Slava i usud četvorice Srba

POVODOM 140. GODIŠNJICE SRPSKO-TURSKOG RATA (7)

SRBI I SRBIJA – NADAHNUĆE UMETNIKA, HEROJA I PUSTOLOVA

Istinite priče kojih nema u istorijskim čitankama: „Pečat“ objavljuje nepoznate, uzbudljive i vredne zabeleške i podatke o minulom vremenu u kojem je srpski narod ostavio neobičan i jedinstven trag u evropskoj umetnosti, kulturi, društvenom i političkom životu…
Za smrt ne treba preporuka: pukovnik Rajevski, alijas Vronski, dao život za srpsko oslobođenje;
Niko kao Viktor Igo: grmeo je i u francuskoj skupštini i pred evropskom štampom – ZA SRBIJU!
Petar Čajkovski znao zašto voli Srbe: novac od izvođenja „Srpsko-ruskog marša“ namenio srpskim invalidima i ratnoj siročadi;
Blagoslov svetskog dobrovoljca u borbi za oslobođenje potlačenih Đuzepea Garibaldija stigao i do Srbije i do hiljada dobrovoljaca iz Evrope;
Pomogla Srbima kao junakinja na konju, ali i svojim velikim bogatstvom: Holanđanka Žana Merkus postala je „srpska Jovanka Orleanka“;
Bez Srpsko-turskog rata, u koji je poslao glavnog junaka, Lav Tolstoj ne bi mogao da dovrši svoj najbolji roman „Ana Karenjina“…

„Pečatov“ feljton o nepoznatim činjenicama i veličanstvenim ličnostima, koje su zaslužile nezaborav srpskog naroda, plod je autorovog višedecenijskog istraživanja.

Piše BUDIMIR POTOČAN

Prema stečenom znanju i obrazovanju, kao i prema porodičnom ugledu, sinu jedincu Vuka Karadžića Dimitriju i unuku jedincu Janku svi su se divili; ali usud koji ih je pratio bio je daleko veći. Takođe dobrovoljci u srpskom ratu, braća Pavel i Eugen Šturm, Lužički Srbi, posle rata odabrali su Srbiju za svoju otadžbinu i u njoj stekli slavu koja opet nije mogla opstati bez usuda 

Neobično je i gotovo sasvim nepoznato da su u Srpsko-turski rat 1876. godine došli iz inostranstva četvorica Srba – potpukovnik Dimitrije Karadžić i kadet Janko Vukomanović, kao dobrovoljci iz Rusije, i braća poručnik Paul i potporučnik Eugen Šturm, Lužički Srbi, kao dobrovoljci iz Pruske, a sve njih povezivao je zajednički odlučan naum – borba za oslobođenje srpskoga naroda. Manje ili više poznate, njihove  biografije poprimaju otad mnoštvo sjajnih, ali i tragičnih momenata o kojima se nedovoljno zna…

Potpukovnik Dimitrije Karadžić (1836–1883) obreo se u ruskoj vojsci još kao kapetan i jedan od najobrazovanijih oficira, stručnjak specijalista za fortifikaciju. Bio je sin jedinac „oca srpske pismenosti“ Vuka Karadžića. Kadet Janko Vukomanović (1859–1878) stigao je u Srbiju kao ruski stipendista i polaznik visoke vojne škole u Petrogradu, u Rusiji. Bio je sin jedinac Vukove kćeri Mine i profesora Velike škole u Beogradu Alekse Vukomanovića. Ujak Dimitrije i sestrić Janko došli su, dakle, u Srbiju da pomognu oslobođenje svoga otečestva i svoje dedovine.

Poručnik Paul Šturm (1848–1922) i potporučnik Eugen Šturm (1856–1902) stekli su prethodno najviše vojno obrazovanje u tada jednom od najčuvenijih vojnih učilišta u Pruskoj. Dobrovoljno su došli u rat u Srbiju, junački se borili, postali srpski podanici i ostali zauvek u otadžbini koju su svojevoljno odabrali.

UČESNIK I SVEDOK ŠUMATOVAČKE BITKE Verovatno je najsvetlija stranica u Srpsko-turskom ratu za četrdesetogodišnjeg potpukovnika Dimitrija Karadžića bitka na Šumatovcu. U njoj je učestovao zajedno sa svojim sestrićem kadetom Jankom Vukomanovićem.

Šumatovačka bitka je najveća pobeda srpske vojske protiv turske izvojevana u prvom Srpsko-turskom ratu 1876. godine. Samo, ni posle okončane bitke, pa ni sutradan, nisu toga bili svesni ni pobednici, junački srpski branioci, ni general Černjajev, glavnokomandujući srpske vojske. Jedino očigledno tragično bilo je to da su napadači ostavili na stotine i stotine izginulih na šumatovačkim kosama, u doljačama, po lugovima i vinogradima. Po nesnosnoj vrućini, koja je vladala, po jari koja je pala na zemlju i obuzimala raspadajuća telesa, sav taj smrad od kojeg se nije imalo kud uteći, činio je prizor na bojištu posle bitke neizrecivo mučnim i teškim. No uprkos svemu tome, ni srpskim braniocima, ni njihovom komandantu generalu Černjajevu ništa, pa ni to, nije bilo siguran pokazatelj da su Turci potučeni i da neće, jer ne mogu više, napasti i sutradan.

I kao što je u svojstvu pisara i prevodioca u glavnom štabu Pera Todorović bio jedan od najpozvanijih svedoka o Šumatovačkoj bici, tako je bio i u prilici i da, bolje nego iko, sagleda i sve drugo što se zbilo posle boja, kad je napisao i sledeće:

„Šumatovac je slomio i ojadio Turke, ali u srpskom štabu ni na dan bitke, ni sutradan 12/24. avgusta nije se o tome ništa znalo. Štaviše, Černjajev je utvrdo očekivao da će Turci 12/24. avgusta obnoviti svoje juriše na Šumatovac, stoga je preksinoć izdao naredbu da se sutra, 12/24. avgusta, koncentriše što je moguće više vojske na visovima i kosama oko Šumatovca, da brani da ne bi Turci prugovačkom doljačom obišli Šumatovac pa izišli na banjsko-deligradski drum.“

Ali ta pogrešna procena generala Černjajeva imala je, s vojničke tačke gledišta, još težu posledicu. Srpskoj vojsci naređene su pripreme za odbranu umesto da se organizuje protivnapad i već poraženi Turci potuku do nogu.

Evo još jednog ratnog zbivanja u kojem je svedočenje o učešću potpukovnika Karadžića. Naime, glavnokomandujući na moravskom ratištu general Černjajev je, još s večeri, u ponedeljak, u glavnom štabu potpisao rođendansku čestitku knezu Milanu, vrhovnom komandantu vojske, želeći da 10/22. avgust obeleži uspehom i na bojnom polju. Nadmoćnije turske snage uspele su, međutim, najpre da zadrže a docnije i sasvim osujete napade jedinica pod komandom pukovnika Rajevskog, koristeći novonastalu situaciju da bi svoje snage usmerile prema Mrsolju, koji su branile jedinice potpukovnika Dimitrija Karadžića.

Izgleda da je u tom trenutku, neobično važnom za ishod bitke, nastao nesporazum, ili je, možda, i to bila prilika da se izravnavaju neki raniji neraščišćeni računi. Uz ovo je neophodno podsećanje kako je pukovnik Rajevski, takođe prema svedočenju Pere Todorovića, govorio s nipodaštavanjem o potpukovniku Karadžiću kao o pijanici i otud, valjda, rđavom karakteru.

TRAGIČNI GUBITAK SINA Bitka za Mrsolj rasplamsavala se tako žestoko da je selo u više navrata prelazilo iz ruke u ruku. U jedan mah Karadžić je zatražio od Rajevskog da napadne turski bok ne bi li mu na taj način olakšao odbranu. Rajevski ili nije mogao ili nije hteo da se odazove i pomogne mu. U jeku bitke i, kako izgleda, nesporazuma ove dvojice oficira, našao se tu i general Černjajev. Zahtevao je od Rajevskog da smesta pođe u napad. Ovaj je objasnio da bi to već učinio, ali da nije u mogućnosti, jer nema dovoljno pešadije a ima odviše artiljerije, pa je procenjivao da bi, u slučaju neuspelog napada, rizikovao da mu neprijatelj zarobi topove. Černjajev je, po svemu sudeći, prihvatio ubedljivo obrazloženje pukovnika Rajevskog, pa mu je zato poslao u pomoć dva bataljona pešadije pod komandom majora Kuzminskog. Ali, nažalost, kao da nije bilo suđeno da ovaj manevar uspe. Ubrzo pošto je izveo napad, major Kuzminski je ranjen, a njegovi bataljoni su napustili položaj. Turci su se usredsredili i posle podne izveli silovit napad. Zauzeli su Mrsolj i odmah ga spalili.

Posle ovih svedočenja o Dimitrijevom ratovanju o njemu će još biti reči. A njegov sestrić Janko? Kada se Janko Vukomanović vratio iz rata, na grudima mu je visila medalja za hrabrost. Još dve godine uspešno je učio vojnu akademiju u Petrogradu, a onda je njegovoj majci Mini upućen u Beč crni list i obaveštenje da je u devetnaestoj godini preminuo. Nikada se nije pouzdano doznalo kako i zašto. Jedna verzija je da je posle nazeba umro od tuberkuloze. Druga, da je poginuo od sopstvene ruke, u takozvanom „ruskom ruletu“. Kako god bilo, tragični gubitak sina jedinca ojadio je nesrećnu majku Minu.

Kao da se neki težak usud urotio i protiv Vukovog jedinca Dimitrija Karadžića, srpskog knjaževskog kapetana i profesora fortifikacije u Beogradu. Tu izuzetnu specijalnost, koju je sticao na ondašnjim najuglednijim vojnim akademijama u Klosterbruku, u Berlinu i u Antverpenu, niti takva znanja iz inženjerijske vojne struke, osim njega, nije imao nijedan srpski oficir. I njegovom opštem obrazovanju, poznavanju stranih jezika, pa i kao kulturnom čoveku svi su se morali diviti. Nikada se nije zaboravljalo da je on sin Vukov, čija su dela, i posle njegove smrti, još više objavljivana učvršćujući mu besmrtnu književnu slavu. Ali demoni strasti, kockanje i opijanje, koji su tako žestoko upravljali Dimitrijevim životom, sve su ga nemilosrdnije povlačili stranputicama sa kojih nije bilo izlaza.

Veliki je skandal bio i u porodici i u javnosti kada je, na svoju ruku, dao oglas i odlučio da proda imanje Lagator. Pretilo mu je da i krivično odgovara jer je pokušao da iz očevog testamenta istisne i majku i sestru. Pored toga on je samovoljno i unapred založio imanje da bi uzeo 700 dukata, što je bilo samo nešto manje od trećine vrednosti poseda.

Možda u svetlijim momentima kad više nije mogao, bez stida i griže savesti, da pogleda ni u majku, ni u sestru, ni u svoju oficirsku karijeru, niti u svoju budućnost u Srbiji, pa ni u bilo šta što bi mu bilo uporište, odlučuje da napusti Beograd i da okuša sreću u dalekoj Rusiji, koja ga je primila kao nova otadžbina, i u njenoj vojsci, koju je morao prihvatiti kao svoju.

BLAGOSLOV POSRNULOM BRATU I posle svega, i uprkos svemu, sestra Mina je ta, valjda jedina, koja je u pismu spremna da uputi neophodan blagoslov posrnulom bratu Dimitriju:

„Dragi Dimitrije, pošto sam se oporavila od prvog ošamućujućeg utiska koji je na mene napravila vest o tvom izravnanju, pokušaću da ti odgovorim koliko je moguće dobro, jer mi je glava još grozničavo vrela, misli vrve u mojoj bolno uzburkanoj duši. O tome šta se desilo i šta ima kao posledicu ovu katastrofu, ne kažem ništa, mada sve znam. Desilo se i ne može se menjati da si se pod takvim okolnostima namirio. Mogu samo da odgovorim i ako si mislio ozbiljno svojim obećanjem da ćeš postati drugi čovek, možeš na putu, za koji si se sada odlučio, da kreneš u susret svojoj sreći! Ali ti bi morao da postaneš zaista drugi. Stare strasti koje su demonskom snagom vladale tobom i upropastile te, da ostaviš u staroj otadžbini i u novu, u koju polaziš, pored nade koja ti oživljava srce, poneseš nove namere koje bi tako ubrzano sazrele u dela koja bi ti pribavila nove radosti, a tvoje neprijatelje, na koje se žališ, razoružala…“

I tako je Dimitrije potražio novu sreću u novoj otadžbini. Kako je i gde stupio u službu? Šta je činio i kako mu je bilo? O tome se tek neznatno doznaje iz ponekog od objavljenih Mininih pisama.

Nije plemenita Vukova kćer ni stigla da podigne glavu od tuge za svojim sinom Jankom, a iz Rusije je dospeo poslednji crni list koji je još mogao da bude upućen na njenu bečku adresu. Godine 1883. obaveštena je o smrti svog jedinog brata Dimitrija Karadžića. Uz obaveštenje još samo neveliki paket u koji je stalo sve što je preteklo iza nesrećnog Vukovog jedinca.

Po znanju i obrazovanju Dimitrije Karadžić mogao je da bude za srpstvo ono što je za Švajcarce bio slavni general Difur, kako je pisao i priželjkivao njegov otac Vuk Karadžić, ali je on, na nesreću, ostao najžalosniji i najtragičniji od sve Vukove dece.

 

ODLUKE ISPISANE NA CEDULJICIMA Kada su dobrovoljci braća Šturm – poručnik Paul i potporučnik Eugen – prispeli u Beograd i na savsko pristanište onog junskog dana 1876. godine, nepoznati su stigli u nepoznato, pa je i razumljivo što ih niko nije očekivao ni dočekao. Ali ni njima nije moglo biti poznato šta ih sve čeka, tu, na srpskoj obali, niti koliko će im taj dolazak sudbonosno opredeliti budućnost.

Izgleda da je jedna audijencija, kod mladog srpskog kneza Milana, već prvih dana boravka, presudno uticala da budu dobro prihvaćeni i, ubrzo, upućeni u Šabac i u komandu Drinskog korpusa. Tu ih je primio komandant lično, general Ranko Alimpić, koji je svojevremeno bio pitomac pruske Ratne akademije, pa neko vreme sticao iskustvo u toj vojsci u husarskom puku. Sredinom juna i zvanično su primljeni u srpsku vojsku, uz prihvatanje vojnih činova koje su dotad stekli.

Pošto je već 30. juna 1876. izbio rat, a zatim i prve borbe na drinskom frontu, poručnik Šturm je ubrzo iskazao svoju hrabrost i vojničko umeće. Naročito se istakao u bici kod Bjeljine i tokom odbrane Lešnice. Na osnovu toga poverena mu je dužnost komandanta dobrovoljačkog puka, što je bilo veliko priznanje za mladog dvadesetosmogodišnjeg oficira. Nedugo zatim je i odlikovan Takovskim krstom s mačevima i Srebrnom medaljom za hrabrost.

Po svemu sudeći i potporučnik Eugen Šturm dobro se snašao kao ratnik i starešina, iako o tome baš i nema podataka. Ipak, može se to s razlogom pretpostaviti na osnovu jedne njegove docnije odluke.

U drugom Srpsko-turskom ratu, u kojem su obojica takođe učestvovali, Paul je već unapređen u kapetana druge klase i opet je komandovao pukom. Taj puk, sastavljen od brigade knjaževačke vojske, oslobodio je od Turaka Belu Palanku i Pirot. Za pokazanu hrabrost i umešnost u komandovanju odlikovao ga je knez Milan Takovskim krstom IV stepena i Zlatnom medaljom za hrabrost, a saveznik u ratu, ruski car Aleksandar II Ordenom Svetog Stanislava III stepena.

I posle oba rata braća Šturm primili su dužnosti u srpskoj vojsci. Nekako opet juna meseca zatražili su kraće odsustvo da bi se sreli u Beogradu. Posle svega trebalo je da odluče šta dalje?

Da ne bi uticali jedan na drugoga, dogovorili su se da na ceduljici napišu svoju odluku. Pošto su ih otvorili, na obema je bio ispisan isti odgovor. Tako su Pavle i Evgenije, kako su ih već posrbljeno oslovljavali ratni drugovi, a sami odlučili da svoje prezime Šturm prevedu s nemačkog na srpski u Jurišić, definitivno odabrali da ostanu srpski oficiri. Već kao srpski podanici izabrali su i svog patrona Svetoga Savu i uzeli ga za krsnu slavu.

ŽIVOT U SRBIJI Oficiri braća Jurišići imali su izvanrednu vojnu spremu i zato su se tako brzo snašli, potvrdili i istakli u oba rata protiv Turaka. Dobro su prihvaćeni i među svojim kolegama u oficirskom koru, a kao mladi, naočiti  momci u uniformi postadoše naročito popularni među gospođicama. Pred njima je prvi popustio mlađi brat. Na nekoj sedeljci kod đenerala Jovana Belimarkovića, kaže se u anegdoti, raspoloženi i zagrejani Evgenije smelo je primetio i odvažio se da to i kaže domaćinu: „Gospodine đenerale, veoma vam je lepa sestričina…“

Za momenat su svi zaćutali, a, pošto se pribrao, Belimarković mu je uzvratio: „Slušaj, mladiću, idi kući i dobro se ispavaj. Dođi sutra ako ćeš da potvrdiš to što si večeras kazao.“ Anegdota se završava tako što je mladi Jurišić već rano izjutra bio prvi gost pred vilom Belimarkovića na zapadnom Vračaru.

Evgenije Jurišić oženio se Olgom Popović, kćerkom beogradskog trgovca Jovana Popovića Švabe 1880. godine. U tom braku izrodili su jedanaestoro dece.

Kapetan Pavle Jurišić uplovio je u bračnu luku tek posle mlađeg brata. Njegova izabranica bila je Savka, kćerka sreskog načelnika Stevana Piroćanca. U tome braku rodila mu je sina Evgenija, ali se dvogodišnje dete razbolelo i iznenada preminulo. Mlada mati nikako nije mogla da preboli smrt svog jedinčeta. Razbolela se i ubrzo i ona napustila ovaj svet. Porodična sreća Pavla Jurišića trajala je žalosno kratko.

U trupi, kojom je komandovao, Pavle Jurišić je napredovao, a unapređenja su mu donosila nove više činove na ramenu. Ipak, samotništvo mu nije ostavljalo spokoja. Odlučuje da se ponovo oženi. Izabrao je četrnaest godina mlađu Novosađanku Jelenu Milovanović. Ta mlada, lepa i veoma obrazovana žena ga je usrećila, postala mu verni pratilac, potpora i oslonac, pa njihovu bračnu harmoniju nije moglo narušiti ni to što nisu imali dece.

Po potrebi vojne službe, kako se kaže, braća Jurišići selili su se u mnoge varoši širom Srbije na nove, uobičajeno više i odgovornije dužnosti. Ali opšte prilike u državi i u društvu, materijalna kriza, koja nije mogla mimoići ni vojsku, neminovno se umešala i u njihov život.

Evgenije je već bio u činu potpukovnika. Između njega i osione braće kraljice Drage Mašin došlo je do sukoba. Osim toga, u porodici s jedanaestoro dece izdataka je uvek napretek. U momentu nekog samo njemu znanog klonuća, potpukovnik Evgenije Jurišić digao je ruku na sebe.

Taj događaj je za porodicu bio strašan šok. Šokiran je bio i stari Beograd, u kojem su se ljudi još dobro poznavali. I za njegovog brata Pavla taj događaj je ostao velika tuga i velika enigma.

KRALJEV AĐUtANT Posle majskih događaja 1903. koji su digli na noge ne samo Beograd nego i Srbiju, a istovremeno i kraljevske i carske dvorove širom Evrope, u Kraljevini Srbiji došlo je do smene dinastija i na presto je stupio kralj Petar I Karađorđević, unuk vožda Karađorđa. Posle izvesnog vremena srpski kralj je imenovao pukovnika Pavla Jurišića za svog ađutanta.

Jasno je da se na takvu dužnost postavlja oficir, ličnost najvišeg poverenja. Kako ga je zadobio? Osim na osnovu najviših vojničkih vrlina i potvrđenog patriotizma, postojalo je još nešto što nije bilo toliko očigledno. Predanje o tome sačuvano je u porodici Jurišić, kod potomaka Evgenija Jurišića. Naime, u Francusko-pruskom ratu 1870. godine kraljević Petar borio se kao oficir u francuskoj vojsci. Tada Paul Šturm bio je podoficir u pruskoj vojsci. Posle neke bitke Paul i Petar našli su se oči u oči. Budući srpski kralj postao je zarobljenik. I tada kao da je obojicu pogledalo proviđenje. Pavel Šturm odlučuje, posle razgovora sa svojim zarobljenikom, da ga oslobodi i pusti da prebegne svojima. Zahvaljujući tome je Srbija dobila kralja, a kralj svog ađutanta. U porodičnom predanju Jurišićevih ima još nekih drugih i drugačijih sećanja o ovom događaju, ali njih bismo, kao manje zanimljive, izostavili.

U anegdotama iz starog Beograda pominje se da su dvojica ljudi u oficirskim uniformama svakodnevno stizala u crkvu na jutarnje bogosluženje. Onaj nižeg stasa bio je kralj Petar, koga su Beograđani odmila prozvali Čiča Pera, dok je onaj stasiti pukovnik bio njegov ađutant Pavle Jurišić. Posmatrao je to, kao dečak, budući hroničar starog Beograda Nikola Trajković, žalostan što njegov kralj nije onaj stasiti.

Svugde uz svoga kralja putovao je pukovnik Jurišić, uz njega i u Petrovgrad i Moskvu, u Carigrad i Rim, u Pariz i Solun, pa i na Svetu Goru, u srpsku carsku lavru manastir Hilandar.

Čim je izbio balkanski rat, znao je gde mu je mesto. Ostavlja dvor i staje na mesto komandanta Drinske divizije prvog poziva. U istoriji Prvog balkanskog rata ostalo je zapisano da je u presudnoj bici nad glavninom turske vojske na Zebrnjaku odnela pobedu Drinska divizija pod komandom pukovnika Pavla Jurišića. I u bici na Bregalnici, u Drugom balkanskom ratu, isticao se očinskom brigom za svakog borca jednako kao i svojim komandnim umećem, da bi tako i dalje pronosio slavu srpskog oružja.

 

SEDAM PUTA U UNIFORMI RATNIKA Nije prošla ni godina a general Pavle Jurišić Šturm ponovo je obukao uniformu ratnika da bi, kao komandant, stao na čelo srpske Treće armije. Komandno mesto u Valjevu. S njim je pošla i supruga mu Jelena. Poput slikarke Nadežde Petrović i drugih najuglednijih Beograđanki i ona je htela da pomaže ranjenicima u Valjevskoj bolnici. Tako je i bilo. A o Trećoj armiji i njenom udelu u slavnoj Cerskoj i Kolubarskoj bici u kojima su, zahvaljujući srpskom junaštvu, ostvarene prve pobede saveznika u Velikom ratu, istoričari su odavno izrekli svoja tumačenja. Kako i dolikuje, u njima je posebno mesto za komandanta generala Pavla Jurišića Šturma.

Ali kada su 1915. godine Srbiju napale združenim snagama Nemačka, Austrougarska i Bugarska, na čelu te vojske našao se feldmaršal August fon  Makenzen. Uz ovog proslavljenog vojskovođu podseća se na besedu koju je izgovorio pred pohod: „Srbi su narod koji iznad svega voli slobodu i koji se bori i žrtvuje do poslednjeg…“ Taj isti feldmaršal naredio je da se na Avali oda vojna počast nepoznatom srpskom vojniku, junačkom braniocu, i da se podigne Spomenik neznanom junaku. Fon Makenzen i Pavel Šturm bili su vršnjaci, pohađali istu prusku vojnu akademiju, bili saborci u Francusko-pruskom ratu i dobro se poznavali. U Velikom ratu ratna sreća je htela da nemački feldmaršal i srpski general postanu ljuti neprijatelji. Ipak, po završetku Prvog svetskog rata, dok je feldmaršal, kao zarobljenik, plovio lađom pored Beograda, zamolio je potporučnika Jovana Nenadovića da prenese pozdrave generalu Pavlu Jurišiću.

Slavni srpski general Pavle Jurišić Šturm i posle rata je ostao u aktivnoj vojnoj službi, sada već trojedne kraljevine, sve do 8. novembra 1921. godine. Izgledalo je kao da mu je omiljena uniforma čuvala i zdravlje. Kako je penzionisan, tako je počeo da poboljeva. Uzalud i sva nega njegove požrtvovane supruge Jelene. Umro je na njenim rukama 13. januara 1922. godine.

Komandovao je različitim formacijama srpske vojske – od čete do armije – u sedam ratova tokom pedeset i šest godina oficirske karijere. Na njegove grudi nisu ni mogla da stanu sva odlikovanja koja je zaslužio kao oficir i ratnik. Ipak treba reći da ga je odlikovalo 12 država sa trideset odlikovanja i osam spomenica. Prva od tih odlikovanja bila su ona koja je zaslužio u Prvom srpsko-turskom ratu pre 140 godina.

Vukov testament

Uprkos tome što je Vuk Karadžić gotovo čitav život proveo u materijalnoj oskudici, malo je poznato da je pred kraj života postao, ni manje ni više, nego zemljoposednik u Srbiji. I ne samo što je uspeo da kultiviše, obnovi i proširi očevinu u Tršiću nego je postao i vlasnik imanja Lagator, u ono vreme nadomak Loznice, od oko 70 jutara zemlje vredno hiljadu dukata i jedan cvancik, za koliko je kupljeno.

I ta imanja, koja su donosila godišnji prihod od nekoliko stotina dukata, kao i pravo na objavljivanje celokupnih svojih dela ostavio je testamentom svojoj supruzi Ani Karadžić.

Ali evo i preciznije šta je sadržao Vukov testament. U njemu se navodi da sav svoj zemljišni posed ostavlja na uživanje supruzi Ani. Iako joj predaje imanje, ni ona ga ne može prodati, založiti, niti drugim načinom opteretiti, nego samo sa imanja može koristiti prihode koje donosi. Posle njene smrti nasleđuje je sin Dimitrije. I njemu ostavlja u amanet da polovinu prihoda od imanja (a ako je moguće i ceo prihod) daje svojoj sestri Mini dok je živa. Zemlju u Tršiću ostavlja odmah Dimitriju. Ali ako bi ostali bez poroda, kao da je naslutio Vuk, onda da imanje pripadne Društvu srpske slovesnosti (preteči Srpske akademije nauka i umetnosti), da bi se od prihoda davale nagrade spisateljima.

Već i prema sadržaju testamenta uočljiva je, na izvestan način, rezerva, pa možda i svojevrsna doza nepoverenja koju je otac iskazivao prema svojoj deci. To nikako nije bilo bez razloga. Mada su biografi čak isticali koliko su Vuk i Ana bili brižni i nežni roditelji, oni su zbog čestih bolovanja, pa i smrti svoje dece, ponekad bili i roditeljski bolećivi, što je za posledicu imalo da su im deca bila razmažena.

Ni grob mu se ne zna

Samo je jedan grob Karadžićevih ostao nepoznat. To je grob Vukovog sina Dimitrija u Rusiji. Vukov jedinac, koji je uz Minu bio najdarovitije Vukovo dete, i kosti je ostavio u tuđini.

Prema najvećem obrazovanju koje je sticao u najboljim vojnim akademijama u Evropi, prema kulturi i znanjima, prema tome što je bio i poliglota, on je i u životu i u inženjerijskoj vojnoj struci mogao postići i znatno više od čina potpukovnika u ruskoj vojsci.

Nažalost demoni strasti, kako ih je nazvala njegova sestra Mina, a to su bili kocka i piće, sasvim su razorili njegov život. Zbog njih je, kao kapetan srpske vojske i profesor fortifikacije, morao da utekne iz svoje otadžbine u Rusiju, da se ni u njoj sasvim ne skrasi i ne smiri. O tom njegovom životu najmanje se zna. Tek ponešto što je u svojoj prepisci ostavila njegova sestra Mina.

Umesto spomenika, koji niko nije imao da mu podigne, ovo je pokušaj da se, makar skromno, posredstvom jednog feljtona, načini bar skica za biografiju Dimitrija Karadžića, sada kada se navršava tačno 180 godina od njegovog rođenja.

Arčibald Rajs o generalu Šturmu

Između Arčibalda Rajsa i Pavla Jurišića Šturma bilo je nešto zajedničko: obojica su s poštovanjem izabrali srpski narod kao svoj i Srbiju kao svoju otadžbinu. U svome delu „Čujte, Srbi“ Rajs je ovako opisao proslavljenog srpskog generala: „Visok, rumen, vrlo vojničkog držanja, on još uvek ima nešto od pruskog oficira u svojoj spoljašnjosti, ali njegova duša je postala srpska sa svim žarom.“

Kraj