Љиљана Хабјановић Ђуровић: Само нас љубав може спасти

Разговарала Мила Милосављевић 

Свет у коме данас живе наша деца створили смо ми, рођени у другој половини двадесетог века. Ми, који смо прихватили многе лажи и веровали у њих као у најважније истине. Зато што нам нико није рекао да су лажи. И зато што нам је било лепо да у њих верујемо

Своје романе објавила је до данас Љиљана Хабјановић Ђуровић у тиражу већем од милион примерака. На промоцијама у земљи и иностранству представљају је као „најчитанијег живог писца српског језика“ и као „најуспешнију српску списатељку у иностранству после 2000. године“. Књиге су јој преведене 40 пута на 15 језика. За дела из духовног циклуса уручили су јој признања и митрополит Руске православне цркве у Москви и фратар Базилике Санта Кроче у Фиренци, а Орден Светог Саве добила је на предлог почившег патријарха Павла. Једини је писац чији се романи продају у црквама, манастирима и књижарама СПЦ, али и Руске православне цркве. Књиге преведене на енглески доступне су читаоцима широм света преко америчке продајне мреже „Амазон“. А један фестивал стваралаштва жена у Италији за свој мото има цитат из „Женског родослова“. Приредила је пет збирки духовне поезије. Власница је и главна уредница издавачке куће коју је основала. Била је продуцент, сценариста и наратор у четири документарна филма снимљена у српским манастирима. Филмове је уступила на неограничен број емитовања свим заинтересованим телевизијама у Србији, Црној Гори и Републици Српској, било их је између 60 и 70. По сведочењу свештеника широм српских земаља има оних који су се окренули Цркви и вери, и оних који су дошли да се крсте подстакнути читањем неке од књига из њеног духовног циклуса.

Увек истиче да је за све захвална Богу и да је у сваком тренутку свесна да је то што је Бог дао њој исто тако могао дати неком другом. И да је она те дарове примила по милости Божјој, а не по својој заслузи. На предстојећем Београдском сајму књига представиће свој четрнаести роман, тј. осму књигу из њеног духовног циклуса „Онда је дошла Добра Вила“.

[restrict]

Роман „Онда је дошла Добра Вила“ је породична драма о безусловној љубави, која је била тема и ваших ранијих дела и именитељ који повезује хероине ваших романа – Пресвету Богородицу, Деспотицу Ангелину, Кнегињу Милицу… Јунакиња новог романа такође сведочи безусловност мајчинске љубави.

Увек сам се дивила женама које су часне и храбре, пожртвоване и мудре. Такве жене су ми узор. О таквим женама волим да пишем. Те жене знају да, баш као што је рекао Свети Лука Кримски, за мајку нема веће обавезе, нема веће одговорности пред Богом, него што је добро васпитање деце. Међу те жене, по снази своје љубави, спада и Јелена, јунакиња романа „Онда је дошла Добра Вила“. Она је жена овог доба, у једном тренутку схвата да је непријатељ који јој отима дете моћан и страшан, и да је сва њена снага само у љубави према том заблуделом дечаку који је, жудећи за слободом, постао роб немилосрдних.

Ова књига је намењена свим генерацијама. Међутим, може се назвати и књигом за младе.

Млади желе живот као у рекламама. Желе друштво. Љубав. Провод. Узбуђење. Осећање моћи. Желе све да доживе и све да пробају. И то сад и одмах. Склони су побуни побуне ради. Желе слободу. Али они су истовремено и неискусни, лаковерни, несигурни и поводљиви, па их је лако завести слатким речима и празним обећањима. Лако их је преварити. Лако их је одвући у алкохолизам, наркоманију, криминал, проституцију. И у оно најпогубније – у секту. Почетак је увек весео. Готово безазлен. Толико обичан да одабрана жртва и не примети да се нешто десило. Јер ђаво је лукав, он познаје све људске слабости, па нуди, подмеће и даје оно што човек жели. А заузврат заробљава умове и узима душе. Надам се да ће из ове књиге млади схватити да им слободу могу дати само они који их истински воле, док сви други користе обећања о слободи да би их заробили. Надам се и да ће научити да боље разумеју оне који их чувају и воле.

Родитељи се данас тешко сналазе. Шта је главно упориште родитељства данас?

Упориште родитељства, али и услов опстанка породице су узајамна љубав и пожртвованост, и васпитање деце у Духу Божјем. Односно, ни оцу ни мајци ништа не сме да буде ни прече ни важније од њихове деце. Од непрестаног настојања да им сачувају умове и душе. Али да би могле на прави начин да васпитавају децу, многе мајке морају прво себе да промене. Да почну да мисле другачије. Да себе утемеље у вери. Потом да у вери утемеље своју децу. Само тако ће бити у стању да се одупру подмуклом и лажљивом злу.

Породица се систематски урушава много година уназад. Како, чиме да се брани породица данас?

Често понављам: „Само нас љубав може спасти.“ Ова књига, можда више него све остале које сам написала, потврђује истинитост ових речи из Јеванђеља. Дакле, и породица и појединац могу се спасти само љубављу. Љубављу коју примамо, и љубављу коју дајемо другима. Само истинска, предана љубав је извор мудрости. Само истинска, предана љубав може да победи сва искушења овог зловремена.

На удару је и жена. Њена улога и мисија данас се преиначује у нешто сасвим друго.

Жена је стуб породице. Породица је стуб друштва, али пре свега ослонац и уточиште за појединца. Зато породица и јесте на удару. И у најсрећнијим породицама мајка са дететом проводи више времена него отац. Мајка је пример кћери („Гледај мајку, бирај ћерку“), али и узор по коме ће син бирати своју животну сапутницу и формирати свој однос према жени. Зато је, да би се урушила породица, да би ослабљени појединац постао подложан свакој манипулацији и злу, потребно срозати жену. Кривотворити њену суштину. Читавог прошлог лета у магазинима, таблоидима и на порталима појављивала су се имена девојака и жена и уз њих једно одушевљено „Браво!“. Кад видите то „браво“, помислите да је именована рекла нешто паметно, урадила нешто добро и племенито, постигла неки успех, кад оно – дотична се разголитила и показала своје савршено фотошопирано тело. Није проблем што то раде старлете, клаберке, „модели“ и спонзоруше-удаваче већ што је тај дух завладао и међу женама које претендују да буду схваћене озбиљно.

Две стотине година жене су се бориле да буду равноправне у својој различитости. Да стекну право да покажу своје знање и памет. Да не буду објекат већ субјекат. Да развијају своје таленте. Да се искажу у поштованим професијама. Данас, осим што је и сама често сирова и развратна, бестидна и неморална, жена је више него икада пре сведена на објекат пожуде. Силиконске усне, силиконске груди, силиконске задњице. Силиконска срца. И, наравно, силиконски мозгови. Чему таква несрећница може да научи своју децу?

Ваш роман говори о борби мајке да спасе своје дете из канџи ловаца на душе, из мреже секте из које за многе нема излаза. Како сте градили ову причу? У којој мери вам је искуство мајке која је прошла кроз синовљево одрастање помогло у писању?

Ово, хвала Богу, није наша прича. Али то је књига о тајнама и мудрости, о моћи и немоћи, о снази и поразима мајчинства. У њој сам изнела многе истине у којима ће се препознати свака мајка и свако дете. Када дете почне да се одваја од мајке. Када мајка почне да губи дете. Када мајка почне да стрепи шта је у стању да каже или уради њено дете. И најзад, када мајка схвати да је њена љубав заиста безусловна. Истовремено, то је књига о духу времена у коме живимо. О борби добра и зла које се непрестано одвија у свакој породици, у сваком појединцу. О духовним утицајима којима смо свакодневно изложени, и којима подлежемо, а да нисмо свесни шта је, и чије је то што прихватамо. О искушењима која вребају младе. Али не само њих. Лик мајке једним делом градила сам из свог интелектуалног и духовног искуства. Док нисам почела да мислим слободно, док нисам открила лепоту, истинитост и дубину хришћанске вере, и ја сам, попут јунакиње романа, била права new age woman. Зато и знам разлику.

Из књиге се види да сте се и овога пута пажљиво и темељно припремили. Да ли сте консултовали стручњаке, да ли сте били у прилици да разговарате с родитељима жртава секти или пак са самим жртвама?

Нисам желела да разговарам са жртвама секти, нити с њиховим родитељима, јер нисам хтела да ово буде прича једног од њих. Хтела сам да направим причу о јунацима у којима се могу препознати сви актери сличних, али и нешто другачијих прича. Такође, желела сам причу која ће у једном нивоу бити и алегорија. Наравно, за писање књиге добро сам се припремила. Прочитала сам многе књиге и издвојене текстове, погледала сате и сате видео-материјала. Син ми је преводио текстове с енглеског. Драгоцена ми је била и помоћ Његовог високопреосвештенства митрополита Порфирија, главног полицијског саветника Зорана Луковића и православног публицисте Владимира Димитријевића. Рукопис романа је, као и увек, прочитао Његово високопреосвештенство митрополит Амфилохије, и дао ми свој благослов.

Шта у ово доба и у овом свету око нас значи бити хришћанин, православац?

Ми данас живимо у тоталној конфузији. Понесени жељом да радимо оно што ради „цео свет“, и унапред уверени да је тај „свет“ бољи, напреднији, паметнији од нас, прихватамо некритички сваку новотарију. Сваку глупост која нам стиже са Запада. Недовољно утемељени у хришћанству, не умемо да схватимо знамења времена. Не умемо да препознамо којим духом је надахнуто оно што нам нуде и намећу. Оно за чим срљамо. Човек је духовно биће. И ако се не напије воде с Источника Живоносног, пиће из баре. И ако се не насити речи Божје, храну за своју природну духовну глад налазиће на другом месту. Као када уместо здравог укусног оброка поједе брзу храну. Инстант храна. Инстант духовност. Просветљење које стиже за пола сата.

Не може и окултизам, и езотерија, и хришћанство. Не може сатанистичка музика и хришћанство. Не може ноћ вештица и хришћанство. Не може реинкарнација и хришћанство, јер веровање у реинкарнацију негира наду у васкрсење. Хришћанин не медитира него се моли, хришћанин не зури у сунце и не грли дрвеће већ се клања пред иконом и часним крстом, хришћанин не изговара мантре већ узноси молитву, хришћанин не пије „плаву воду“ већ воду са светих извора. Хришћанин зна да се не може бити и с Богом и с његовим противником. Јер се не може служити двојици господара.

Роман „Онда је дошла Добра Вила“ није по мери глобалиста и неимара Новог доба. Да ли сте свесни важности мисије коју ова књига несумњиво има?

Свет у коме данас живе наша деца створили смо ми, рођени у другој половини двадесетог века. Ми, који смо прихватили многе лажи и веровали у њих као у најважније истине. Зато што нам нико није рекао да су лажи. И зато што нам је било лепо да у њих верујемо.

Учили су нас да нема Бога, а кад нема Бога, онда нема ни ђавола. Постоји само човек коме је све допуштено. А тај човек, то је човек Дарвинов, настао током сурове борбе за опстанак са другим животињама, и човек Ничеов – човек надчовек, и човек Горког – онај што гордо звучи.

Таквом човеку не треба Бог. Такав човек довољан је сам себи. Зато је Маркс објавио да је религија опијум за народ, Фројд да је вера средство којим се слаби људи боре против неуроза, а Ниче да је Бог мртав.

Бог је протеран, а човек је обоготворен. Гордост, смртни грех, постала је врлина. Таквом, обоготвореном човеку све је дозвољено. Као што је рекао отац сатанизма: „Чини оно што хоћеш и нека ти то буде сав закон.“ Уместо да с љубављу изговара: „Нека буде воља Твоја!“, уместо да понавља: „Сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо!“, тај човек следи своју вољу, верује да је бунтовништво начин и пут, и постаје син побуне. Син онога који се први побунио против свог Творца. Средином осамдесетих често смо на телевизији гледали једну рекламу за пилећу супу из кесице. Неколико очерупаних кока, без глава и ногу, маршира у ритму веселе мелодије ка лонцу у коме ври вода. Потом радосно скачу једна по једна, садржај лонца још мало крчка, а онда раздрагана домаћица служи супу. Е, те обезглављене коке, које весело марширају у своју пропаст, то смо били ми. Деца новог доба. Деца ере водолије. Срећом, Бог воли човека и зато жели да га спасе. Али, уз могућност спасења, Бог је дао човеку и слободну вољу да сам одабере свој пут. Да одлучи хоће ли служити своме Створитељу и Спаситељу, или упропаститељу.

[/restrict]