sama grobnica je približno 2,5 metra duboka.“ [Ex. P4321, P. 17] Ovo čini masovnu grobnicu razmera 700 kubika.

Međutim, u svom svedočenju na suđenju Krstiću (Dokazni predmet P4310), na stranama 3751–3752 u transkriptu, Haglund kaže:

„Dimenzije grobnice su bile 28 sa približno 5 metara, a dubina je varirala između 2,5 i 3 metra.“ Zatim je dodao: „Mada je grobnica bila dužine 28 metara, samo 14 odsto je bilo popunjeno, na dnu su bili ljudski ostaci koji su se odnosili na najmanje 132 pojedinaca.“ U produžetku, svedok Tužilaštva Haglund objasnio je da je „u grobnici među posmrtnim ostacima pronađeno 53 kompletnih tela, 23 skoro kompletnih tela i oko sto delova tela. Zapravo, 170 delova tela.“

Ovo čini masovnu grobnicu od između 350 i 420 kubnih metara, u zavisnosti od toga da li je jarak bio 2,5 ili 3 metra dubine.

Mada to nije navedeno u Karadžićevoj presudi, kada je Haglund svedočio na suđenju u predmetu „Popović i ostali“, na str. 8908 u transkriptu rekao je da je „grobnica bila dva i po do tri metra dubine i da se prostirala na šest sa dvadeset osam metara.“ Po ovome, ispada da je u pitanju masovna grobnica razmera između 420 i 504 kubnih metara.

Bez obzira na to da li je masovna grobnica u Branjevu bila razmera 840, 700, 504, 420 ili 350 kubnih metara jedno je sigurno. Nećete moći da smestite tela 1.735 ljudi u taj prostor. Zapravo, baš u Haglundovom ekspertskom izmeštaju, Dokazni predmet P4321, str. 13 – a Haglund je svedok Tužilaštva – piše:

„Prekopana površina je bila dovoljne veličine da primi do nekoliko stotina osoba“ („The disturbed area was of sufficient size to accommodate up to several hundred persons“). Cifra od 1.735 ukopanih žrtava – koju je usvojilo Karadžićevo veće – znatno je veća od „do nekoliko stotina“, što je najveća moguća količina tela za koju veštak Tužilaštva Haglund kaže da je grobnica mogla da primi.

Haglund na drugom mestu u svom svedočenju opisuje grobnicu kao „veliki, četvorougaoni jarak udubljene zemlje veličine približno 5 metara u širini i 20 metara u dužini“ (str. 17) i na drugom mestu kao „veliki, četvorougaoni svetlobojni jarak u zemlji, veličine približno 5 metara širine i 20 metara dužine“ (str. 13).

Pretpostavka je da je Haglundova ekipa forenzičkih istražitelja kopala na malo većem području, razmera 28 sa 10 metara, kako bi komotno i u celosti bilo obuhvaćeno grobno mesto gde se vršila ekshumacija, a čije su dimenzije bile bliže 5 metara širine i 20 metara dužine. To bi moglo biti razlog zašto Haglund koji se, za razliku od Veća, u vreme ekshumacije zaista nalazio na licu mesta, sve vreme govori o 5 do 6 metara kao širini grobnice, a ne 10 metara, kada je svedočio u predmetima Krstić i Popović. Uz njegov izveštaj priloženi su i vrlo precizni crteži, a na tim crtežima nema grobnice širine 10 metara.

Ako su posmrtni ostaci 138 osoba koje je identifikovao ICMP („Međunarodna komisija za nestale osobe“ iz Tuzle) zapremali 14 odsto raspoloživog prostora u grobnici, može se izračunati da bi bilo potrebno 985 tela da bi grobnica bila popunjena do punog kapaciteta. To znači da nedostaje prostora za oko 750 od 1.735 tela navodno pronađenih u primarnim i povezanim sekundarnim grobnicama. Zaključak koji iz ovoga sledi je da su barem neka od tela u sekundarnim grobnicama morala biti dopremljena sa drugih lokaliteta, ali sigurno ne iz primarne grobnice na vojnoj ekonomiji Branjevo.

Treba podsetiti da je masovna grobnica na vojnoj ekonomiji u Branjevu prvobitno sadržala sve osobe koje su bile pogubljene na vojnoj ekonomiji Branjevo i sve muškarce pogubljene u Domu kulture u Pilici. Prema službenoj verziji događaja, oni su odmah posle pogubljenja svi bili sahranjeni zajedno na tom mestu, pa su tek posle toga jednim delom navodno izmešteni u „sekundarne grobnice“.

Evo šta je o tome rekao vojni veštak Tužilaštva Ričard Batler, kada je svedočio na suđenju Blagojeviću i Jokiću, na str. 5209 u transkriptu:

„Što se tiče Doma kulture u Pilici, sva tela koja su se nalazila tamo bila su preneta iz Doma na vojnu ekonomiju u Branjevu, gde su bila ukopana zajedno sa ostalim telima.“

Ovo je „pištolj koji se puši“. Bez obzira šta pričaju Erdemović ili Hasić o broju ljudi pogubljenih u Branjevu, primarna masovna grobnica je bila određene veličine i određenog smeštajnog kapaciteta, i zato Srbi nisu mogli da ukopaju 1.735 odraslih ljudi na tom ograničenom prostoru.            

 

[/restrict]