I Srbija u Tolstojevoj enciklopediji života

POVODOM 140. GODIŠNJICE SRPSKO-TURSKOG RATA (6)

SRBI I SRBIJA – NADAHNUĆE UMETNIKA, HEROJA I PUSTOLOVA

Istinite priče kojih nema u istorijskim čitankama: „Pečat“ objavljuje nepoznate, uzbudljive i vredne zabeleške i podatke o minulom vremenu u kojem je srpski narod ostavio neobičan i jedinstven trag u evropskoj umetnosti, kulturi, društvenom i političkom životu…
Za smrt ne treba preporuka: pukovnik Rajevski, alijas Vronski, dao život za srpsko oslobođenje;
Niko kao Viktor Igo: grmeo je i u francuskoj skupštini i pred evropskom štampom – ZA SRBIJU!
Petar Čajkovski znao zašto voli Srbe: novac od izvođenja „Srpsko-ruskog marša“ namenio srpskim invalidima i ratnoj siročadi;
Blagoslov svetskog dobrovoljca u borbi za oslobođenje potlačenih Đuzepea Garibaldija stigao i do Srbije i do hiljada dobrovoljaca iz Evrope;
Pomogla Srbima kao junakinja na konju, ali i svojim velikim bogatstvom: Holanđanka Žana Merkus postala je „srpska Jovanka Orleanka“;
Bez Srpsko-turskog rata, u koji je poslao glavnog junaka, Lav Tolstoj ne bi mogao da dovrši svoj najbolji roman „Ana Karenjina“…

„Pečatov“ feljton o nepoznatim činjenicama i veličanstvenim ličnostima, koje su zaslužile nezaborav srpskog naroda, plod je autorovog višedecenijskog istraživanja.

Piše BUDIMIR POTOČAN

Srpsko-turski rat pomogao je Lavu Tolstoju da dovrši svoj najbolji roman – Ana Karenjina – jedan od najprevođenijih na svetu. Ta knjiga, kao nijedna druga, doživljava planetarnu recepciju, kojoj dodatno doprinosi što je decenijama velika inspiracija i za filmove, opere, balete, mjuzikle, radio i televizijske adaptacije

Bez Srbije i Srpsko-turskog rata u epilogu Tolstojevog romana Ana Karenjina ne bi ni bilo onog završetka – u našu zemlju i u taj naš rat veliki pisac je odlučio da pošalje svog glavnog junaka pukovnika Vronskog. O njegovoj sudbini u Srbiji i u ratu nije napisao ni reč. Zato baš na tome mestu počinje istraživanje o pukovniku Nikolaju Nikolajeviču Rajevskom u Srbiji, ličnosti čiji je život poslužio piscu kao prototip za taj književni lik.

Ovaj Tolstojev roman doživeo je, i doživljava i u 21. veku, planetarnu recepciju. Zanimljivo je, takođe, da je i istraživanje o pukovniku Rajevskom u Srbiji probudilo svetsko interesovanje.

Na tragu proširene istorije i uticaja susrećemo se, pogotovo u današnje vreme, s magistralama komunikološkog i medijskog delovanja kao veoma širokim pravcima za raznovrsne društvene oblike recepcije. U tu, dakle, društveno-medijsku komunikaciju uključeni su i drugi podsistemi počev od nauke, štampe, filma, elektronskih medija i interneta. Otuda svakako proizlaze šire i raznovrsnije mogućnosti za globalnu medijsku komunikaciju.

[restrict]

TAJNA KOJU JE TOLSTOJ OTKRIO SVETU Šta je uslovilo planetarnu komunikativnost ovog umetničkog dela? Čitaoci, a mi bismo dodali gledaoci i slušaoci, verujući da bi to mogao biti najlapidarniji odgovor Hans Robert Jausove recepciono-teorijske postavke naspram činjenica. A upravo činjenice ukazuju da su Tolstojeve knjige do sada prevedene na stotinu jezika, da su objavljivane 2.525 puta u tiražu većem od 200 milina primeraka. Među njima je najveći društveni roman svetske literature, kako je Tomas Man označio Anu Karenjinu, najčešće prevođen. Na više jezika izašlo je jedino Sveto pismo, to jest Biblija, s duhovnom i religioznom sadržinom. No i pored toga istorija delovanja i istorija uticaja jednog od  najprevođenijih umetničkih dela u 19. i 20. veku ni izbliza se ne iscrpljuje u objavljenim prevodima. I film, kao umetnost koja je obeležila 20. stoleće, i teatar, i balet, i muzika, pa i sredstva masovnog komuniciranja, uključujući i ono na vebu, ne samo što su nalazili inspiraciju u tom Tolstojevom romanu, za svoja druga i drugačija ostvarenja ili za umetničke nadgradnje, nego su, sa svoje strane, doprinosili i umetničkoj, i žurnalističkoj, ali i sveukupnoj društvenoj recepciji.

Nije možda u vidokrugu očekivanja današnjih čitalaca, ili i cele epohe, ni zamislivo da jedno umetničko ostvarenje postane iskustvo, pa i tradicija, celokupnog kulturnog dela čovečanstva. Teško da na tako složeno pitanje – zašto se to dogodilo – može postojati jedinstven, a pogotovo ne jednostavan odgovor. Ali bi tek njegov deo mogao biti sadržan u osvetljavanju epohe i kulturne sredine u kojoj je delo nastalo. Tako je profesor Dragan Nedeljković, poznati slavista i suvereni tumač ruske književnosti, svojevremeno izneo tezu o tome da je velika ruska književnost 19. veka uistinu zapljusnula Evropu: „Odjednom se rađa cela plejada izvanrednih pisaca: Puškin je na njenom čelu, Dostojevski i Tolstoj su njeni vrhunci. Velika dela te plejade bila su povod za jednu možda odveć smelu misao da je ruski 19. vek, posle antike i renesanse, treća velika epoha u razvoju svetske književnosti.“ Današnja recepcija Tolstojevog dela i, štaviše, recepcija intencija i ideja proisteklih iz toga dela, mogle bi predstavljati razjašnjenje kvadrature kruga o njenom globalnom komunikološkom delovanju i uticaju.

Koju je to tako veliku tajnu Tolstoj otkrio svetu? Andre Malro je smatrao da je to ideja o ljubavi, kako ju je iskazao Tolstoj, jedna od najtragičnijih u cijeloj književnosti. Osim toga, Malro je uočio, naspram dela velikog ruskog pisca, da Zapad otkriva kako je oduvek bio u zabludi u pogledu fikcije. Sumirajući slična shvatanja u nauci o književnosti, pogotovo zapadnoevropskoj, profesor Nedeljković je pisao da se kritika, osobito zapadnoevropska, klanja Tolstoju kao Heraklitu među romansijerima.

 

TRAKTAT UMESTO ODGOVORA Do kolikih je razmera dosezala recepcija Tolstojeve umetnosti i otud proistekla popularnost pisca i filozofa još od devete decenije 19. veka, ne samo u Rusiji nego i u svetu, sugestivno je predstavio Danijel Žiles u biografiji pod nazivom Gorostas iz Jasne Poljane, u kojoj ističe: „Popularnost pisca filozofa u poslednje vreme bila je velika u inostranstvu i on je primao bezbroj izraza poštovanja i oduševljene podrške. Godine 1887. Romen Rolan, tada mladi gimnazijalac, pisao mu je iz Pariza uzbudljivo pismo i molio ga za savet kako da usmeri svoj život i koji fizički rad da odabere. A drugi se nisu ustručavali da krenu na put da bi s Tolstojem razgovarali: profesor Masarik, budući predsednik Čehoslovačke Republike, dolazio je iz Praga; biolog Mečnikov i fiziolog Šarl Riše dolazili su iz Pariza. Ali među tim strancima koji su se iskrcavali na maloj stanici Kozlovka, nedaleko od Jasne Poljane, bilo je i neobičnih lica: jedan spiritista, jedan švedski nudista od sedamdeset godina, dva ekscentrična Amerikanca koji su krenuli, jedan preko Evrope a drugi preko Azije, i zakazali sastanak kod Tolstoja.“

I Srbija je tada predstavljala deo sveta koji dobro razume koliki je intelektualni, ali i moralni gorostas iz Jasne Poljane. I mlada beogradska gimnazijalka, gospođica Anđa Petrovićeva, sestra pesnika Rastka i slikarke Nadežde, odvažila se da uputi pismo Lavu Tolstoju. Zahtevnija nego svojevremeno Romen Rolan, obratila mu se da dozna šta veliki pisac misli o aneksiji Bosne i Hercegovine od strane Austrougarske 1908. godine. I još korak više: zamolila ga je da digne glas u zaštitu srpskoga naroda. Nije dugo čekala na odgovor. Ali ne samo da je stigao odgovor na pismo jednoj gimnazijalki iz Srbije nego je to bio čitav traktat o toliko važnom političkom i diplomatskom pitanju za Evropu i za čitav svet. Značaj ovoga događaja i teksta uveliko je prevazišao povod, jer je, 1993. godine, zbog rata u Bosni i Hercegovini, ponovo štampan u izdanju Ministarstva za informisanje Republike Srbije.

O Tolstoju se, i u Rusiji i u Evropi, već poslednjih decenija 19. veka govorilo kao o sveznajućem i svevidećem. Otkud to? Osnovica i uporište za takvo uverenje proishodi iz velikog i gotovo neverovatnog njegovog životnog iskustva. A o tom i takvom životnom iskustvu svedoči čak i letimičan pogled na neke upečatljivije momente iz njegove biografije. Evo nekih. Siroče, koje ni glas majčin nije zapamtilo, a ostalo bez oca još u ranom detinjstvu; autodidakt, pa student koji nije imao šta da nauči na univerzitetu; oficir na Kavkazu i potporučnik heroj sa Sevastopolja.

 

ZBIR ČINJENICA, UGLAVNOM NEOČEKIVANIH Već prvi njegovi književni radovi oduševili su Ivana Turgenjeva, koga je isprva smatrao duhovnim ocem, a potom ga izazvao na dvoboj. Strastan ljubitelj ciganske pesme, uživanja i kocke; na kocki izgubio čak i kuću u kojoj se rodio u Jasnoj Poljani. Prek i nepodnošljiv karakter. Strastan i lovac, koga umalo nije ubio medved. U Parizu gledao i giljotiniranje. Voleo je i bio voljen u porodici s biblijskim potomstvom od dva tuceta dece; gledao smrti u oči dok su mu, od izgleda porodične bolesti tuberkuloze, umirala draga braća, deca, dve omiljene tetke, pa stekao i opsesivan i strašan doživljaj smrti. Spahija, plemić, barin, bogataš koji nije zaostajao za otkosom svojim mužicima. Humanista, prosvetitelj koji je od svog „plemićkog gnezda“ u Jasnoj Poljani stvorio školu za pametnu a siromašnu decu svojih mužika; posle škole želeo je i „univerzitet u opancima“. Satirao se i teškim književnim radom od kojeg su ga tek delimično okrepljivale kure kumisa (kobiljeg mleka) u Samari. Pri izvođenju Koncerta u D-duru Čajkovskog, priređenog u njegovu čast na konzervatorijumu u Moskvi, otkinula mu se suza. Obožavao je najvećeg ruskog slikara Ilju Rjepina, koji je naslikao neke od njegovih najboljih portreta. Oduševljeni poklonik novotarija: i fotografije, i tenisa, i čuda na dva točka zvano bicikl. Odani pravoslavac, pa odlučni nevernik, a najzad jedini Rus s anatemom kao prokletstvom do smrti, i to od crkve u kojoj je kršten. Stekao veliku slavu i uticaj u svetu, a pogotovo u Rusiji, takvu i toliku da ga je neki novinar prozvao „drugim carem Rusije“…

Možda je o Lavu Tolstoju, kao svevidećem i sveznajućem, ipak najuverljivije pisala engleska književnica Virdžinija Vulf. Tvrdila je kako jedva da postoji neki vid ljudskog iskustva koji je izostavljen iz Tolstojevih romana. Njegovo delo je svojevrsna enciklopedija života.

Teorijski pojam vidokruga očekivanja, koji se odnosi na istorijsku životnu praksu u Tolstojevoj Ani Karenjinoj, verovatno na ovaj način, i empirijski, doseže do vrhunaca koji je utemeljuju recepciono-estetički. Šta bi značilo sve videti i sve znati? To je, pre svega, zbir činjenica shvaćenih kao koncepcija. Ali kakvih? Neviđenih. Uglavnom neočekivanih. Onih činjenice i koncepcija kakve bi, i prema teoriji informacija, predstavljale suštastvenu novinu. Ali kako to nisu ni informacije, ni činjenice, koje bi se lako poklopile s kalupom teorije informacija, jer su od sokova isceđenih i iz druge vrste pameti kakva je mašta, onda im još može biti dobrodošao komunikacijski dijalog, jer tek dijalog stvara i omogućava uživalačko iskustvo recipijenta.

Stvaralački dijalog, između čitalaca i dela, vizuelno-scenskih ostvarenja i gledalaca, kao i njihove medijske prezentacije, i to takav dijalog da doživljajem može da izazove najdublja osećanja.

 

IME KOJE JE POSTALO BREND Ukoliko bismo se zapitali – šta je značilo i šta danas znači ime – Ana Karenjina, onda bi se odgovor mogao sažeti u samo jednu reč – brend. Zaista, upravo zaštitni znak, da se priklonimo tom osnovnom značenju ove reči poreklom iz engleskog jezika, i to utisnut u milione primeraka knjiga na gotovo svim jezicima sveta, najpre, a zatim i na velika filmska ostvarenja koja su, svako u svome vremenu, postala kultni sadržaj u globalnoj komunikaciji.

Prihvatanje toga imena kao brenda podsticalo je globalnu komunikaciju kojoj je postala tesna i samo recepcija u književnosti ili samo recepcija filmova. Sve noviji i noviji dijalog nisu otvarali samo novi oblici društvene recepcije, u koje bi se mogli pobrojati i novi mediji – štampa, radio, televizija, internet, a zatim i nauka i publicistika o književnosti i o filmu, nego i Tolstoj i njegove ideje, što ne bi nikako trebalo zaboraviti, pa onda i recepcija potekla baš odatle. Kao što je „gorostas iz Jasne Poljane“ jedan od najprevođenijih pisaca na planeti, srazmerno je obimna i literatura o njegovom životu i delu. Tako bi se moglo zaključiti da je sve to zajedno podsticalo nov interes za multimedijalnu komunikativnost brendiranog imena.

Očigledno da je ime književne i filmske junakinje Ane Karenjine, kao brend, bezmalo čitav vek privlačilo najveće zvezde filma. Na vrhu te liste je „božanstvena“ Greta Garbo, zatim Vivijen Li, pa Marlen Ditrih, Tatjana Samojlova, Žaklin Bise, Sofi Marso i Helen Makrori. Impresivna su i imena režisera filmova sa ovim zvezdama u liku Ane Karenjine: Klarens Braun, Žulijan Divajver, Aleksandar Zarki, Simon Lanton, Bernard Ros i Dejvid Bler. Nisu zaostajali, po svom rejtingu, ni glumci za ulogu dostojnog partnera gospođe Karenjin, grofa Vronskog, jer su ga tumačili Frederik Merč, Ralf Ričardson, Omar Šarif, Nikolaj Griščenko, Pol Skofild i Stefan Danijel. Filmove koje su ostvarili pomenuti protagonisti videlo je milionsko gledalište širom planete.

 

MULTIMEDIJALNA JUNAKINJA Za razliku od književne recepcije, samo za povlašćene s knjigom u ruci, prijem filmova, bezrezervno populistički i otud lako dostupan do najširih slojeva, planetarno je proširio komunikaciju čak i sa recipijentima koji nisu nužno posedovali ni elementarnu pismenost.

Verujemo da je na talasu filmske popularnosti osnovnog Tolstojevog sižea i medijski tako proširenog komunikacijskog polja delovanja bio olakšan prodor i u druge umetnosti. Ana Karenjina postaje junakinja osam operskih dela, više baletskih predstava, radijskih i televizijskih adaptacija za još širi auditorijum, pa, najzad, i veoma popularnog mjuzikla na Brodveju. Možda bi se i Tolstoju nasmešio brk pred njegovom multimedijalnom junakinjom, za koju je probijen najsmeliji i najširi vidokrug očekivanja recepcione teorije. A ako bi se neko najzad zapitao – gde je tu Vronski – verujemo da bi se Tolstojev veliki poštovalac Andre Malro istiha dosetio. Vronski je uvek tu, uz Anu.

Ukazali smo, verujemo, na planetarnu komunikaciju koju sobom nosi ovo, po mišljenju mnogih stručnjaka, najznačajnije Tolstojevo delo. Skrenuli naročitu pažnju na udeo u njemu koji se odnosi na Srbiju i na Srpsko-turski rat od pre tačno 140 godina. Smatramo da bi u programima za srednje škole, u kojima se izučava ovaj roman svetske književnosti, trebalo obavezno da se tumači i prototip i, svakako, decenijama nepoznata sudbina pukovnika Nikolaja Nikolajeviča Rajevskog u Srbiji.

U prethodnim nastavcima feljtona izdvojili smo neke od najznačajnijih ličnosti iz Evrope koje su digle glas za Srbiju ili došle u Srbiju da bi se borile kao dobrovoljci. Neizbežno je pomenuti i braću Šturm, Pavla i Evgenija, lužičke Srbe i oficire školovane u Pruskoj, koji su došli kao dobrovoljci, borili se u ratu, pa potom zauvek ostali u Srbiji. Pavle Jurišić Šturm postao je srpski general i komandant Treće armije u Prvom svetskom ratu. I potpukovnik Dimitrije Karadžić i kadet Janko Vukomanović stigli su u Srbiju kao dobrovoljci, i to iz Rusije, kako bi pomogli oslobođenje otečestva i dedovine. Dimitrije je bio sin jedinac, a Janko unuk jedinac Vuka Karadžića…

 

Tri dame uzor za lik Ane Karenjine

I za svoje najbolje umetničko delo, kakvim se smatra roman Ana Karenjina, Tolstoj je ostao veran književnim likovima za koje je utvrđeno da su imali prototip u stvarnosti. Veruje se da je nekoliko stvarnih osoba poslužilo Tolstoju kao uzor za Karenjinin lik. Jedna od tih dama je kćer najvećeg ruskog pesnika Aleksandra Puškina. Mariju Aleksandrovnu Hartung, kako se zvala, Tolstoj je poznavao. Smatra se da su njene čudesno rasne arapske kovrdže na vratu krasile lik književne junakinje, baš kao i njena spoljašnost, ali ne i njen karakter i njen život. Druga dama, po imenu Marija Aleksejeva Suhotina, koja se odlikovala preslobodnim mondenskim i čak raskalašnim životom, pa i preljubništvom, bila je zajedno sa svojim uglednim i prevarenim mužem Sergejom Mihailovičem Suhotinom možda po položaju u aferi najbliža supružnicima Karenjinih. Doduše, ishod afere nije imao tragičan kraj. Najzad, jedna informacija u novinama, koja je registrovala veliku tragediju, mogla bi biti još bliža Aninom prototipu: „Januara 1872. godine Ana Stepanova Pirogova, visoka, punačka žena, prijatne spoljašnjosti, ljubavnica Tolstojevog suseda i prijatelja A. N. Bibikova, izvršila je samoubistvo bacivši se pod voz…“ U tome se u velikoj meri prepoznaje epilog sudbine glavne junakinje romana.

 

Multimedijalni projekti

OPERE: s predloškom u romanu Ana Krenjina komponovao je Sašano, Napulj, 1905; Leo Janaček je komponovao operu 1907. i ostala je nezavršena; Graneli 1912; E. Malerb neizvedena opera 1914; Jeno Hubai, Budimpešta 1915; Robijani, Rim 1924. godina; Goldbah 1930. godina; Dejvid Karlson, Majami, 2007. godine.

NEMI FILM pod nazivom Ljubav  prema romanu snimljen je 1927. godine. Glavne uloge tumačili su Greta Garbo i Džon Džilbert.

ZVUČNI FILM pod nazivom Ana Karenjina režirao je 1935. godine Klarens Braun. U glavnim ulogama Greta Garbo, Frederik Merč i Morin Osaliven.ZVUČNI FILM Ana Karenjina režirao je 1948. godine Žulian Divajver; u glavnim ulogama Vivijen Li, Ralf Ričardson i Kiron Mur.

MGM OTVORENO POZORIŠTE: radio-adaptacija Ane Karenjine emitovana na Američkom radiju 12. 9. 1949. s Marlenom Ditrih u glavnoj ulozi.

EGIPATSKI FILM pod nazivom Reka ljubavi snimljen 1960, u glavnim ulogama Omar Šarif i Faten Hamama.

RUSKA VERZIJA: film je režirao Aleksandar Zarki 1967. godine. U glavnim ulogama Tatjana Samojlova, Nikolaj Griščenko i Vasilij Lanovoj.

BALET pod nazivom Ana Karenjina komponovao je 1968. Rodion Ščedrin.

TV VERZIJA U 10 EPIZODA: u produkciji „Bi-Bi-Sija“ 1977. godine seriju je režirao Bejsil Koleman.

TV FILM Ana Karenjina režirao je Simon Lanton 1985. sa Žaklin Bise, Polom Skofildom i Kristoferom Rivom u glavnim ulogama.

MJUZIKL NA BRODVEJU Ana Karenjina 1992. godine s protagonistima En Kramb i Džonom Kaningamom.

BRITANSKO-AMERIČKA FILMSKA PRODUKCIJA FILMA Ana Karenjina snimljena u Petrogradu 1997. godine u režiji Bernarda Rosa sa Sofi Marso u naslovnoj ulozi.

TV VERZIJA U 4 EPIZODE Ana Karenjina snimljena 2000. godine u režiji Dejvida Blera s Helen Makrori, Stefanom Dilejnom i Kevinom Mekidom u glavnim ulogama.

BALET Ana Karenjina  nastao 2005. godine prema muzičkim motivima kompozitora Petra Iljiča Čajkovskog.

U Americi, u 21. veku, Ana Karenjina je bestseler

Komunikacija kao most između umetnosti prošlih vremena i savremenog čitalačkog iskustva moguće je da danas, zahvaljujući moćnom televizijskom mediju, načini  kopernikanski obrt u književnoj recepciji. Primer za to je veoma gledana televizijska stanica u Americi, jedna novinarka koja važi za nekrunisanu kraljicu tok-šoua i Tolstojev roman Ana Karenjina.

Za ovu novinarku u Americi dovoljno je, umesto njenog imena, reći samo „O“, pa da milionsko gledalište nepogrešivo pogodi kako je reč o Opri Vinfri koja, između ostalog, slovi i za „kraljicu knjiga“ prema izuzetnom uticaju koji ima kao promotor literature. Proteklih godina Opra je preporučivala svojim gledaocima književna dela. I autori i izdavači svesni su da je svaka njena reč u prilog nekoj knjizi zlata vredna. Svi zajedno dobro znaju da njena preporuka s TV ekrana garantuje knjizi svetlu sudbinu bestselera.

Tako je slavna novinarka u potrazi za novim predlogom 2004. godine stigla do svojevrsnog otkrića, „oduševljena do izbezumljenja i sasvim preneražena“, kako je sama priznala. Otkrila je Lava Tolstoja. Otkrila i Anu Karenjinu. No i bez obzira što u milionskom televizijskom auditorijumu preovlađuju usamljene domaćice, ni Tolstojev roman nikako nije mogla mimoići sudbina da, u 21. veku i u Novom svetu, postane najprodavanija knjiga u Americi. Milionskim recipijentima, koji su dakle većinom dame, skrupulozno se mora prihvatiti jedina, ali od njih ozbiljna primedba – zar roman nije mogao da ima happy end?

 

Pukovnik Vronski je poslat da pogine

Za čitaoce Tolstojevog romana sudbina Vronskog u Srbiji je puka izvesnost. Poslat je da pogine, a ne da se vrati. Zašto je Tolstoj toliko beznadežno nedvosmislen? Samo zato što je dobro znao, dok je pisao završna poglavlja romana u leto 1876. godine, da je pukovnik Rajevski već poginuo u Srbiji. Štaviše, uočljiva je i nova fizionomija glavnog junaka, ne više sveže izbrijanog nego zaraslog u bradu i brkove. Gde je to Tolstoj mogao videti i otkud je mogao znati? Iz štampe, bez sumnje. Sve ruske novine objavile su nekrologe o junačkoj pogibiji pukovnika Rajevskog u Srbiji. Uz nekrologe uglavnom i crteže portreta, jer u to vreme fotografija još nije bila uobičajena u štampi.

Zašto bi Tolstoju bila potrebna štampa da bi dovršio portret svog glavnog junaka? Podsetićemo kako mu ne bi bilo prvi put da posegne za novinama. Gledao je on i pariske žurnale da bi opisao balsku haljinu svoje glavne junakinje. Prema svom, rekli bismo dokumentarnom postupku, sprovođenom sa svojstvenom mu doslednošću, verovatno je na sličan način dovršio portret i svog glavnog junaka.

Ako bismo sve navedene informacije iz dokumenata još jedanput proverili naspram informacija iz Tolstojevog književnog dela, mogli bismo to učiniti i na sledeći način: šta sve pukovnik Vronski duguje pukovniku Rajevskom?

Veoma mnogo: duguje mu to što nikad nije upoznao pravi porodični život; duguje mu i jedinog brata; visoko obrazovanje i inteligenciju; putovanje u Italiju, zajedno s majkom; vojnu službu u carevoj gardi; status neženje; odnos prema majci; misiju u Turkestanu i gušenje pobune; pukovnički čin; odlike ličnosti: obrazovanje, inteligenciju, lepotu, ali i društveni status – bogatstvo, visoka poznanstva i položaj u Paževskom puku; duguje mu i svoj lik, najpre sa sveže izbrijanim podbratkom, pa s negovanim brkovima, a onda i s dugom bradom i ćelavošću iznad visokog čela; duguje mu i rukopis; karijeru jednog od najboljih kavalerijskih oficira; odlazak u rat u Srbiju…

Sve što je dosad nabrojano da mu je dugovao naziva se životom. Izvan svega, pa i izvan života, dugovao mu je čak i – smrt.

Dostojevski o Tolstojevom romanu

Ana Karenjina je kao umetničko delo pravo savršenstvo… i s njom se ništa slično iz evropske književnosti našeg vremena ne može uporediti…

F. M. Dostojevski

[/restrict]

 

Nastaviće se