Šta se događa u DSS-u?

Piše Nikola Vrzić

Nisu pobedile pristalice saradnje sa SNS-om, već su izgubile pristalice saradnje s DS-om

Nije to samo bura u čaši vode, kao što bi moglo da se pomisli zbog relativno malo glasova koje je Demokratska stranka Srbije osvojila i na pretposlednjim i na poslednjim parlamentarnim izborima i zbog (sve) manje poslanika na koje će moći da računa u aktuelnom sazivu Skupštine Srbije, nisu dakle promene u DSS-u samo bura u čaši vode iz prostog razloga što je ova stranka, tokom skoro četvrt veka postojanja, za srpsku politiku uglavnom imala značaj koji je prevazilazio broj njenih glasača i poslanika. Pa su otuda i događanja unutar DSS-a od kudikamo šireg društvenog značaja od tekućih – sigurno, principijelnih i ideoloških – previranja u, na primer, Socijalističkoj partiji Srbije, ali i od promena na čelu Demokratske stranke jer te promene ne mogu da promene njenu prirodu a samim tim ni njen maligni uticaj na srpsku politiku.

Šta se sada događa s DSS-om? Zašto je stranka u medijima počela da daje znake života tako što se svađa sama sa sobom? Zašto je počela da se cepa kada je uspela da se vrati u parlament? Preuzimaju li je Srpska napredna stranka i njen čelnik Aleksandar Vučić, kao što tvrdi bivši politički analitičar, poslanik sa kvote DSS-a Đorđe Vukadinović, (dosadašnji) čelnici kosmetskog DSS-a i njihovi istomišljenici, ili je pak reč o procesu prekida procesa koji su DSS-u još 2008. godine namenili Amerikanci, kao što je ostalo zabeleženo u njihovoj diplomatskoj depeši 08BELGRADE913, otkrivenoj zahvaljujući „Vikiliksu“?

VRAČAR I VOŽDOVAC Sve je – naizgled – otpočelo letos, kada su opštinski odbori DSS-a na Vračaru i Voždovcu ušli u lokalne koalicije sa SNS-om, što je i izazvalo optužbe za kolaboraciju sa SNS-om, ostavku tadašnje predsednice DSS-a Sande Rašković Ivić zato što stranački vrh nije uspela da ubedi da ove koalicije budu raskinute, pretnju najistaknutijeg poslanika DSS-a (po sopstvenom mišljenju) Đorđa Vukadinovića da će napustiti poslanički klub DSS-a i preći u samostalne poslanike ako o kioscima za kokice na Vračaru i pijačnim tezgama na Voždovcu DSS nastavi da odlučuje zajedno sa naprednjacima… Na ove optužbe nadovezale su se kontraoptužbe, pre svega na račun Vukadinovića, da je „džuboks analitičar“ (Uroš Janković, v. d. predsednika beogradskog odbora DSS-a) koji se protiv DSS-a okrenuo zato što nije dobio pare koje je tražio, a tražio je, prema rečima novog/starog potpredsednika DSS-a Miloša Jovanovića, preko poslaničke plate koju dobija u Skupštini Srbije još 370 hiljada dinara mesečno, koliko je izračunao da mu pripada od novca koji DSS dobija iz budžeta, što je inače računska operacija koje se zbilja još nijedan od poslanika dosad nije setio, a (nažalost) znamo kakvi su većinom.

U pozadini svega ovoga, ali kao neizostavan sastojak čitave jednačine, dogodio se i povratak Miloša Jovanovića u vrh DSS-a; u subotu je na sednici Glavnog odbora izabran za potpredsednika stranke, a najavio je, podržan gromkim aplauzom članova GO, i kandidaturu za stranačkog predsednika na skupštini DSS-a koja će biti održana iduće godine.

INSTRUMENTALIZACIJA LOKALA Sve u svemu, iskristalisala se u DSS-u podela na struju čiji je neformalni vođa Đorđe Vukadinović iako on i nije član stranke, i na (neuporedivo veći, što se i videlo u subotu) deo stranke s Milošem Jovanovićem na čelu sve i ako je on zasad samo potpredsednik DSS-a. I sve bi ovo bila, tek, još jedna u nizu priča o unutarstranačkim razmiricama, da nije spomenutog šireg značaja DSS-a za srpsku političku scenu, i da nije suštinskog razloga koji stoji u pozadini ovih razmirica. Jer, kao što reče i Jovanović, „pitanje lokalnih koalicija instrumentalizovano je zarad nekih drugih ciljeva“.

O čemu se radi? Postoje li, zaista, „neki drugi ciljevi“, ili ovom tvrdnjom Jovanović samo pokušava da se odbrani od optužbi za kolaboraciju sa SNS-om budući da, iako nije učestvovao u dogovaranju i odobravanju koalicija sa SNS-om na Vračaru i Voždovcu, podržava pravo lokalnih odbora da samostalno odlučuju s kim hoće/neće da uđu u koaliciju na lokalnom, opštinskom nivou? S tim u vezi, razumnim se čini njegovo objašnjenje da se „na lokalu ne rešavaju pitanja državne politike“ i da je DSS „uvek tu razliku (između lokalne i državne politike) uzimala u obzir“ te da bi, idući logikom onih koji se protive koalicijama sa SNS-om na Vračaru i Voždovcu, trebalo raskinuti i lokalne koalicije s ovom strankom širom Srbije, ali i sa SPS-om i DS-om pošto i ove stranke podržavaju Briselski sporazum i evrointegracije, ali u tom slučaju „nismo politička organizacija, nego sekta“. Drugim rečima, saučestvovanjem u odlučivanju o onim tezgama i aparatima za kokice ne ugrožava se principijelnost u pogledu krupnih i ključnih pitanja na državnom i nacionalnom nivou. Ali da li se participiranjem u lokalnoj vlasti menja kurs u odnosu na SNS, što zapravo stoji u podtekstu teških optužbi zbog Vračara i Voždovca? Jovanović, u nedavnom intervjuu „Novostima“, nije ostavio mnogo prostora za nagađanje o njegovim stvarnim namerama. „Neslaganja u vezi s Kosovom i Metohijom i odnosom sa EU isuviše su ozbiljna i suštinske su prirode da bi saradnja bila moguća“, odgovorio je na pitanje „hoćete li ostati opozicija Vučiću?“, da bi na sednici GO DSS-a u subotu ovo i elaborirao ocenama o „Vučićevoj izdajničkoj kosovskoj politici“ i teškim posledicama Briselskog sporazuma.

ZAJEDNIČKI KANDIDAT Svi zajedno, ovi bi Jovanovićevi stavovi morali da razuvere sve koje su možda zabrinuli njegovi stavovi o Vračaru i Voždovcu. A ipak, optužbe za kolaboracionizam nastavljene su nesmanjenom žestinom, što nas i navodi na sumnju da su dve beogradske opštine u fokus stavljene samo da bi prikrile pravi razlog sukoba i Vukadinovićevog nezadovoljstva.

A razlog je očigledan svakome ko želi da ga vidi. „Da li opozicija definitivno treba da izađe s jednim kandidatom?“, upitala je nedavno novinarka „Blica“ bivšu predsednicu DSS-a Sandu Rašković Ivić. Ona je odgovorila: „Smatram da bi opozicija trebalo da prevaziđe razlike i nađe osobu koja bi mogla da okupi sve. Kada kažem sve, mislim na one stranke među kojima je moguće napraviti mostove. Mi ne možemo sa evrofanaticima, dakle umerena evrofilija, da se o pitanju Kosova nađemo, kao i o pitanju ekonomije i slobode medija. Ako se saglasimo oko suštinskih stvari, onda možemo i oko jednog predsedničkog kandidata… Opozicija mora da sedne i ozbiljno razgovara.“ Na sličan je način, prema pisanju lista „Danas“, i Đorđe Vukadinović rekao „da bi za opoziciju bilo dobro da izbegne zamku polarizacije na novu i staru opoziciju, levu i desnu, nacionaliste i demokrate, jer sve te podele teraju vodu na mlin vlasti i dodatno je uveseljavaju… Đorđe Vukadinović napominje i da bi bilo dobro, ali da nije ultimativno, da opozicija ima jedinstvo oko eventualnog zajedničkog predsedničkog kandidata“. Jovanovićev odgovor na istovetno pitanje, o zajedničkom predsedničkom kandidatu opozicije, u intervjuu „Novostima“ bio je sasvim drugačiji: „Grešite kada opozicione stranke stavljate u isti koš samo zato što su opozicione. DS, SDS, LDP ili DJB su mi u političkom smislu, u najmanju ruku, podjednako udaljene kao i SNS. A kako ne verujem u tezu da Vučić želi da postane srpski Kim Džong Un, te da se demokratija mora odbraniti od diktature, ne vidim ni šta bi me nateralo da podržim kandidata kojeg bi, recimo, podržali Šutanovac, Pajtić, Tadić ili (Čedomir) Jovanović.“

I tu je zapravo suština čitave priče. Nije reč o odnosu prema SNS-u već u odnosu prema DS-u i njegovim derivatima. Promenama u DSS-u nije se dogodilo približavanje ove stranke SNS-u nego je sprečeno njeno približavanje žutima u svim njihovim nijansama, što nema značaj samo zbog broja glasova koji bi DSS mogao da donese zajedničkom opozicionom kandidatu, već i zbog šireg društvenog legitimiteta koji bi mu dao svojom podrškom, a što bi moglo da bude vrlo značajno u eventualnom drugom krugu predsedničkih izbora iduće godine.

DEPEŠA 08BELGRADE913 I ne samo to. Spomenuta američka diplomatska depeša 08BELGRADE913 iz 2008. godine, u kojoj su opisani tadašnji američki pokušaji da izvrši puč u DSS-u, smeni Vojislava Koštunicu i od ove stranke napravi „odgovornu partiju desnog centra“ kakva bi bila po američkom ukusu („Verujemo da je Srbiji potrebna odgovorna partija na desnici“, stoji u depeši koju je potpisao tadašnji ambasador Kameron Manter, poznat i kao glavni arhitekta koalicije DS-a i SPS-a 2008. godine), otkrila je i želju Amerikanaca da DSS preoblikuju tako da ova stranka postane zrela za saradnju sa DS-om koji u svojoj lojalnosti, to jest odgovornosti prema američkom interesu nikad nije bio sporan. Manterova depeša: „Mudriji lideri DSS-a znaju da DSS ima priliku ako uspe da reši svoju lidersku (i identitetsku) krizu: Tadićeva vladajuća koalicija ima tanku većinu u parlamentu, a tenzije između DS-a i njegovih koalicionih partnera iz SPS-a i G17 već počinju da se pokazuju. Verujemo da je Srbiji potrebna odgovorna partija na desnici. Koštuničina sudbina pokazaće da li je DSS ta odgovorna partija.“

Nešto kasnije nego što su to Amerikanci želeli Koštunica je napustio čelo DSS-a, i posle toga je ova stranka – izgovarajući se Vučićem – otpočela približavanje DS-u i njegovim otpacima i koketiranje s idejom o zajedničkom predsedničkom kandidatu. Dolazak Miloša Jovanovića na čelo DSS-a prekinuo je ovaj proces, koji inače nije mogao dobro da se završi, jer poznato je šta se dogodi onome ko s đavolom tikve sadi.

A da li je Đorđe Vukadinović iz kratkovidosti, nesvestan šta čini dakle, ili iz podmukle namere radio na sprovođenju američkih želja iz 2008. godine? Predsedništvo DSS-a, u svojoj odluci ove srede da Vukadinovića izbaci iz poslaničkog kluba DSS-a u Skupštini Srbije i da njemu, „kao časnom čoveku“, predloži da svoj poslanički mandat vrati stranci zahvaljujući kojoj ga je uostalom i dobio, navelo je: „Đorđe Vukadinović vodi otvorenu kampanju protiv Demokratske stranke Srbije, iznoseći ordinarne laži o njenoj saradnji i političkom približavanju vladajućim strankama, očigledno nezadovoljan doslednim nepristajanjem DSS-a da se stavi u funkciju zapadnih interesa, bilo ko da ih sprovodi… Javnosti, pa naravno i njemu, dobro je poznat stav DSS-a da je Srbiji potrebna temeljna promena politike, a ne puka personalna promena izvršilaca radova po vašingtonsko-briselskom projektu. Suprotno DSS-u, Vukadinović se javno zalaže za politiku ’sjaši Kurta, da uzjaši Murta’, odnosno smenu jedne prozapadne garniture drugom, ispoljavajući veliku privrženost opozicionim strankama koje su utemeljile današnju pogubnu politiku… Đorđe Vukadinović se na izbornoj listi DSS-a našao kao nestranačka ličnost koja se zalagala za formiranje bloka patriotskih stranaka i širenje ideje o neophodnosti vođenja državno i nacionalno odgovorne politike. Danas je, međutim, svoju energiju usmerio ka uzaludnom pokušaju da DSS privede procesu okupljanja evrofanatičnih opozicionih stranaka u sukobu sa aktuelnom vlašću i traganju za zajedničkim predsedničkim kandidatom.“