Vojsko! Na parove razbrojs’

Piše Slobodan Ikonić

Teško da će se Vojska Srbije u skorije vreme oporaviti od „demokratske reforme“, po NATO standardima. Nadu budi inicijativa za ponovno uvođenje redovnog vojnog roka i njen pozitivan odjek u javnosti

Da li je samo u Srbiji moguć paradoks da se u trenutku prodaje kasarni širom Srbije u javnosti rasplamsa tema o vraćanju redovnog služenja vojnog roka? Naime, Direkcija za imovinu Republike Srbije raspisala je oglas za otuđenje nepokretnosti koje nisu neophodne za funkcionisanje Vojske Srbije. Ponuđeni su vojni kompleksi u Beogradu, Irigu, Kraljevu, Nišu, Novom Sadu, Pančevu, Pirotu, Staroj Pazovi, Surdulici, Užicu, Čačku, Valjevu, Smederevskoj Palanci, Zaječaru, Vršcu…

S druge strane, inicijativu za povratak obaveze služenja vojnog roka (ukinutog krajem 2010. godine) aktuelizovalo je veliko interesovanje za dobrovoljno služenje vojske – višestruko je više dobrovoljaca od trenutnih vojnih kapaciteta. Inicijativa ima podršku i većine poslanika u Narodnoj skupštini, pošto je podržavaju SNS, Dveri i SRS, u SPS-u još razmišljaju, dok je DS, inače glavni „reformator“ vojske, protiv, navode pojedini mediji, pozivajući se na nezvanične informacije.

Ako se podsetimo, vraćanje redovnog vojnog roka bilo je jedno od neispunjenih obećanja i stranke na vlasti – SNS-a. „Srpska napredna stranka smatra da bi država Srbija, kako bi sebe učinila koliko-toliko respektivnom oružanom silom, morala da, pored sadašnje profesionalne vojske, omogući ostatku vojno sposobnog stanovništva intenzivnu pešadijsku obuku i na taj način pripremi državu i stanovništvo da u iznuđenoj situaciji adekvatno reaguju.“ Ovu „intenzivnu pešadijsku obuku“ svi su tada razumeli kao vraćanje redovnog vojnog roka.

NOVE IDEJE I UZORI Ukoliko Skupština Srbije donese odluku o vraćanju obaveznog vojnog roka, Ministarstvo odbrane i Vojska Srbije spremni su da to odmah sprovedu u delo, izjavio je portparol Ministarstva odbrane Jovan Krivokapić.

Vojska bi se, po toj ideji, ugledala na zemlje zapadne Evrope, npr. na efikasan i jeftin švajcarski model, što bi značilo da bi regruti bili na obuci u mestu boravka, da bi vojsku služili radnim danima i da bi spavali kod kuće.

Do 2001. godine vojska se služila godinu dana, a zatim devet, osam, pa šest meseci… Skraćivanje vojnog roka bio je politički popularan potez, ali je to vojsci stvaralo probleme jer je u periodu kraćem od devet meseci nemoguće organizovati obuku vojnika. Vojni rok od šest meseci dovoljan je samo za savladavanje jednostavnijih specijalnosti.

Mnogi su po završetku Hladnog rata požurili s ukidanjem obaveznog služenja vojnog roka, ali sada su se okolnosti promenile. Stručnjaci za bezbednost upozoravaju na sve veću nestabilnost u celoj Evropi – Ukrajina, migracije, političko-ekonomska kriza i sl. mogu biti validan razlog da Srbija što pre vrati obavezno služenje vojnog roka. Ukidanjem obaveznog vojnog roka Srbija se odrekla i učešća vojske u tradicionalnim bezbednosnim zadacima poput čuvanja granice.

 

EVROPSKI VETROVI Broj dobrovoljaca nije dovoljan da bi održao kvalitet vojne spreme. Zbog toga Švedska od 2018. ponovo uvodi obavezan vojni rok, osam godina posle njegovog ukidanja. Isto razmatra i vlada Nemačke, što je i predviđeno u nedavno usvojenom novom bezbednosnom planu zaštite od terorizma. Sličan stav zauzele su i francuske i belgijske vlasti, koje smatraju da im odbrambeni sistemi nisu dovoljno jaki kao u vreme kada su muškarci obavezno prolazili vojnu obuku. Mnoge evropske zemlje, poput Austrije i Švajcarske, nisu ni ukidale obavezno služenje vojske.

„Ne može se od sadašnje šestomesečne dobrovoljne obuke stvarati ratna rezerva i ratna armija. Odluka o redovnom služenju vojnog roka nikada nije ukinuta već smo je samo suspendovali i ona se u svakom trenutku može vratiti“, upozorava Miroslav Lazanski, novinar i vojni analitičar, ali i poslanik SNS-a u Skupštini.

Lazanski u svakoj prilici objašnjava da je obavezni vojni rok u Srbiji ukinut „zbog pogodnosti i zato što je NATO od nas zahtevao smanjenje brojnog stanja armije“ i dodao da smo „uleteli grlom u jagode u taj eksperiment“.

Prema njegovim rečima, svaka armija koja nema tehniku mora da ima dovoljno vojnika.

„Trenutno u celom sistemu odbrane imamo 35.000 ljudi, a od toga je samo 10.000 pod oružjem – u vojsci je više službenika nego vojnika“, kaže Lazanski.

Koliko nam je vojska potrebna u miru videlo se 2014. godine, kad su nas zadesile poplave i kada je obelodanjeno koliko opreme je nestalo, pokradeno ili je prodato u bescenje. Kada se utvrdi da jedna vojska nema dovoljno čamaca i lopata (što je s našom vojskom tada bio slučaj!), dovoljno je rečeno i o tome u kakvom se stanju ona nalazi.

VOJNE VEŽBE I „REFORMATORI“ U junu ove godine održana je vojna vežba „Morava 2016“. Praktično je celokupan borbeni sastav oružanih snaga Srbije bio na vežbama, od Sombora do baze „Jug“. Tenkovi M-84 nisu modernizovani od 1990, borbena vozila pešadije M-80 takođe od 1990, artiljerija je pucala iz vučenih haubica „nora“ još iz arsenala JNA, odakle potiču i samohodne haubice od 122 mm „gvozdike“, pokretni radari iz sistema PVO, svi avioni „orao“ i G-4, kao i helikopteri „gazela“, od kojih nijedan još nije modernizovan.

Došli smo u situaciju da se država ponosi s dva transportna helikoptera Mi17, dok hrvatske oružane snage dobijaju donaciju 14 borbenih helikoptera od SAD. Pod povoljnim uslovima Rusija duže vreme našoj zemlji nudi opremanje Vojske Srbije složenim borbenim sistemima, ali kao da vlast ne sme da primi tu opremu, a pred javnošću to pravda nemanjem finansijskih sredstava.

Reforme u vojsci po NATO standardima počele su 2003. godine, u vreme dok je postojala državna zajednica Srbije i Crne Gore. Tada je na mestu ministra odbrane bio Boris Tadić. Bivši oficiri VS s gorčinom se sećaju čuvenih NATO šema nove organizacije i formacije, koje je sa sobom „u džepu“ nosio britanski general-major Džon Mur-Bik, Tadićev „savetnik“.

Bilo je tu raznih eksperata iz NATO zemalja, a posebno je bio impresivan američki pukovnik, prevejani obaveštajac DIA Robert S. Tomasović, formalno viši predavač na poznatoj školi u Montereju. Toj ekipi se priključio i Amadeo Votkins, britanski doktor nauka, „ekspert“ za reformu sistema odbrane i bezbednosti, pogotovu u kolonijalnim posedima. Amadeo je jedan od najpoznatijih „reformatora“ sistema naše nacionalne bezbednosti u najširem smislu – odbrane i vojske, bezbednosnih i obaveštajnih službi i sada policije. Prvo je poluprikriveno reformisao Vojsku Jugoslavije i SCG, a trenutno preobražava MUP R. Srbije, sa pozicija specijalnog savetnika našeg ministra unutrašnjih dela. I, naravno, „reformisaće“ ih onako kako nam je sredio i Vojsku.

Elem, posle petooktobarske „reforme“ broj aktivnih pripadnika naše vojske počeo je rapidno da se smanjuje, tako da se danas zaustavio na 38 hiljada s tendencijom pada na 30 hiljada, koliko je predviđeno za Vojsku Srbije u budućnosti.

 

KAKO SMO SE REŠILI „BALASTA“ Naši zapadni „prijatelji“ bili su „zaprepašćeni“ količinom tenkova: T-84, T-72 i T-55, ali i istovremeno zadovoljni što će nam „pomoći“ da se rešimo „balasta“. Bilo im je „neshvatljivo“ da jedna balkanska državica u 21. veku raspolaže s oko 1.100 tenkova, preko 850 oklopnih borbenih vozila, više od 3.750 artiljerijskih oruđa velikog kalibra, 155 aviona, 53 helikoptera… U „reformi“ je došlo do smanjenja broja tenkova i ostalih oklopnih vozila. Svi tenkovi tipa T-55 povučeni su iz upotrebe do 2008. godine iako kompanija „Jugoimport“ ima program za modernizaciju ovog modela, tako da Srbija danas poseduje 212 tenkova tipa M-84. Srbija je rashodovala i sve samohodne protivavionske sisteme ZSU-57. Činovi i oznake na uniformama pripadnika vojske Srbije su takođe reformisani po NATO standardima – sada u sastavu oružanih snaga Srbije postoje potpuno novi činovi kao što su brigadni general i komodor.

Oni koji su ratovali na Kosmetu često navode događaj kada je upravo naš tenk T-55 iz 15. oklopne brigade Prištinskog korpusa, u okolini Podujeva, tokom aktivnosti primopredaje „položaja“ prema Vojnotehničkom sporazumu, izvlačio iz blatnjave oranice zaglavljeni britanski „savršeni“ tenk „čelendžer“. Naravno, na molbu njihovih komandira. I jedan i drugi su se nalazili u istom blatu, ali se onaj naš (potonji „višak“) prosto igrao u toj kaljuzi, dok je onaj s obala Temze bio nepomičan.

Srbiji, izgleda, ponovo predstoje teška vremena i veliki bezbednosni izazovi. Devastirana i osiromašena, teško će povratiti količinu i sjaj nekadašnjeg oružja. Ali može bar da krene s redovnom obukom ljudstva, inače spremnog da se odazove pozivu. Od nečega se mora početi.