Španac – adresa dobrih slikara

Piše Dejan Đorić

Sa kojim i kakvim umetničkim i poslovnim kredom obeležava prvu deceniju postojanja jedna od retkih privatnih galerija koja se nije ugasila

Novobeogradska Galerija „Španac“ ovih dana, tačnije 11. oktobra, slavi deceniju postojanja. Reč je o jednoj od retkih privatnih galerija koja se nije ugasila, desetine su u poslednjih dvadeset pet godina otvorene, ali je retko koja opstala. „Španac“ je posebna, vode je otac i sin Borislav Bora Đurđević, pravnik i Đorđe, ekonomista. Zbirka slika Borislava Đurđevića (među najvećim je u Srbiji) posvećena samo živim umetnicima, poslužila je kao osnov za formiranje galerije. Otvoriti galeriju prava je avantura, a imati jasnu koncepciju i dosledno je sprovoditi još je ređe u tom svetu. Galerija „Španac“ posle Galerije „Radionica duše“ ima najveći fond (više od 600) originalnih slika (mnogi sada rade sa kopijama) u tehnikama ulja, akvarela i pastela. Poznati su po tome što zastupaju i pomažu ne samo poznate već i mlade umetnike, mnogi su prve korake u svetu umetnosti napravili zahvaljujući porodici Đurđević. Premda izlažu i predstavljaju isključivo dela umetnika iz Srbije, povremeno se kod njih nađu i ostvarenja naših Parižana, kao što su Mikan Aničić i Marko Stupar.

Namera Galerije „Španac“ je da šire predstavlja savremene srpske figurativne slikare. Zastupajući isključivo majstore precizne figuracije, Galerija je o svom trošku organizovala više izložbi, preseka takve umetnosti, u beogradskoj Nacionalnoj galeriji, Privrednoj komori Srbije, galerijskom prostoru u zgradi „Jugoeksporta“ i Galeriji „Lazar Vozarević“ u Sremskoj Mitrovici. Njihovi klijenti nisu samo poznate ličnosti iz javnog, kulturnog i sportskog života, hoteli i restorani već i ambasade Rusije, Kine, Portugalije i Alžira. Posetioci Galerije i njenih dešavanja su osim sugrađana i građani iz drugih gradova, pojedinci i predstavnici institucija iz zemalja eks-Jugoslavije i Evrope.

Svi ovi podaci bili bi bez većeg značaja za likovnu umetnost da Galerija „Španac“ nije izuzetna po nečemu. Jedina je te vrste u Srbiji i na Balkanu posvećena isključivo realističkom slikarstvu, poetskom realizmu i hiperrealizmu. Vlasnici Galerije su takvu koncepciju zasnovali na svesti o pogubnosti mnogih vidova sadašnje umetnosti, otuđenosti, rasulu vrednosti i demoniji postmoderne scene. Neoavangardistima suprotstavljaju prevrednovanu tradiciju – slikare koje ne zanima eksperiment nego majstorstvo. Hladnoći većine aktuelnih umetničkih ostvarenja protivstavljaju bolju (ne samo prošlu) realnost, prirodnost, romantičnost i toplinu zavičajnog realizma grupe „Esnaf“, čiji članovi od osnivanja sarađuju sa ovom Galerijom. Po kontrarevolucionarnoj strategiji Galerija „Španac“ je i tradicionalna i aktuelna, zasnovana na radikalnoj kritici ideja, ustanova i umetnosti neoavangarde. Njeno opovrgavanje postmodernizma trebalo je da bude krunisano većim projektom – izložbom u Galeriji Kulturnog centra u Beogradu, nizom izložbi u gradovima Srbije i dvojezičnom monografijom o najboljim savremenim srpskim realistima. Rad Galerije „Španac“, međutim, ne pomaže Sekretarijat grada Beograda ni Ministarstvo kulture, koji izdvajaju novac i za privatne galerije, pa je zato projekat povratka slici propao. Vlasnici Galerije nisu primljeni ni na razgovor u Kulturnom centru, što je najbolji dokaz da srpske institucije sprovode okupatorsku politiku, imaju kolonijalni stav odozgo i nasilno uvode strane antikulturne pojave.

Jedna mala galerija skoro usamljeno se odupire kolonizaciji i srozavanju srpske umetnosti, mada lišena čak i mogućnosti iznošenja svojih predloga nadležnima. Institucije su rezervisane za odabrane i zaštićene, otkupi i sredstva za izložbe su lovište male i uvek iste klike, finansijska, programska i medijska pomoć daje se isključivo za loše kopije strane umetnosti a sve češće i samo stranim umetnicima. Galerija „Španac“ nastoji da se bori protiv tog zatiranja i profesionalizmom – za svaki kupljeni rad izdaje potvrdu o autentičnosti, sertifikat dela i uvodi nove tehnike rada kao što je iznajmljivanje jedne ili više slika. To nije uopšte mnogo, ali u sadašnjem vremenu za slikare i one koji su uz njih nema više velikih poteza, ovo je vreme rovovskog rata, borbe za svaku sliku i tekst.