И Србија у Толстојевој енциклопедији живота

ПОВОДОМ 140. ГОДИШЊИЦЕ СРПСКО-ТУРСКОГ РАТА (6)

СРБИ И СРБИЈА – НАДАХНУЋЕ УМЕТНИКА, ХЕРОЈА И ПУСТОЛОВА

Истините приче којих нема у историјским читанкама: „Печат“ објављује непознате, узбудљиве и вредне забелешке и податке о минулом времену у којем је српски народ оставио необичан и јединствен траг у европској уметности, култури, друштвеном и политичком животу…
За смрт не треба препорука: пуковник Рајевски, алијас Вронски, дао живот за српско ослобођење;
Нико као Виктор Иго: грмео је и у француској скупштини и пред европском штампом – ЗА СРБИЈУ!
Петар Чајковски знао зашто воли Србе: новац од извођења „Српско-руског марша“ наменио српским инвалидима и ратној сирочади;
Благослов светског добровољца у борби за ослобођење потлачених Ђузепеа Гарибалдија стигао и до Србије и до хиљада добровољаца из Европе;
Помогла Србима као јунакиња на коњу, али и својим великим богатством: Холанђанка Жана Меркус постала је „српска Јованка Орлеанка“;
Без Српско-турског рата, у који је послао главног јунака, Лав Толстој не би могао да доврши свој најбољи роман „Ана Карењина“…

„Печатов“ фељтон о непознатим чињеницама и величанственим личностима, које су заслужиле незаборав српског народа, плод је ауторовог вишедеценијског истраживања.

Пише БУДИМИР ПОТОЧАН

Српско-турски рат помогао је Лаву Толстоју да доврши свој најбољи роман – Ана Карењина – један од најпревођенијих на свету. Та књига, као ниједна друга, доживљава планетарну рецепцију, којој додатно доприноси што је деценијама велика инспирација и за филмове, опере, балете, мјузикле, радио и телевизијске адаптације

Без Србије и Српско-турског рата у епилогу Толстојевог романа Ана Карењина не би ни било оног завршетка – у нашу земљу и у тај наш рат велики писац је одлучио да пошаље свог главног јунака пуковника Вронског. О његовој судбини у Србији и у рату није написао ни реч. Зато баш на томе месту почиње истраживање о пуковнику Николају Николајевичу Рајевском у Србији, личности чији је живот послужио писцу као прототип за тај књижевни лик.

Овај Толстојев роман доживео је, и доживљава и у 21. веку, планетарну рецепцију. Занимљиво је, такође, да је и истраживање о пуковнику Рајевском у Србији пробудило светско интересовање.

На трагу проширене историје и утицаја сусрећемо се, поготово у данашње време, с магистралама комуниколошког и медијског деловања као веома широким правцима за разноврсне друштвене облике рецепције. У ту, дакле, друштвено-медијску комуникацију укључени су и други подсистеми почев од науке, штампе, филма, електронских медија и интернета. Отуда свакако произлазе шире и разноврсније могућности за глобалну медијску комуникацију.

[restrict]

ТАЈНА КОЈУ ЈЕ ТОЛСТОЈ ОТКРИО СВЕТУ Шта је условило планетарну комуникативност овог уметничког дела? Читаоци, а ми бисмо додали гледаоци и слушаоци, верујући да би то могао бити најлапидарнији одговор Ханс Роберт Јаусове рецепционо-теоријске поставке наспрам чињеница. А управо чињенице указују да су Толстојеве књиге до сада преведене на стотину језика, да су објављиване 2.525 пута у тиражу већем од 200 милина примерака. Међу њима је највећи друштвени роман светске литературе, како је Томас Ман означио Ану Карењину, најчешће превођен. На више језика изашло је једино Свето писмо, то јест Библија, с духовном и религиозном садржином. Но и поред тога историја деловања и историја утицаја једног од  најпревођенијих уметничких дела у 19. и 20. веку ни изблиза се не исцрпљује у објављеним преводима. И филм, као уметност која је обележила 20. столеће, и театар, и балет, и музика, па и средства масовног комуницирања, укључујући и оно на вебу, не само што су налазили инспирацију у том Толстојевом роману, за своја друга и другачија остварења или за уметничке надградње, него су, са своје стране, доприносили и уметничкој, и журналистичкој, али и свеукупној друштвеној рецепцији.

Није можда у видокругу очекивања данашњих читалаца, или и целе епохе, ни замисливо да једно уметничко остварење постане искуство, па и традиција, целокупног културног дела човечанства. Тешко да на тако сложено питање – зашто се то догодило – може постојати јединствен, а поготово не једноставан одговор. Али би тек његов део могао бити садржан у осветљавању епохе и културне средине у којој је дело настало. Тако је професор Драган Недељковић, познати слависта и суверени тумач руске књижевности, својевремено изнео тезу о томе да је велика руска књижевност 19. века уистину запљуснула Европу: „Одједном се рађа цела плејада изванредних писаца: Пушкин је на њеном челу, Достојевски и Толстој су њени врхунци. Велика дела те плејаде била су повод за једну можда одвећ смелу мисао да је руски 19. век, после антике и ренесансе, трећа велика епоха у развоју светске књижевности.“ Данашња рецепција Толстојевог дела и, штавише, рецепција интенција и идеја проистеклих из тога дела, могле би представљати разјашњење квадратуре круга о њеном глобалном комуниколошком деловању и утицају.

Коју је то тако велику тајну Толстој открио свету? Андре Малро је сматрао да је то идеја о љубави, како ју је исказао Толстој, једна од најтрагичнијих у цијелој књижевности. Осим тога, Малро је уочио, наспрам дела великог руског писца, да Запад открива како је одувек био у заблуди у погледу фикције. Сумирајући слична схватања у науци о књижевности, поготово западноевропској, професор Недељковић је писао да се критика, особито западноевропска, клања Толстоју као Хераклиту међу романсијерима.

 

ТРАКТАТ УМЕСТО ОДГОВОРА До коликих је размера досезала рецепција Толстојеве уметности и отуд проистекла популарност писца и филозофа још од девете деценије 19. века, не само у Русији него и у свету, сугестивно је представио Данијел Жилес у биографији под називом Горостас из Јасне Пољане, у којој истиче: „Популарност писца филозофа у последње време била је велика у иностранству и он је примао безброј израза поштовања и одушевљене подршке. Године 1887. Ромен Ролан, тада млади гимназијалац, писао му је из Париза узбудљиво писмо и молио га за савет како да усмери свој живот и који физички рад да одабере. А други се нису устручавали да крену на пут да би с Толстојем разговарали: професор Масарик, будући председник Чехословачке Републике, долазио је из Прага; биолог Мечников и физиолог Шарл Рише долазили су из Париза. Али међу тим странцима који су се искрцавали на малој станици Козловка, недалеко од Јасне Пољане, било је и необичних лица: један спиритиста, један шведски нудиста од седамдесет година, два ексцентрична Американца који су кренули, један преко Европе а други преко Азије, и заказали састанак код Толстоја.“

И Србија је тада представљала део света који добро разуме колики је интелектуални, али и морални горостас из Јасне Пољане. И млада београдска гимназијалка, госпођица Анђа Петровићева, сестра песника Растка и сликарке Надежде, одважила се да упути писмо Лаву Толстоју. Захтевнија него својевремено Ромен Ролан, обратила му се да дозна шта велики писац мисли о анексији Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске 1908. године. И још корак више: замолила га је да дигне глас у заштиту српскога народа. Није дуго чекала на одговор. Али не само да је стигао одговор на писмо једној гимназијалки из Србије него је то био читав трактат о толико важном политичком и дипломатском питању за Европу и за читав свет. Значај овога догађаја и текста увелико је превазишао повод, јер је, 1993. године, због рата у Босни и Херцеговини, поново штампан у издању Министарства за информисање Републике Србије.

О Толстоју се, и у Русији и у Европи, већ последњих деценија 19. века говорило као о свезнајућем и свевидећем. Откуд то? Основица и упориште за такво уверење происходи из великог и готово невероватног његовог животног искуства. А о том и таквом животном искуству сведочи чак и летимичан поглед на неке упечатљивије моменте из његове биографије. Ево неких. Сироче, које ни глас мајчин није запамтило, а остало без оца још у раном детињству; аутодидакт, па студент који није имао шта да научи на универзитету; официр на Кавказу и потпоручник херој са Севастопоља.

 

ЗБИР ЧИЊЕНИЦА, УГЛАВНОМ НЕОЧЕКИВАНИХ Већ први његови књижевни радови одушевили су Ивана Тургењева, кога је испрва сматрао духовним оцем, а потом га изазвао на двобој. Страстан љубитељ циганске песме, уживања и коцке; на коцки изгубио чак и кућу у којој се родио у Јасној Пољани. Прек и неподношљив карактер. Страстан и ловац, кога умало није убио медвед. У Паризу гледао и гиљотинирање. Волео је и био вољен у породици с библијским потомством од два туцета деце; гледао смрти у очи док су му, од изгледа породичне болести туберкулозе, умирала драга браћа, деца, две омиљене тетке, па стекао и опсесиван и страшан доживљај смрти. Спахија, племић, барин, богаташ који није заостајао за откосом својим мужицима. Хуманиста, просветитељ који је од свог „племићког гнезда“ у Јасној Пољани створио школу за паметну а сиромашну децу својих мужика; после школе желео је и „универзитет у опанцима“. Сатирао се и тешким књижевним радом од којег су га тек делимично окрепљивале куре кумиса (кобиљег млека) у Самари. При извођењу Концерта у D-duru Чајковског, приређеног у његову част на конзерваторијуму у Москви, откинула му се суза. Обожавао је највећег руског сликара Иљу Рјепина, који је насликао неке од његових најбољих портрета. Одушевљени поклоник новотарија: и фотографије, и тениса, и чуда на два точка звано бицикл. Одани православац, па одлучни неверник, а најзад једини Рус с анатемом као проклетством до смрти, и то од цркве у којој је крштен. Стекао велику славу и утицај у свету, а поготово у Русији, такву и толику да га је неки новинар прозвао „другим царем Русије“…

Можда је о Лаву Толстоју, као свевидећем и свезнајућем, ипак најуверљивије писала енглеска књижевница Вирџинија Вулф. Тврдила је како једва да постоји неки вид људског искуства који је изостављен из Толстојевих романа. Његово дело је својеврсна енциклопедија живота.

Теоријски појам видокруга очекивања, који се односи на историјску животну праксу у Толстојевој Ани Карењиној, вероватно на овај начин, и емпиријски, досеже до врхунаца који је утемељују рецепционо-естетички. Шта би значило све видети и све знати? То је, пре свега, збир чињеница схваћених као концепција. Али каквих? Невиђених. Углaвном неочекиваних. Оних чињенице и концепција какве би, и према теорији информација, представљале суштаствену новину. Али како то нису ни информације, ни чињенице, које би се лако поклопиле с калупом теорије информација, јер су од сокова исцеђених и из друге врсте памети каква је машта, онда им још може бити добродошао комуникацијски дијалог, јер тек дијалог ствара и омогућава уживалачко искуство реципијента.

Стваралачки дијалог, између читалаца и дела, визуелно-сценских остварења и гледалаца, као и њихове медијске презентације, и то такав дијалог да доживљајем може да изазове најдубља осећања.

 

ИМЕ КОЈЕ ЈЕ ПОСТАЛО БРЕНД Уколико бисмо се запитали – шта је значило и шта данас значи име – Ана Карењина, онда би се одговор могао сажети у само једну реч – бренд. Заиста, управо заштитни знак, да се приклонимо том основном значењу ове речи пореклом из енглеског језика, и то утиснут у милионе примерака књига на готово свим језицима света, најпре, а затим и на велика филмска остварења која су, свако у своме времену, постала култни садржај у глобалној комуникацији.

Прихватање тога имена као бренда подстицало је глобалну комуникацију којој је постала тесна и само рецепција у књижевности или само рецепција филмова. Све новији и новији дијалог нису отварали само нови облици друштвене рецепције, у које би се могли побројати и нови медији – штампа, радио, телевизија, интернет, а затим и наука и публицистика о књижевности и о филму, него и Толстој и његове идеје, што не би никако требало заборавити, па онда и рецепција потекла баш одатле. Као што је „горостас из Јасне Пољане“ један од најпревођенијих писаца на планети, сразмерно је обимна и литература о његовом животу и делу. Тако би се могло закључити да је све то заједно подстицало нов интерес за мултимедијалну комуникативност брендираног имена.

Очигледно да је име књижевне и филмске јунакиње Ане Карењине, као бренд, безмало читав век привлачило највеће звезде филма. На врху те листе је „божанствена“ Грета Гарбо, затим Вивијен Ли, па Марлен Дитрих, Татјана Самојлова, Жаклин Бисе, Софи Марсо и Хелен Макрори. Импресивна су и имена режисера филмова са овим звездама у лику Ане Карењине: Кларенс Браун, Жулијан Дивајвер, Александар Зарки, Симон Лантон, Бернард Рос и Дејвид Блер. Нису заостајали, по свом рејтингу, ни глумци за улогу достојног партнера госпође Карењин, грофа Вронског, јер су га тумачили Фредерик Мерч, Ралф Ричардсон, Омар Шариф, Николај Гришченко, Пол Скофилд и Стефан Данијел. Филмове које су остварили поменути протагонисти видело је милионско гледалиште широм планете.

 

МУЛТИМЕДИЈАЛНА ЈУНАКИЊА За разлику од књижевне рецепције, само за повлашћене с књигом у руци, пријем филмова, безрезервно популистички и отуд лако доступан до најширих слојева, планетарно је проширио комуникацију чак и са реципијентима који нису нужно поседовали ни елементарну писменост.

Верујемо да је на таласу филмске популарности основног Толстојевог сижеа и медијски тако проширеног комуникацијског поља деловања био олакшан продор и у друге уметности. Ана Карењина постаје јунакиња осам оперских дела, више балетских представа, радијских и телевизијских адаптација за још шири аудиторијум, па, најзад, и веома популарног мјузикла на Бродвеју. Можда би се и Толстоју насмешио брк пред његовом мултимедијалном јунакињом, за коју је пробијен најсмелији и најшири видокруг очекивања рецепционе теорије. А ако би се неко најзад запитао – где је ту Вронски – верујемо да би се Толстојев велики поштовалац Андре Малро истиха досетио. Вронски је увек ту, уз Ану.

Указали смо, верујемо, на планетарну комуникацију коју собом носи ово, по мишљењу многих стручњака, најзначајније Толстојево дело. Скренули нарочиту пажњу на удео у њему који се односи на Србију и на Српско-турски рат од пре тачно 140 година. Сматрамо да би у програмима за средње школе, у којима се изучава овај роман светске књижевности, требало обавезно да се тумачи и прототип и, свакако, деценијама непозната судбина пуковника Николаја Николајевича Рајевског у Србији.

У претходним наставцима фељтона издвојили смо неке од најзначајнијих личности из Европе које су дигле глас за Србију или дошле у Србију да би се бориле као добровољци. Неизбежно је поменути и браћу Штурм, Павла и Евгенија, лужичке Србе и официре школоване у Пруској, који су дошли као добровољци, борили се у рату, па потом заувек остали у Србији. Павле Јуришић Штурм постао је српски генерал и командант Треће армије у Првом светском рату. И потпуковник Димитрије Караџић и кадет Јанко Вукомановић стигли су у Србију као добровољци, и то из Русије, како би помогли ослобођење отечества и дедовине. Димитрије је био син јединац, а Јанко унук јединац Вука Караџића…

 

Три даме узор за лик Ане Карењине

И за своје најбоље уметничко дело, каквим се сматра роман Ана Карењина, Толстој је остао веран књижевним ликовима за које је утврђено да су имали прототип у стварности. Верује се да је неколико стварних особа послужило Толстоју као узор за Карењинин лик. Једна од тих дама је кћер највећег руског песника Александра Пушкина. Марију Александровну Хартунг, како се звала, Толстој је познавао. Сматра се да су њене чудесно расне арапске коврџе на врату красиле лик књижевне јунакиње, баш као и њена спољашност, али не и њен карактер и њен живот. Друга дама, по имену Марија Алексејева Сухотина, која се одликовала преслободним монденским и чак раскалашним животом, па и прељубништвом, била је заједно са својим угледним и превареним мужем Сергејом Михаиловичем Сухотином можда по положају у афери најближа супружницима Карењиних. Додуше, исход афере није имао трагичан крај. Најзад, једна информација у новинама, која је регистровала велику трагедију, могла би бити још ближа Анином прототипу: „Јануара 1872. године Ана Степанова Пирогова, висока, пуначка жена, пријатне спољашњости, љубавница Толстојевог суседа и пријатеља А. Н. Бибикова, извршила је самоубиство бацивши се под воз…“ У томе се у великој мери препознаје епилог судбине главне јунакиње романа.

 

Мултимедијални пројекти

ОПЕРЕ: с предлошком у роману Ана Крењина компоновао је Сашано, Напуљ, 1905; Лео Јаначек је компоновао оперу 1907. и остала је незавршена; Гранели 1912; Е. Малерб неизведена опера 1914; Јено Хубаи, Будимпешта 1915; Робијани, Рим 1924. година; Голдбах 1930. година; Дејвид Карлсон, Мајами, 2007. године.

НЕМИ ФИЛМ под називом Љубав  према роману снимљен је 1927. године. Главне улоге тумачили су Грета Гарбо и Џон Џилберт.

ЗВУЧНИ ФИЛМ под називом Ана Карењина режирао је 1935. године Кларенс Браун. У главним улогама Грета Гарбо, Фредерик Мерч и Морин Осаливен.ЗВУЧНИ ФИЛМ Ана Карењина режирао је 1948. године Жулиан Дивајвер; у главним улогама Вивијен Ли, Ралф Ричардсон и Кирон Мур.

MGM ОТВОРЕНО ПОЗОРИШТЕ: радио-адаптација Ане Карењине емитована на Америчком радију 12. 9. 1949. с Марленом Дитрих у главној улози.

ЕГИПАТСКИ ФИЛМ под називом Река љубави снимљен 1960, у главним улогама Омар Шариф и Фатен Хамама.

РУСКА ВЕРЗИЈА: филм је режирао Александар Зарки 1967. године. У главним улогама Татјана Самојлова, Николај Гришченко и Василиј Лановој.

БАЛЕТ под називом Ана Карењина компоновао је 1968. Родион Шчедрин.

ТВ ВЕРЗИЈА У 10 ЕПИЗОДА: у продукцији „Би-Би-Сија“ 1977. године серију је режирао Бејсил Колеман.

ТВ ФИЛМ Ана Карењина режирао је Симон Лантон 1985. са Жаклин Бисе, Полом Скофилдом и Кристофером Ривом у главним улогама.

МЈУЗИКЛ НА БРОДВЕЈУ Ана Карењина 1992. године с протагонистима Ен Крамб и Џоном Канингамом.

БРИТАНСКО-АМЕРИЧКА ФИЛМСКА ПРОДУКЦИЈА ФИЛМА Ана Карењина снимљена у Петрограду 1997. године у режији Бернарда Роса са Софи Марсо у насловној улози.

ТВ ВЕРЗИЈА У 4 ЕПИЗОДЕ Ана Карењина снимљена 2000. године у режији Дејвида Блера с Хелен Макрори, Стефаном Дилејном и Кевином Мекидом у главним улогама.

БАЛЕТ Ана Карењина  настао 2005. године према музичким мотивима композитора Петра Иљича Чајковског.

У Америци, у 21. веку, Ана Карењина је бестселер

Комуникација као мост између уметности прошлих времена и савременог читалачког искуства могуће је да данас, захваљујући моћном телевизијском медију, начини  коперникански обрт у књижевној рецепцији. Пример за то је веома гледана телевизијска станица у Америци, једна новинарка која важи за некрунисану краљицу ток-шоуа и Толстојев роман Ана Карењина.

За ову новинарку у Америци довољно је, уместо њеног имена, рећи само „О“, па да милионско гледалиште непогрешиво погоди како је реч о Опри Винфри која, између осталог, слови и за „краљицу књига“ према изузетном утицају који има као промотор литературе. Протеклих година Опра је препоручивала својим гледаоцима књижевна дела. И аутори и издавачи свесни су да је свака њена реч у прилог некој књизи злата вредна. Сви заједно добро знају да њена препорука с ТВ екрана гарантује књизи светлу судбину бестселера.

Тако је славна новинарка у потрази за новим предлогом 2004. године стигла до својеврсног открића, „одушевљена до избезумљења и сасвим пренеражена“, како је сама признала. Открила је Лава Толстоја. Открила и Ану Карењину. Но и без обзира што у милионском телевизијском аудиторијуму преовлађују усамљене домаћице, ни Толстојев роман никако није могла мимоићи судбина да, у 21. веку и у Новом свету, постане најпродаванија књига у Америци. Милионским реципијентима, који су дакле већином даме, скрупулозно се мора прихватити једина, али од њих озбиљна примедба – зар роман није могао да има happy end?

 

Пуковник Вронски је послат да погине

За читаоце Толстојевог романа судбина Вронског у Србији је пука извесност. Послат је да погине, а не да се врати. Зашто је Толстој толико безнадежно недвосмислен? Само зато што је добро знао, док је писао завршна поглавља романа у лето 1876. године, да је пуковник Рајевски већ погинуо у Србији. Штавише, уочљива је и нова физиономија главног јунака, не више свеже избријаног него зараслог у браду и бркове. Где је то Толстој могао видети и откуд је могао знати? Из штампе, без сумње. Све руске новине објавиле су некрологе о јуначкој погибији пуковника Рајевског у Србији. Уз некрологе углавном и цртеже портрета, јер у то време фотографија још није била уобичајена у штампи.

Зашто би Толстоју била потребна штампа да би довршио портрет свог главног јунака? Подсетићемо како му не би било први пут да посегне за новинама. Гледао је он и париске журнале да би описао балску хаљину своје главне јунакиње. Према свом, рекли бисмо документарном поступку, спровођеном са својственом му доследношћу, вероватно је на сличан начин довршио портрет и свог главног јунака.

Ако бисмо све наведене информације из докумената још једанпут проверили наспрам информација из Толстојевог књижевног дела, могли бисмо то учинити и на следећи начин: шта све пуковник Вронски дугује пуковнику Рајевском?

Веома много: дугује му то што никад није упознао прави породични живот; дугује му и јединог брата; високо образовање и интелигенцију; путовање у Италију, заједно с мајком; војну службу у царевој гарди; статус нежење; однос према мајци; мисију у Туркестану и гушење побуне; пуковнички чин; одлике личности: образовање, интелигенцију, лепоту, али и друштвени статус – богатство, висока познанства и положај у Пажевском пуку; дугује му и свој лик, најпре са свеже избријаним подбратком, па с негованим брковима, а онда и с дугом брадом и ћелавошћу изнад високог чела; дугује му и рукопис; каријеру једног од најбољих кавалеријских официра; одлазак у рат у Србију…

Све што је досад набројано да му је дуговао назива се животом. Изван свега, па и изван живота, дуговао му је чак и – смрт.

Достојевски о Толстојевом роману

Ана Карењина је као уметничко дело право савршенство… и с њом се ништа слично из европске књижевности нашег времена не може упоредити…

Ф. М. Достојевски

[/restrict]

 

Наставиће се