Ljiljana Habjanović Đurović: Samo nas ljubav može spasti

Razgovarala Mila Milosavljević 

Svet u kome danas žive naša deca stvorili smo mi, rođeni u drugoj polovini dvadesetog veka. Mi, koji smo prihvatili mnoge laži i verovali u njih kao u najvažnije istine. Zato što nam niko nije rekao da su laži. I zato što nam je bilo lepo da u njih verujemo

Svoje romane objavila je do danas Ljiljana Habjanović Đurović u tiražu većem od milion primeraka. Na promocijama u zemlji i inostranstvu predstavljaju je kao „najčitanijeg živog pisca srpskog jezika“ i kao „najuspešniju srpsku spisateljku u inostranstvu posle 2000. godine“. Knjige su joj prevedene 40 puta na 15 jezika. Za dela iz duhovnog ciklusa uručili su joj priznanja i mitropolit Ruske pravoslavne crkve u Moskvi i fratar Bazilike Santa Kroče u Firenci, a Orden Svetog Save dobila je na predlog počivšeg patrijarha Pavla. Jedini je pisac čiji se romani prodaju u crkvama, manastirima i knjižarama SPC, ali i Ruske pravoslavne crkve. Knjige prevedene na engleski dostupne su čitaocima širom sveta preko američke prodajne mreže „Amazon“. A jedan festival stvaralaštva žena u Italiji za svoj moto ima citat iz „Ženskog rodoslova“. Priredila je pet zbirki duhovne poezije. Vlasnica je i glavna urednica izdavačke kuće koju je osnovala. Bila je producent, scenarista i narator u četiri dokumentarna filma snimljena u srpskim manastirima. Filmove je ustupila na neograničen broj emitovanja svim zainteresovanim televizijama u Srbiji, Crnoj Gori i Republici Srpskoj, bilo ih je između 60 i 70. Po svedočenju sveštenika širom srpskih zemalja ima onih koji su se okrenuli Crkvi i veri, i onih koji su došli da se krste podstaknuti čitanjem neke od knjiga iz njenog duhovnog ciklusa.

Uvek ističe da je za sve zahvalna Bogu i da je u svakom trenutku svesna da je to što je Bog dao njoj isto tako mogao dati nekom drugom. I da je ona te darove primila po milosti Božjoj, a ne po svojoj zasluzi. Na predstojećem Beogradskom sajmu knjiga predstaviće svoj četrnaesti roman, tj. osmu knjigu iz njenog duhovnog ciklusa „Onda je došla Dobra Vila“.

[restrict]

Roman „Onda je došla Dobra Vila“ je porodična drama o bezuslovnoj ljubavi, koja je bila tema i vaših ranijih dela i imenitelj koji povezuje heroine vaših romana – Presvetu Bogorodicu, Despoticu Angelinu, Kneginju Milicu… Junakinja novog romana takođe svedoči bezuslovnost majčinske ljubavi.

Uvek sam se divila ženama koje su časne i hrabre, požrtvovane i mudre. Takve žene su mi uzor. O takvim ženama volim da pišem. Te žene znaju da, baš kao što je rekao Sveti Luka Krimski, za majku nema veće obaveze, nema veće odgovornosti pred Bogom, nego što je dobro vaspitanje dece. Među te žene, po snazi svoje ljubavi, spada i Jelena, junakinja romana „Onda je došla Dobra Vila“. Ona je žena ovog doba, u jednom trenutku shvata da je neprijatelj koji joj otima dete moćan i strašan, i da je sva njena snaga samo u ljubavi prema tom zabludelom dečaku koji je, žudeći za slobodom, postao rob nemilosrdnih.

Ova knjiga je namenjena svim generacijama. Međutim, može se nazvati i knjigom za mlade.

Mladi žele život kao u reklamama. Žele društvo. Ljubav. Provod. Uzbuđenje. Osećanje moći. Žele sve da dožive i sve da probaju. I to sad i odmah. Skloni su pobuni pobune radi. Žele slobodu. Ali oni su istovremeno i neiskusni, lakoverni, nesigurni i povodljivi, pa ih je lako zavesti slatkim rečima i praznim obećanjima. Lako ih je prevariti. Lako ih je odvući u alkoholizam, narkomaniju, kriminal, prostituciju. I u ono najpogubnije – u sektu. Početak je uvek veseo. Gotovo bezazlen. Toliko običan da odabrana žrtva i ne primeti da se nešto desilo. Jer đavo je lukav, on poznaje sve ljudske slabosti, pa nudi, podmeće i daje ono što čovek želi. A zauzvrat zarobljava umove i uzima duše. Nadam se da će iz ove knjige mladi shvatiti da im slobodu mogu dati samo oni koji ih istinski vole, dok svi drugi koriste obećanja o slobodi da bi ih zarobili. Nadam se i da će naučiti da bolje razumeju one koji ih čuvaju i vole.

Roditelji se danas teško snalaze. Šta je glavno uporište roditeljstva danas?

Uporište roditeljstva, ali i uslov opstanka porodice su uzajamna ljubav i požrtvovanost, i vaspitanje dece u Duhu Božjem. Odnosno, ni ocu ni majci ništa ne sme da bude ni preče ni važnije od njihove dece. Od neprestanog nastojanja da im sačuvaju umove i duše. Ali da bi mogle na pravi način da vaspitavaju decu, mnoge majke moraju prvo sebe da promene. Da počnu da misle drugačije. Da sebe utemelje u veri. Potom da u veri utemelje svoju decu. Samo tako će biti u stanju da se odupru podmuklom i lažljivom zlu.

Porodica se sistematski urušava mnogo godina unazad. Kako, čime da se brani porodica danas?

Često ponavljam: „Samo nas ljubav može spasti.“ Ova knjiga, možda više nego sve ostale koje sam napisala, potvrđuje istinitost ovih reči iz Jevanđelja. Dakle, i porodica i pojedinac mogu se spasti samo ljubavlju. Ljubavlju koju primamo, i ljubavlju koju dajemo drugima. Samo istinska, predana ljubav je izvor mudrosti. Samo istinska, predana ljubav može da pobedi sva iskušenja ovog zlovremena.

Na udaru je i žena. Njena uloga i misija danas se preinačuje u nešto sasvim drugo.

Žena je stub porodice. Porodica je stub društva, ali pre svega oslonac i utočište za pojedinca. Zato porodica i jeste na udaru. I u najsrećnijim porodicama majka sa detetom provodi više vremena nego otac. Majka je primer kćeri („Gledaj majku, biraj ćerku“), ali i uzor po kome će sin birati svoju životnu saputnicu i formirati svoj odnos prema ženi. Zato je, da bi se urušila porodica, da bi oslabljeni pojedinac postao podložan svakoj manipulaciji i zlu, potrebno srozati ženu. Krivotvoriti njenu suštinu. Čitavog prošlog leta u magazinima, tabloidima i na portalima pojavljivala su se imena devojaka i žena i uz njih jedno oduševljeno „Bravo!“. Kad vidite to „bravo“, pomislite da je imenovana rekla nešto pametno, uradila nešto dobro i plemenito, postigla neki uspeh, kad ono – dotična se razgolitila i pokazala svoje savršeno fotošopirano telo. Nije problem što to rade starlete, klaberke, „modeli“ i sponzoruše-udavače već što je taj duh zavladao i među ženama koje pretenduju da budu shvaćene ozbiljno.

Dve stotine godina žene su se borile da budu ravnopravne u svojoj različitosti. Da steknu pravo da pokažu svoje znanje i pamet. Da ne budu objekat već subjekat. Da razvijaju svoje talente. Da se iskažu u poštovanim profesijama. Danas, osim što je i sama često sirova i razvratna, bestidna i nemoralna, žena je više nego ikada pre svedena na objekat požude. Silikonske usne, silikonske grudi, silikonske zadnjice. Silikonska srca. I, naravno, silikonski mozgovi. Čemu takva nesrećnica može da nauči svoju decu?

Vaš roman govori o borbi majke da spase svoje dete iz kandži lovaca na duše, iz mreže sekte iz koje za mnoge nema izlaza. Kako ste gradili ovu priču? U kojoj meri vam je iskustvo majke koja je prošla kroz sinovljevo odrastanje pomoglo u pisanju?

Ovo, hvala Bogu, nije naša priča. Ali to je knjiga o tajnama i mudrosti, o moći i nemoći, o snazi i porazima majčinstva. U njoj sam iznela mnoge istine u kojima će se prepoznati svaka majka i svako dete. Kada dete počne da se odvaja od majke. Kada majka počne da gubi dete. Kada majka počne da strepi šta je u stanju da kaže ili uradi njeno dete. I najzad, kada majka shvati da je njena ljubav zaista bezuslovna. Istovremeno, to je knjiga o duhu vremena u kome živimo. O borbi dobra i zla koje se neprestano odvija u svakoj porodici, u svakom pojedincu. O duhovnim uticajima kojima smo svakodnevno izloženi, i kojima podležemo, a da nismo svesni šta je, i čije je to što prihvatamo. O iskušenjima koja vrebaju mlade. Ali ne samo njih. Lik majke jednim delom gradila sam iz svog intelektualnog i duhovnog iskustva. Dok nisam počela da mislim slobodno, dok nisam otkrila lepotu, istinitost i dubinu hrišćanske vere, i ja sam, poput junakinje romana, bila prava new age woman. Zato i znam razliku.

Iz knjige se vidi da ste se i ovoga puta pažljivo i temeljno pripremili. Da li ste konsultovali stručnjake, da li ste bili u prilici da razgovarate s roditeljima žrtava sekti ili pak sa samim žrtvama?

Nisam želela da razgovaram sa žrtvama sekti, niti s njihovim roditeljima, jer nisam htela da ovo bude priča jednog od njih. Htela sam da napravim priču o junacima u kojima se mogu prepoznati svi akteri sličnih, ali i nešto drugačijih priča. Takođe, želela sam priču koja će u jednom nivou biti i alegorija. Naravno, za pisanje knjige dobro sam se pripremila. Pročitala sam mnoge knjige i izdvojene tekstove, pogledala sate i sate video-materijala. Sin mi je prevodio tekstove s engleskog. Dragocena mi je bila i pomoć Njegovog visokopreosveštenstva mitropolita Porfirija, glavnog policijskog savetnika Zorana Lukovića i pravoslavnog publiciste Vladimira Dimitrijevića. Rukopis romana je, kao i uvek, pročitao Njegovo visokopreosveštenstvo mitropolit Amfilohije, i dao mi svoj blagoslov.

Šta u ovo doba i u ovom svetu oko nas znači biti hrišćanin, pravoslavac?

Mi danas živimo u totalnoj konfuziji. Poneseni željom da radimo ono što radi „ceo svet“, i unapred uvereni da je taj „svet“ bolji, napredniji, pametniji od nas, prihvatamo nekritički svaku novotariju. Svaku glupost koja nam stiže sa Zapada. Nedovoljno utemeljeni u hrišćanstvu, ne umemo da shvatimo znamenja vremena. Ne umemo da prepoznamo kojim duhom je nadahnuto ono što nam nude i nameću. Ono za čim srljamo. Čovek je duhovno biće. I ako se ne napije vode s Istočnika Živonosnog, piće iz bare. I ako se ne nasiti reči Božje, hranu za svoju prirodnu duhovnu glad nalaziće na drugom mestu. Kao kada umesto zdravog ukusnog obroka pojede brzu hranu. Instant hrana. Instant duhovnost. Prosvetljenje koje stiže za pola sata.

Ne može i okultizam, i ezoterija, i hrišćanstvo. Ne može satanistička muzika i hrišćanstvo. Ne može noć veštica i hrišćanstvo. Ne može reinkarnacija i hrišćanstvo, jer verovanje u reinkarnaciju negira nadu u vaskrsenje. Hrišćanin ne meditira nego se moli, hrišćanin ne zuri u sunce i ne grli drveće već se klanja pred ikonom i časnim krstom, hrišćanin ne izgovara mantre već uznosi molitvu, hrišćanin ne pije „plavu vodu“ već vodu sa svetih izvora. Hrišćanin zna da se ne može biti i s Bogom i s njegovim protivnikom. Jer se ne može služiti dvojici gospodara.

Roman „Onda je došla Dobra Vila“ nije po meri globalista i neimara Novog doba. Da li ste svesni važnosti misije koju ova knjiga nesumnjivo ima?

Svet u kome danas žive naša deca stvorili smo mi, rođeni u drugoj polovini dvadesetog veka. Mi, koji smo prihvatili mnoge laži i verovali u njih kao u najvažnije istine. Zato što nam niko nije rekao da su laži. I zato što nam je bilo lepo da u njih verujemo.

Učili su nas da nema Boga, a kad nema Boga, onda nema ni đavola. Postoji samo čovek kome je sve dopušteno. A taj čovek, to je čovek Darvinov, nastao tokom surove borbe za opstanak sa drugim životinjama, i čovek Ničeov – čovek nadčovek, i čovek Gorkog – onaj što gordo zvuči.

Takvom čoveku ne treba Bog. Takav čovek dovoljan je sam sebi. Zato je Marks objavio da je religija opijum za narod, Frojd da je vera sredstvo kojim se slabi ljudi bore protiv neuroza, a Niče da je Bog mrtav.

Bog je proteran, a čovek je obogotvoren. Gordost, smrtni greh, postala je vrlina. Takvom, obogotvorenom čoveku sve je dozvoljeno. Kao što je rekao otac satanizma: „Čini ono što hoćeš i neka ti to bude sav zakon.“ Umesto da s ljubavlju izgovara: „Neka bude volja Tvoja!“, umesto da ponavlja: „Sami sebe i jedni druge i sav život svoj Hristu Bogu predajmo!“, taj čovek sledi svoju volju, veruje da je buntovništvo način i put, i postaje sin pobune. Sin onoga koji se prvi pobunio protiv svog Tvorca. Sredinom osamdesetih često smo na televiziji gledali jednu reklamu za pileću supu iz kesice. Nekoliko očerupanih koka, bez glava i nogu, maršira u ritmu vesele melodije ka loncu u kome vri voda. Potom radosno skaču jedna po jedna, sadržaj lonca još malo krčka, a onda razdragana domaćica služi supu. E, te obezglavljene koke, koje veselo marširaju u svoju propast, to smo bili mi. Deca novog doba. Deca ere vodolije. Srećom, Bog voli čoveka i zato želi da ga spase. Ali, uz mogućnost spasenja, Bog je dao čoveku i slobodnu volju da sam odabere svoj put. Da odluči hoće li služiti svome Stvoritelju i Spasitelju, ili upropastitelju.

[/restrict]