Ekspert i blagodati osiromašenog uranijuma

ISPOVEST OPASNOG UMA

Piše FILIP RODIĆ

Kada neko eminentno ime u određenoj struci odluči da razbije izvesni mit, skloni smo da iznetim tezama pristupimo s poverenjem i da ih ne proveravamo dodatno. Problem je, međutim, što iza profesionalnog ugleda ne stoji uvek čast, što iza teza ne stoje uvek argumenti i što iza nadmenosti s kojom se nastupa ne stoji uvek superiornost

Otac i majka su mi umrli od raka u manje od šest meseci, ubrzo pošto smo se iz Hadžića preselili ovamo“, ispričao je autoru ovih redova sin bivšeg predsednika Skupštine opštine Hadžići Ratka Radića u zimu 2001. u Bratuncu dok je radio na priči o opasnosti od osiromašenog uranijuma sa novinarima jedne francuske televizije koji su se za ovo zainteresovali jer je u to vreme buknula epidemija raka među italijanskim vojnicima raspoređenim na Kosovu i u BiH. Ratko je umro od raka pluća, a supruga Ljiljana od leukemije. Uopšte, u to vreme je među žiteljima Bratunca, koji su u ovaj istočnobosanski gradić došli iz Hadžića po potpisivanju Dejtonskog sporazuma, rak bio češći od gripa. Mogući razlog? Kako nam je tada rekao potonji ministar zdravlja u Vladi Srbije Zoran Stanković, po struci patolog sa bogatim iskustvom sa ratišta širom bivše Jugoslavije, uzrok za ovakvo stanje najverovatnije je bila širokogruda upotreba municije s osiromašenim uranijumom prilikom NATO bombardovanja 1995. ovog gradića u kojem se nalazio vojnoremontni zavod Vojske Republike Srpske, preseljen u Bratunac zajedno sa stanovništvom.

[restrict]

Više od dvadeset godina posle bombardovanja Republike Srpske i 17 godina nakon bombardovanja SRJ, eminentni epidemiolog (ne onkolog), univerzitetski profesor Zoran Radovanović napisao je tekst za jedan beogradski dnevnik koji bi, po svom nadnaslovu, trebalo da odgovori na pitanje „da li građani Srbije zaista masovno umiru od raka zbog NATO bombardovanja“. Epidemiolog nam u nadmenom tonu, uz opasku da se „ozbiljni stručnjaci“ o problemu osiromašenog uranijuma ne izjašnjavaju, objašnjava da upotreba municije od ovog materijala ne samo da nije opasnija od konvencionalne municije nego je čak bolja. „Nabrajajući činjenice“ i suprotstavljajući ih „patriotskoj retorici“, Radovanović predlaže da se konvencionalna municija, koja se obično sastoji od olovnog jezgra i bakarne košuljice, zameni municijom sa osiromašenim uranijumom kao „manjem zlu“, ne obrazlažući detaljnije zašto je osiromašeni uranijum bolji od olova koje, mora se priznati, jeste otrovno. Sledeći ovu „činjenicu“ dolazimo do pitanja da li bi, onda, isto u štampi, na primer, otrovno olovo trebalo zameniti blagorodnijim osiromašenim uranijumom? S obzirom na ovo, postavlja se i pitanje da li Radovanović kada kaže da se „ozbiljni stručnjaci“ na ovu temu ne izjašnjavaju, među neozbiljne svrstava, na primer, i svog kolegu onkologa i predsednika Društva Srbije za borbu protiv raka Slobodana Čikarića, koji tvrdi da je broj obolelih od leukemije i limfoma povećan za između 70 i 90 posto? O Zoranu Stankoviću koji je, za razliku od Radovanovića, lično imao posla sa žrtvama da ne govorimo. Ili sebe proglašava za „neozbiljnog“ pošto se oglasio iznoseći vrlo sporne činjenice?

 

ŠTA KAŽU STRANCI? Da bismo izbegli optužbe za „patriotsku retoriku“, potrudićemo se da „činjenice“ koje u svom tekstu iznosi Radovanović suočimo sa nalazima stranih stručnjaka i institucija, a ne s domaćim koje epidemiolog praktično tereti za „patriotsko izmišljanje činjenica“. Iz ekoloških razloga i jer smatramo da papir ne treba trošiti kao Amerikanac osiromašeni uranijum, zanemarićemo opšta mesta iz Radovanovićevog teksta poput podataka o tome koliko prosečno ima uranijuma u zemlji i u proizvodnji čega se sve ovaj radioaktivni materijal koristi. Koncentrisaćemo se na istraživanja vezana isključivo za njegovu vojnu upotrebu.

Američki Institut za istraživanje nuklearnih politika (Nuclear Policy Research Institute – NPRI) objavio je 2003. istraživanje „Osiromašeni uranijum: Naučna osnova za procenu opasnosti“ u kojem je naveo da „vladina tela značajno umanjuju opasnost po zdravlje od osiromašenog uranijuma i da u brojnim slučajevima u javnim nastupima iznose stavove suprotne njihovim istraživanjima“. Radovanović u svom tekstu piše da „alfa čestice koje emituje uranijum ne mogu da prodru kroz list papira, ni kroz površinski sloj kože, a 99,5 odsto ovog elementa samo prođe kroz creva u neizmenjenom obliku“. „Zato se štetni efekti OU prevashodno vezuju za prodor gelera u telo ili za boravak u krugu od nekoliko desetina metara oko eksplozije, uz udisanje tom prilikom nastalih čestica i para.“ Iz ovoga se stiče utisak da je kontaminacija osiromašenim uranijumom moguća samo tokom kratkog perioda i to u slučaju da se osoba nalazi u blizini eksplozije, što implicira da se radi o vojnom licu. U konačnom izveštaju Programa UN za životnu sredinu (UNEP) za BiH iz marta 2003. navodi se, međutim, da čestice osiromašenog uranijuma „još mogu biti pronađene u česticama prašine u vazduhu“. Znači, osam godina posle bombardovanja čestice osiromašenog uranijuma i dalje su se nalazile u vazduhu, te su se mogle udahnuti. Tu se nikako ne radi o vremenski i prostorno ograničenom zagađenju, kao što Radovanović to želi da predstavi. Naprotiv. Američki Centar za kontrolu bolesti u svom istraživanju o prenatalnoj izloženosti radijaciji navodi da „ukoliko trudnica proguta ili udahne radioaktivnu supstancu, ona se apsorbuje u njen krvotok i preko placente može preći na fetus“, a da se efekti radijacije na nerođeno dete nastavljaju dugo posle porođaja i mogu povećati opasnost od raka kasnije u životu. Da li je Radovanović ozbiljan kada govori o „desetinama metara“ od eksplozije? Ne, u opasnosti su čitave generacije. On i alfa čestice predstavlja kao prilično bezazlene, ali u stvari se radi o vrlo opasnoj vrsti zračenja. Na ovo ukazuje istraživanje Džona Litla, profesora radiobiologije i šefa Odeljenja za biologiju ćelija raka na Harvardu, univerzitetu na koji se Radovanović, inače, poziva u svom tekstu. Litl je otkrio da alfa čestice proizvode „efekat posmatrača“ (bystander effect), to jest da povreda jedne može uticati na susedne ćelije i lančano se prenositi. S obzirom na ovo, Litl ukazuje da je opasnost od niske radijacije daleko veća nego što se ranije verovalo i da može dovesti do raširene mutacije ćelija. „I u slučaju unošenja malih doza može se izazvati mutacija ne samo pogođenih ćelija nego i deset okolnih ćelija. Ne može se predvideti efekat samo na osnovu broja ćelija koje su direktno ozračene“, navodi on. Dakle, i ako je doza zračenja minimalna, ako i 99,5 posto elementa prođe kroz creva, ne može se isključiti, niti predvideti eventualna lančana reakcija u organizmu.

Radovanović u tekstu, ne navodeći izvor i ne citirajući zaključke istraživanja, piše da „vezu između osiromašenog uranijuma i raka odbacuju i Svetska zdravstvena organizacija, Međunarodna agencija za istraživanje raka, američki centri za sprečavanje i suzbijanje bolesti itd.“. S druge strane, profesor radijacione onkologije s Univerziteta Kolumbija Dejvid Brener navodi da su istraživanja pomoću radona (sličan je radioaktivnom aerosolu koji proizvodi osiromašeni uranijum) „uspostavila vezu između udisanja gasa, alfa čestica i raka“. „Alfa čestice su opasnije od iks ili gama zračenja, jer proizvode oštećenja DNK koja su veoma blizu jedna drugim… Iako je broj alfa čestica koje pogađaju pluća doista mali, opasnost po zdravlje je iznenađujuće visoka… Opasnost od raka pluća povezanog sa oštećenjima alfa česticama niskog intenziteta je ustanovljena epidemiološkim proučavanjima radona. Efekat posmatrača objašnjava opasnost. Pošto specifična istraživanja povezanosti raka pluća i osiromašenog uranijuma nisu dostupna, radon je najbolji za poređenje. Period inkubacije za rak pluća posle izlaganja je 20 godina“, tvrdi on, dodajući da „iako ih nije moguće kvantifikovati kao kod raka pluća, postoje opasnosti i od limfocitne leukemije (period inkubacije svega tri godine)“.

 

A IRAK? Radovanović kao „činjenicu“ navodi i to da je osiromašeni uranijum korišćen i u Persijskom zalivu 1991. i 2003, da su na Irak i Kuvajt bačene mnogostruko veće količine osiromašenog uranijuma nego na Balkan i dodaje da se „pominju poremećaji zdravlja u Bagdadu, Basri i Faludži, ali podaci nisu pouzdani, a područje je jako zagađeno bombardovanjem iračke atomske centrale 1991, izlivanjem nafte iz brojnih oštećenih izvora, kao i hemijskim i drugim borbenim sredstvima koje je Sadam prethodno upotrebljavao u ratu sa Iranom“. Pominjani poremećaji zdravlja su malignitet kod dece mlađe od 15 godina koji je između 1990. i 2001. u Basri utrostručen, dok je stopa malignih bolesti između 1993. i 2000. u Basri učetvorostručena u odnosu na 1990, broj dece mlađe od pet godina obolelih od leukemije 2000. godine bio je 2.000 posto veći nego deset godina ranije, a broj rođenih sa deformitetom je u istom periodu povećan za 578 procenata. Ove podatke je 2003. predstavio profesor patologije na njujorškoj medicinskoj školi „Maunt Sinaj“, a do njih je došao u saradnji sa epidemiologom i bivšim dekanom Medicinskog fakulteta u Basri Alimom Jakubom i neonatologom iz dečje bolnice u Basri Dženanom Hasanom.

Radovanović navodi i da su „vetar u leđa ’katastrofičarima’ dale svojevremeno vesti da su šestorica nemačkih i još više italijanskih vojnika oboleli od raka posle boravka na KiM“. „Ispostavilo se, međutim, da rak dobijaju i vojnici koji nikada tamo nisu bili, pa kada su obavljena poređenja, zaključeno je da veterani ređe dobijaju rak od svojih parnjaka ostalih u kasarnama van KiM“, naveo je on. Problem, međutim, nije tako jednostavan kao što ga Radovanović predstavlja, niti je to što on govori tačno. Istražna komisija italijanske vojske, koju je predvodio doktor Franko Mandeli, potvrdila je da postoji značajno uvećanje obolevanja od Hočkinovog limfoma među vojnicima angažovanim u misijama u Bosni i na Kosovu – više nego dvostruko u odnosu na prosek u vojsci. Radovanović svoj zaključak izvlači iz činjenice da je broj solidnih tumora kod ovih vojnika bio znatno manji od proseka, ali zaboravlja da ti tumori i ne spadaju u grupu za koju se veruje da ih izaziva osiromašeni uranijum. Na kraju, u razvijenim demokratijama sa funkcionalnim i nezavisnim sudstvom na ovakva pitanja i od „struke“ i od države odgovore daju sudovi. Kao što su američki sudovi presuđivali u korist veterana koji su tužili vojsku da im je ugrozila zdravlje upotrebom „agensa oranž“ u Vijetnamu decenijama pre nego što je vlada zvanično, jula prošle godine, priznala da je ovaj defolijant uzrok njihovih zdravstvenih problema, sada imamo, na primer, slučaj udovice Stefana Melonea, helikopterskog pilota angažovanog na Kosovu koji je 2001. umro od retke vrste raka pluća, pleure i kostiju – njoj je sud u Rimu odredio obeštećenje od pola miliona evra. Domeniko Leđiero, bivši pilot koji predsedava organizacijom veterana „Oservatorio militare“, navodi da je do aprila 2016. godine „331 vojnik umro, a njih 3.764 obolelo od raka zbog izloženosti osiromašenom uranijumu“.

Način na koji Radovanović nastupa u svom tekstu i kako „brani“ osiromašeni uranijum podseća na to kako su advokati duvanske industrije devedesetih godina prošlog veka ubeđivali javnost da njihove cigarete i hemikalije koje koriste u proizvodnji nemaju ama baš nikakve veze sa rakom i drugim bolestima. S obzirom na to da se ovaj ugledni epidemiolog u prošlosti suočavao sa nedokazanim optužbama da je povezan sa farmaceutskim lobijem, pre svega sa kompanijom „Glakso Smit Klajn“, koja između ostalog proizvodi vakcine protiv svinjskog gripa, i da je u vreme afere oko kupovine vakcina za tu bolest žestoko branio farmaceutske kuće posebno se obrušivši na „Insajder“ zbog toga što je izneo podatke koji mu se nisu dopali, moglo bi se pomisliti da je sada, pošto je napao ljude koji ukazuju na opasnost od osiromašenog uranijuma, postao „javni zagovarač“ ove municije, odnosno NATO-a. Zato, verovatno, doktora Stankovića i druge naziva ljudima s „određenim zvanjima i titulama, ali bez ikakvog naučnog kredibiliteta“. Gde je njegov kredibilitet?

[/restrict]