Parodija od suda, reče Montgomeri

Dragomir Antonić 

Kako je u knjizi „Kad ovacije utihnu“ autor, nekadašnji ambasador SAD u Srbiji, opisao događaje u prelomnoj 2000. godini

Ne mora se čekati Sajam knjiga da bi se knjige čitale. Korisno je da se knjige čitaju i drugim danima. Vreme provedeno s knjigom nije zalud potrošeno. Ko može valja da poseti Sajam knjiga. Lepa je manifestacija i prijatno je biti okružen sa svih strana knjigama različitih formata u mekom ili tvrdom povezu. Videćete uz malo sreće poznate književnike. S pesnicima se nećete moći mimoići. Zašto je književnike teško sresti, a pesnike nemoguće izbeći, nauka do danas nije pružila zadovoljavajući odgovor.

[restrict]

 

RUŠENJE MILOŠEVIĆA Ne pišu knjige samo književnici i pesnici. Pišu i drugi. Jedni za svoju dušu. Drugi za istoriju. Njihovo neotuđivo pravo, kao što je pravo drugih da njihova dela čitaju ili ne čitaju. Oni što pišu ne smeju prisiljavati druge da čitaju njihova pisanija.

Vilijam Montgomeri rešio je da piše o svojoj ulozi u rušenju Slobodana Miloševića. Piše da mu je sredinom maja 2001, na jednom neformalnom sastanku, Zoran Đinđić rekao „da bi slanje Miloševića u Hag predstavljao jedini način da mu se sudi“.

Želeći da pomogne Đinđiću, Montgomeri je otišao u posetu kod Miroljuba Labusa i upitao: „Postoji li dobar paket mera za pomoć srpskoj ekonomiji i da li bi to ubedilo glavne ministre u vladi da podrže izručenje Miloševića.“ Labus je nabrojao zahteve i rekao da „ako se garantuje sve pomenuto, on je siguran da će to pomoći da se ubede mnogi članovi DOS u vladi da podrže izručenje Miloševića“.

Ambasador dalje piše kako je bio srećan, kako je odmah obavestio pretpostavljene u Vašingtonu koji su takođe bili srećni i koji su mu rekli da ima odrešene ruke za slanje Miloševića u Hag. Međutim, uvek postoji jedno ali što devojci sreću kvari, u ovom slučaju je to Ustavni sud koji je akciju izručenja proglasio neustavnom. Montgomeri je bio uplašen da će operacija biti usporena ili čak trajno odložena. „Na kraju Đinđić je presudio da je odluka neobavezujuća, jer je sam sud bio parodija. Zatražio je i dobio jednoglasnu podršku članova vlade (što nije uključivalo Koštunicu) za izručenje Miloševića.“

Ovo je autor objavio u knjizi „Kad ovacije utihnu“ na stranama 73–75. Knjiga je puna zanimljivih imena i raznih dogodovština. Izašla je 2010. godine.

Namerno sam odabrao delove o „neobavezujućoj odluci Ustavnog suda“, jer je on – kako napisa autor – „parodija“!?!

Ustavni sud je parodija za diplomatu od karijere Sjedinjenih Američkih Država, zemlje koja se sama proglasila izuzetnom. Valjda su izuzetni jer nemaju Ustavni sud. Imaju Vrhovni čije odluke bespogovorno izvršavaju. Nikad nijedan američki diplomata ne bi rekao za Vrhovni sud SAD da je parodija.

 

IZUZETNI, PO ČEMU? Ko se seća izbora za predsednika između Al Gora i Džordža Buša 2000, kad je na kraju Vrhovni sud većinom glasova presudio da je pobedio Buš, može sam zaključiti da li je u pitanju parodija, komedija ili tragedija gde na kraju svi stradaju: pisci, glumci, publika i vaskoliko čovečanstvo.

Kad sebe proglasiš izuzetnim, onda tuđi ustavni sud može biti parodija, ili komad s pevanjem i pucanjem, a njegove odluke smešne i neobavezujuće. Odluka koja izuzetnim ne odgovara ne sme se sprovesti. Puj pike ne važi. U slučaju kad nam odluka Ustavnog suda odgovara, kao na primeru BiH ili ne BiH (može se i tako zvati), onda su njegove odluke demokratska „sveta krava“ i moraju se poštovati po cenu zemljotresa i pune potrošačke korpe. Onaj ko odluku potpisanu od sudija iz stranih zemalja i overenu Suadinim palcem ne poštuje, mora biti uhapšen, zatvoren, razapet, a najbolje da se odmah obesi. Odluke Ustavnog suda su obavezujuće svuda u svetu, a posebno u Saudijskoj Arabiji, Kataru, Austriji i drugim zemljama, vrište na sav glas evrounijatske službenice, briselski zvaničnici i ugostitelji, američki pomoćnici pomoćnika.

Beč i njegovo Ministarstvo inostranih poslova neću više pominjati. U toku su im izbori za predsednika koji su počeli još u aprilu mesecu. Možda se i završe ove godine. Na tugu našeg velikog prijatelja čije prezime kod Srba ružno zvuči. Ne zvuči lepo ni prezime američke ekselencije u Beogradu, ali je u skladu s njegovim karakterom. Kod Austrijanca izgleda da je prezime samostalno u odnosu na karakterne osobine. Putuje na sve strane, plašeći usput vrane. Takvo mu radno mesto.

Primače se kraju oktobar. Sveta Petka je prošla. Pred nama je Sveti Luka. Kad podignete čašu da nazdravite Svetitelju i gostima, pomenite srpske heroje: generala Mladića, Radovana Karadžića i sve druge Srbe koji na pravdi Boga, a po moći NATO zlotvora leže u evrounijatskim tamnicama.

[/restrict]