KAD JE MAHNIT – BIK ZAPLEŠE?

Posle 50. Bitefa: FESTIVAL U ZNAKU POLOVIČNOG USPEHA

Piše RAŠKO V. JOVANOVIĆ

Festival je i ove godine bio najpre smotra evropskih pozorišta, što je u skladu s programskim geslom Na leđima mahnitoga bika, ali ne i s nastojanjem da se našim gledaocima prikažu nove pozorišne tendencije iz značajnijih teatarskih centara širom sveta; imajući u vidu nekoliko reprezentativnih predstava ovogodišnjeg Bitefa koje su bile u znaku igre i scenskog pokreta, moramo upitati zašto je selektor dao primat tom izrazu kad u Beogradu postoje još dva festivala posvećena plesu

Ovogodišnji Bitef svečano je otvoren u Narodnom pozorištu predstavom 6&7 plesnog teatra TAO iz Pekinga. Kineski plesači su, u koreografiji Tao Jea, u svom izrazu savršeno skladno, spojili tradiciju i savremenost na moderan način. I ranijih godina, još dok su Bitefovi selektori bili Mira Trailović i Jovan Ćirilov, festival je počinjao predstavama u kojima su dominirale plesne scene, čak su i čitavi programi bili u znaku teatra pokreta, ali takvi spektakli mahom su se se odvijali u Centru „Sava“. Pedeseti Bitef, koliko smo mogli da vidimo, znatnu pažnju posvetio je baletu i teatru pokreta, pa je valjda stoga u program svrstana i predstava Samo moje Ane Dubljević i Igora Koruge u izvođenju Stanice Servisa za savremeni ples iz Beograda. Autori u isti mah su i jedini izvođači ove stilski čiste predstave, koja se bavi pitanjem kako prevazići i razrešiti danas esencijalni problem društvenog položaja mladih umetnika, koji žele da se iskažu u oblasti savremenog plesa. Iako možemo viđenje ove teme dočekati samo dobrodošlicom, moramo se, imajući u vidu i još neke predstave ovogodišnjeg Bitefa koje su bile u znaku igre i scenskog pokreta, upitati zašto je selektor dao primat tom izrazu kad u Beogradu postoje još dva festivala posvećena plesu: Festival igre, kojim već godinama rukovodi Aja Jung i Festival koreografskih minijatura. Da i ne govorimo o pojedinačnim predstavama koje se samostalno pripremaju i izvode, kao i o baletskim izvođenjima u Narodnom pozorištu i „Madlenianumu“. Pošto je i prethodnih godina bilo zastupljeno dosta plesnih predstava, moramo se upitati jesu li tzv. nove tendencije isključivo u domenu plesa?

Inače, jubilarni Bitef je protekao u znaku najpre evropskih, preciznije rečeno zapadnoevropskih pozorišta, budući da je od ukupno dvanaest prikazanih predstava osam bilo sa evropskih scena, s tim što su od toga tri bile domaće, od kojih je samo jedna – Rodoljupci u režiji Andraša Urbana – zaslužila da dođe na festival. Pošto je, u suštini, performans Sloboda je najskuplja kapitalistička reč Maje Pelević i Olge Dimitrijević, koje u svojstvu autora i izvođača, „u scenskoj formi dobro kontrolisanog turističkog putovanja suočavaju i ispituju propagandne obrasce i stereotipe totalitarnog režima Severne Koreje i zapadnih neoliberalnih demokratija, te kako se u tom kontekstu reprezentuje i doživljava ideja slobode i kako se njome manipuliše“ (piše u katalogu festivala), premijerno izveden na Bitefu, moramo se upitati po kojim kriterijumima je uopšte odabran za glavni program. Eventualno bi mu mesto bilo u nekom pratećem programu festivala, kao i predstavi Samo moje Ane Dubljević i Igora Koruge.

Pored već pomenute kineske predstave, publika je gledala i izvedbu iz Libana, jednu nemačko-singapursku koprodukciju i jednu nemačku produkciju pod nazivom Ambasador: Nemačko-afrički komad s pevanjem. Kako se vidi, selektorka Anja Suša i umetnički direktor Ivan Medenica mimoišli su brojna pozorišta iz istočne Evrope kao što su ona iz Rusije, Ukrajine i Belorusije, da ne nabrajamo dalje azijske zemlje, od kojih su pojedine zaslužile da uđu u program jubilarnog, pedesetog Bitefa upravo stoga što su neke od njih bile dostojno zastupljene u festivalskim programima ranijih godina. Stekli smo utisak da je ovogodišnji program u suštini ishitrena i pri tom skupa improvizacija. Bilo bi bolje dovesti tri do pet zaista dobrih komada nego improvizovati u potrazi za novim pozorišnim tendencijama s dvanaest predstava, koje, čak i kada se radi o Bitefu, ne mogu biti opravdanje za pojedine, najblaže rečeno besmislene predstave, ili kako ih je pozorišna kritičarka Dragana Bošković sasvim umesno nazvala – polupredstave. Iz našeg regiona odabrana je samo jedna izvedba, što je svakako dobro: Nad grobom glupe Evrope Sebastijana Horvata i Milana Markovića Matisa, u izvođenju Hrvatskog narodnog kazališta „Ivana pl. Zajca“ iz Rijeke.

Kao najznačajnija inostrana scenska ostvarenja pedesetog Bitefa možemo izdvojiti Urnebesnu tamu Volframa Loca, u izvođenju ansambla Burgteatra iz Beča, u režiji Dušana Davida Paržižeka i Svitu br. 2 u produkciji „Ešel 1:1“ iz Pariza, prema koncepciji kolektiva „Enciklopedija reči“ i Žorisa Lakosta, kompozitora i reditelja ovog spektakla. Prvoj je dodeljen Gran pri „Mira Trailović“ za najbolju predstavu u celini, dok su specijalnu Nagradu „Jovan Ćirilov“ podelile Svita br. 2 i libansko ostvarenje Jašući oblak u produkciji autora i reditelja Rabija Mruea iz Bejruta. Dodajmo da je Svitu br. 2 svojim glasovima nagradila i publika.

Sve je više mišljenja da bi za Bitef bilo bolje da se okane traganja isključivo za novim pozorišnim tendencijama i prihvati tendenciju prezentovanja dobrih predstava! Takvo programsko opredeljenje u svakom slučaju zaslužuje pažnju i može se samo podržati pogotovo stoga što je tokom sezone na našim scenama sve manje gostovanja stranih pozorišta. Možda bi kombinacija odabiranja dobrih pozorišnih predstava, s jedne strane, i inovatorskih poduhvata, s druge strane, bila umesna, pod uslovom da je promišljena i u svemu odmerena. To podrazumeva i znatno širi izbor selektovanih predstava u smislu obuhvatanja umetnički vrednih pozorišnih predstava sa svih kontinenata.