CIAO Dario! 1926–2016

SVOJ POSLEDNJI INTERVJU NOBELOVAC DARIO FO DAO JE NAŠEM LISTU

Razgovarala Marina Muštović

Živimo u možda jednoj od najsurovijih diktatura, u diktaturi novca. Iskorišćeni smo i prezreni i bedniji smo od rimskih robova. Oni su kod svojih gospodara barem imali osigurani stan i hranu i nisu se zavaravali da su slobodni. Zato su se i pobunili. Svet se pretvorio u zlu čaršiju koja zahteva poslušnost, prosečnost i kalupe, upozoravao je ovaj vatreni borac za prava „poniženih i uvređenih”

Autor teksta i razgovora koji sledi imao je čast i privilegiju da živi u neposrednom susedstvu Darija Foa, da ga upozna i često sreće u baru na jutarnjoj kafi, u pekari, na pijaci. Toj okolnosti unekoliko duguje i zahvalnost za priliku da s ovim velikim umetnikom uradi, upravo za Pečat, i jedinstven intervju, koji je – bez sumnje – njegov poslednji razgovor za novine. Jednostavan, skroman i gotovo dečje radoznao i iskren, Fo je potpuno odudarao od slike koja nam se obično javlja kada pomislimo na neku umnu starinu, čija je karijera krunisana Nobelovom nagradom za književnost, a koja živi izolovano, u svom svetu, u svojoj kuli od slonovače, daleko od stvarnosti i mimo običnih smrtnika. A po toj definiciji Dario Fo bi slobodno mogao da bude definisan kao antinobelovac.
Bio je pisac, glumac, reditelj, pevač, igrač, žongler, scenograf, slikar… Ali kada govorimo o Dariju Fou, nemoguće je zaobići njegov politički angažman. „To bi bilo“, kako je to u posmrtnom govoru rekao njegov najbolji prijatelj, inače poznati italijanski vinar, „kao kada bismo iz vina izbacili grožđe!“ Naime, Dario je zaista verovao da pravedniji i bolji svet nije samo puka utopija i do poslednjeg dana se za njega borio.
Nekadašnji vatreni levičar, neumorni borac za prava „poniženih i uvređenih“, među prvima je žestoko napao italijansku levicu, optuživši njeno rukovodstvo za izdaju i transformaciju u, kako je to često naglašavao, „bednu i poslušnu sluškinju krupnog kapitala“. Definitivni razlaz s nekadašnjim partijskim drugovima usledio je kada je na predizbornom skupu pre nekoliko godina javno podržao novonastali „Pokret pet zvezdica“ komičara Bepe Grila i s milanskog Trga Duomo i tada, s energijom dvadesetogodišnjaka, besno zagrmeo: „Italija se pretvorila u sumorni i bezbojni prostor bez ideja, strasti, hrabrosti i mašte. U narodu vlada opšte mrtvilo i melanholija, a mediokriteti i jeftini kalkulanti nas već dvadesetak godina lažu i potkradaju, oduzimajući nam jedno po jedno sva stečena prava za koja su se naši očevi i dedovi teškom mukom izborili. Zapamtite, nema više levice i desnice, postoje samo stari sistem i mladi antisistem. Iz te kaljuge, u koju sve dublje tonemo, mogu da nas izvuku samo ovi mladi, hrabri i neukaljani ljudi s vizijom koji se ne predaju. Ne dopustite da vas pretvore u žive mrtvace, borite se!“
Darija Foa poslednji put sam videla u maju kada je u svom stanu predstavio svoju novu i, ispostavilo se, poslednju knjigu „Darvin“. Delovao je iscrpljeno, vid i sluh su dodatno oslabili, teško je govorio, ali je ipak strpljivo odgovarao na sva pitanja radoznale publike i to u svom poznatom duhovito-provokativnom stilu. Uz pomoć dvoje mladih asistenata otpratio me je do vrata. Obećao mi je da ćemo u septembru-oktobru konačno završiti intervju, tačnije seriju razgovora koju smo započeli pre skoro dve godine. „Dario, nemoj da mi se opet ne javljaš na telefon i da nestaneš bez traga i glasa.“ Nasmejao se, mahnuo mi i jedva čujnim glasom rekao: „Ne brini.“
Nažalost, 13. oktobra usledila je tužna vest da je Dario Fo preminuo od posledica teške fibroze pluća. „Dvadesetog septembra mu je pozlilo, počeo je da se guši i hitna pomoć ga je prevezla u bolnicu. Sutradan su nam rekli da je sve u redu i da će ga zadržati samo nekoliko dana zbog dodatnih analiza. A onda se sve iskomplikovalo!“, poverava mi kroz suze Darijeva dugogodišnja asistentkinja Silvija dok tog tužnog i kišnog 15. oktobra čekamo u redu da na njegov odar položimo cvet, poklonimo se i poslednji put ga pozdravimo. Baš onako kako bi i on voleo – neformalno i bez puno patetike, stisnutom pesnicom i samo jednim drugarskim: Ćao, Dario!

[restrict]

Renesansni čovek zalutao u moderna vremena

Diplomirali ste slikarstvo na milanskoj umetničkoj akademiji „Brera“, a 70 godina se bavite pisanjem i pozorištem. Kako?

Stalno ponavljam: ja sam glumac amater, režiser amater, pisac amater, iako su mi čak dodelili Nobelovu nagradu za književnost… Ali pre svega sam profesionalni slikar, s obzirom na to da je moj osnovni umetnički izraz upravo slikarstvo. Svi moji pozorišni radovi nastali su kao slike jer, pre nego što počnem da pišem, prvo crtam svoje komedije. I dok crtam, dobijam ideje za monologe i dijaloge… (smeh) Možda nisam veliki slikar, ali sigurno jedini na svetu stvaram slike koje govore!

Inače, studirao sam arhitekturu i slikarstvo na milanskoj akademiji „Brera“, ali nisam završio ni jedno ni drugo. Od arhitekture sam odustao već posle prve godine shvativši da nemam talenta za kompromise s građevinskom mafijom koja je tih ranih 50-ih zbog prokletih para krenula u devastiranje italijanskih prirodnih lepota i živopisnih starih gradskih četvrti. A na slikarstvu nisam diplomirao jer sam, umesto na predavanjima, vreme uglavnom provodio po kafanama oko akademije, na partijskim sastancima, agitujući pred fabrikama. Bilo je to posleratno vreme, neponovljivo po entuzijazmu i stvaralačkoj energiji omladine koja je zaista verovala da gradi novi i pravedniji svet. Za razliku od ove sumorne sadašnjice kada se sve urušava, tada se živelo i gradilo! A početak mog pozorišta vezujem za bar „Jamajku“, gde sam svakodnevno zasmejavao goste kratkim skečevima, pevao provokativne pesmice i ludo se zabavljao!

Iz tog perioda datira i skandal s lažnim Pikasom kada ste poprilično iznervirali milanske malograđane, ali i prvi put imali posla s policijom? Šta se tačno desilo?

Ha-ha-ha! Danas bi ovi moderni kritičari to naše mladalačko zavitlavanje proglasili za umetničko delo, za onaj… mmm… kako se to zove? Da, performans. Nešto a la ona čuvena Marina Abramović. Znate, ja sam oduvek mrzeo malograđanštinu i hipokriziju „fine gospode“, njen katolički dvojni moral, aroganciju, laž i pretvaranje, tako da je epizoda s Pikasom bila moj prvi javni obračun sa njima. Naime, ceo „fin Milano“ bio je van sebe kada se pročulo da u grad uskoro stiže Pablo Pikaso. Ali taj Pikaso nikako da stigne, tako da smo nekoliko kolega i ja odlučili da ga dovedemo – na naš način. Nagovorili smo Ludog Otela, našeg drugara iz „Jamajke“, koji je neverovatno ličio na Pikasa i uz to još govorio francuski, da odigra glavnu ulogu u našem spektaklu. Zatim smo na sve strane razglasili da je Pikaso stigao u Milano i da će u neformalnoj i alternativnoj atmosferi, u salonu pozorišta „Filodramatiči“, pozdraviti samo odabranu publiku. Dočepati se ekskluzivne propusnice za mondenski šik događaj sezone postala je stvar prestiža. Odštampali smo oko stotinu elegantnih pozivnica, razaslali ih na „elitne adrese“ i uspeli da okupimo sav tadašnji milanski snobovski krem koji se prvo našao u čudu kada je video na šta liči „salon“ u koji stiže Pikaso. Naime, pozorište se tada renoviralo; sve je bilo prljavo i prašnjavo, a na sve strane bile su skele, zaštitne tende, daske, cevi, kante s bojom. Dakle, danas bi to možda bila idealna scenografija za neki alternativni šik događaj i niko se ne bi zgražavao. Ali početkom 50-ih… hmmm… to je bilo nezamislivo! Dok su svi nestrpljivo iščekivali počasnog gosta, odjednom su se začuli krici i zapomaganje „radnika“ koji se klatio na skeli i vikao: „Upomoć, upomoć! Ne mogu više, pašću!“ Stigli su „vatrogasci“, montirali stepenice i krenuli da spasavaju nesrećnika. Zatim je grupa molera, u umazanim radnim odelima (među kojima sam bio i ja), iznenada banula u salu i počela da se svađa, psuje i gađa lopticama od plastelina. Dojurio je „policajac“ na motoru da zavodi red, ali je pravo iznenađenje usledilo kada su se pojavili ogromni šareni konji i zmajevi od kartona na točkovima (bila je to moja prva pozorišna scenografija!) koji su počeli da zasipaju publiku šarenim konfetama. Orkestar je zasvirao Verdijev „Trijumfalni marš“ iz „Aide“, petarde su poletele na sve strane i na sceni se pojavio Pikaso-Otelo u belom trenč kaputu. Na perfektnom francuskom pozdravio je prisutne i usledio je gromoglasni aplauz praćen ovacijama. A onda je ta „fina“ publika, u nimalo finom stampedu, pojurila ka „Pikasu“. Naš Otelo je tada izgubio kontrolu i učinio ono što nije bilo predviđeno u scenariju: dohvatio je protivpožarni aparat i psujući i Pikasa, i nas, i publiku na napolitanskom dijalektu mlazevima vode rasterao svu gospodu koja je uz ciku, vrisku, sočne psovke i pretnje nama bitangama koji smo ih namagarčili izjurila na ulicu. Sutradan smo zbog „subverzivnih aktivnosti“ privedeni u policiju, osuđeni na novčanu kaznu koju je platio moj otac. Inače, zanimljiv detalj: moj otac nikada nije došao da vidi niti jednu moju predstavu. Čak i kada sam se proslavio, govorio je majci: „Onaj Dario samo me sramoti. Za sve je kriv onaj tvoj ludi otac koji mu je punio glavu budalaštinama!“

Dakle, treba da zahvalimo vašem dedi što danas možemo da se urnebesno smejemo gledajući vaše predstave? On je glavni „krivac“ što ste dobili Nobelovu nagradu za inovacije u pozorišnoj umetnosti.

Sigurno! Deda je kao mladić bio glumac u jednom putujućem pozorištu. Posle je postao trgovac, ali je u duši bio i ostao umetnik: svirao je gitaru i harmoniku, odlično je pevao i nadasve – umeo je lepo da priča i da zabavlja ljude. Sećam se da me je često vodio sa sobom kada bi odlazio u obližnja sela po sveže voće i povrće i posle završenog posla uvek smo svraćali u lokalne kafane u kojima se okupljalo vrlo živopisno društvo: ribari s obližnjeg jezera Mađore, krijumčari i sitni lopovi, prodavačice ljubavi, lokalni „oriđinali“. Fašizam je tada bio na svom vrhuncu i poznato je da je duče propovedao red, rad i bespogovornu disciplinu. Ali svi su (uključujući tu i popove i karabinijere, koji su po zadatku navraćali u kafanu i motrili na narodni moral) zaista kao omađijani i u religioznoj tišini slušali dedine priče. Bila je to neka mešavina drevnih legendi, narodnih predanja, poslovica, duhovitih poskočica, ali uvek s određenom i jasnom poukom. Uspevao je da ljude nasmeje do suza, ali i da ih natera na razmišljanje i podstakne na pobunu protiv nepravde. Dakle, ja sam samo nastavio tamo gde je on stao. Skoro sedamdeset godina sam na pozorišnim daskama, ali teatar za mene nikada nije bio mesto gde ljudi dolaze samo da „ubiju vreme“ i da se zabave. Pozornica je za mene bila nešto mnogo više: idealno mesto za političku borbu, za edukaciju masa i otvaranje novih horizonata! Zabava radi zabave i sterilna estetika nikada me nisu interesovale, ali sam se sve vreme trudio da kroz zabavu i oslobađajući smeh nateram ljude da razmišljaju i reaguju na nepravdu.

Pored toga što je bio moja profesionalna inspiracija, taj „ludi deda“, veseli i hrabri čovek koji se nikada nije dodvoravao moćnicima, koji je zbog svog britkog jezika nekoliko puta čak završio i u fašističkom zatvoru, svojevremeno mi je dao možda najvažniju životnu lekciju: „Hodaj uspravno i nikada ne savijaj kičmu. Nemoj da gubiš vreme na pogrešne poslove, prijatelje i žene; ako treba, oteraj od sebe sve ono što ti smeta i živi onako kako ti želiš. I smej se, smej se! Zapamti: život je užasno kratak!“ Poslušao sam ga: nikada nisam savio kičmu, živeo sam ispunjen život, baš onako kako sam želeo, ali, nažalost, sve je tako brzo proletelo. Bliži se moj 90. rođendan. Imam još toliko ideja i planova, toliko toga bih još želeo da uradim. Duh je još uvek mlad, poletan i radoznao, ali telo sve više posustaje. Brzo se umaram, sve slabije vidim i čujem, boli me kičma i krećem se sve teže i teže… E, gde bi mi sada bio kraj da mi je 70 godina!

Kada ste pisali prve dramske tekstove, da li ste ikada pomislili da će vaš rad jednog dana biti nagrađen najprestižnijom svetskom književnom nagradom?

Nikada nisam razmišljao o novcu i slavi. Dok sam radio, ja sam se igrao i beskrajno zabavljao, a posebno sam uživao kada su moje predstave počele da nerviraju moćnike. Zamislite samo koja je to bila sreća: oni besne, napadaju vas, šalju policiju, a vi ste blaženi i lepo se osećate zato što ste uspeli da im zagorčate dan i da ih iznervirate. Kada smo Franka (Franka Rame, Darijeva supruga i muza, koja je preminula 2013) i ja igrali predstave pred prepunom salom, u publici su uvek sedela i dva karabinijera kojima je bilo naređeno da pomno prate štampani tekst, odobren od cenzora, i da beleže sva eventualna odstupanja. Siroti ljudi! Dok su oni pažljivo pratili tekst, mi smo na sceni počeli da improvizujemo nove i još efektnije smejurije.

Vidim da pripremate novu izložbu. Kako biste danas naslikali Italiju, odnosno Evropu? Koje boje bi prevladavale na toj slici?

Nema mnogo razlike između Italije i ostatka Evrope. Nažalost, živimo u svetu u kojem vlada opšte sivilo, tako da bi i boje bile vrlo sumorne. Osim crne i svih mogućih nijansi sive, eventualno bi moglo da se provuče malo one hladne ljubičaste, tamne i „tužne“ narandžaste i možda tek pokoja tanušna linija mat crvene boje. Ništa vredno pažnje se ne dešava, a u tom sveopštem mrtvilu nema ničega osim melanholije i propasti u koju lagano, ali sigurno, tonemo… Kriza u kojoj se gušimo masakrirala je entuzijazam, ubila je spontanost, smeh, pa i radost življenja!

Da li u toj sumornoj slici tamnih boja te stidljive nijanse ljubičaste, narandžaste i crvene predstavljaju neku nadu da može biti bolje? U stvari, ima li uopšte nade da bude bolje?

Ne volim reč nada i svima savetujem da je što manje upotrebljavaju, odnosno da prestanu da se nadaju. Tu reč treba zameniti jednom efikasnijom alternativom; a to bi, po mom mišljenju, bila reč volja. Volja podrazumeva odlučnost, hrabrost i akciju, dok je nada nemoćna, statična i pasivna. Mnoge religije već vekovima uspešno funkcionišu po tom principu; ćuti, trpi i nadaj se! Inače, živimo u ružnim i opasnim vremenima, jad i čemer na sve strane, ali ipak postoje ljudi koji se ne predaju. Bore se da koliko-toliko dostojanstveno žive, da prežive, i oni na toj imaginarnoj slici Evrope predstavljaju te stidljive nijanse vedrih boja koje donekle narušavaju opštu crno-sivu depresiju. Ali nije rešenje u umetnosti snalaženja kako bi se samo što bezbolnije preživelo. Stara brava se zaglavila i umesto da srušimo vrata, možda je bolje da tu bravu promenimo i nabavimo nove ključeve.

Vratimo se u 1997. godinu i na zvanično saopštenje švedske Akademije koja vam je dodelila Nobelovu nagradnu za književnost i u kojem stoji: „Nobelova nagrada za književnost dodeljuje se dramskom piscu Dariju Fou zbog inovacija u pozorišnoj umetnosti. On je oživeo srednjovekovne ulične igrače, dvorske lude, komediju del arte i danas kroz šalu i smeh šiba po moćnicima i vlastodršcima i tako vraća dostojanstvo poniženima i uvređenima.“ Dakle, koga bi ste danas stavili na stub srama i javno išibali?

I zašto?

Pre svega banke i bankare, zatim menadžere velikih međunarodnih korporacija, sve te sumnjive tipove koji su moćniji od države i koji u svojim rukama drže i kontrolišu sve: političare, medije, kulturu… Rade šta im se prohte, šta im odgovara, a ljudi su potpuno dezorijentisani jer, u stvari, ne znaju ni šta se dešava u njihovoj zemlji, a kamoli u nekoj Ukrajini ili Siriji. Živimo u možda jednoj od najsurovijih diktatura, u diktaturi novca. Iskorišćeni smo i prezreni i bedniji smo od rimskih robova. Oni su kod svojih gospodara barem imali osigurani stan i hranu i nisu se zavaravali da su slobodni. Zato su se i pobunili. Svet se pretvorio u zlu čaršiju koja zahteva poslušnost, prosečnost i kalupe. A mi mislimo da smo slobodni! Ali probajte samo da se pobunite i da iskočite iz zadatog kalupa! Odmah će vas napasti i marginalizovati. Tako da ne treba da se čudimo što danas gluposti prolaze, a laž se bez problema protura kao istina.

Jednom ste izjavili da su ulice pune mrtvaca koji hodaju. Na šta ste tačno tada aludirali?

Koje primarno osećanje je danas zavladalo među ljudima? Strah! Strah od gubitka posla, strah od bolesti, siromaštva, rata, izbeglica, od ISIS-a, od Putina… Kada sam rekao da su ulice pune mrtvaca koji hodaju, mislio sam na dve kategorije ljudi: prvi su preplašeni koji su se zavukli u mišju rupu i tamo životare od danas do sutra, ćute, trpe i nadaju se da će se odjednom desiti neko čudo i da će biti bolje. Drugi su lukavi koji su se prilagodili: prodali su dušu đavolu, ponizili se, savili kičmu, prihvatili glupost i banalnost za svoje ideale i potpuno zaboravili na ljudsko dostojanstvo i ponos. A čovek koji ne živi i čovek koji je prodao dušu đavolu za mene su mrtvi ljudi.

Politika, dakle, više nije misija i strast?

Ne samo što je politika odavno prestala da bude misija i strast već je za vrlo kratko vreme uspela da uništi i obeščasti sve što je stvarano vekovima. Uništila je nadu, uništila je poverenje, uništila je vrednost zakona, zajednice, pravde; ukrala je ljudima živote i osmeh s lica. Političari više nikome ne polažu račune. Odnosno, polažu račune svojim naredbodavcima. Nema više ni elementarnog morala, a kamoli neke obaveze i odgovornosti prema zajednici. Politika je postalo ekskluzivno radno mesto, s lepim platama za malo rada, a tu je još i sijaset privilegija. Ali ja sam optimista. Dolaze novi i mladi ljudi i beskrajno im verujem.

Sve to se ipak nije desilo preko noći. Kako smo to dopustili?

To je bio suptilni i perfidni dugogodišnji proces. Nisu nam odmah sve uzeli i pretvorili nas u poslušno roblje, već postepeno. To vam je kao ona priča o žabi. Ako je odmah ubacite u vrelu vodu, ona će skočiti i pobeći. Međutim, ako je prvo stavite u hladnu vodu koju ćete postepeno zagrevati, ona će prvo bezbrižno plivati, onda će početi da se praćaka i kada voda proključa – uginuće. Mi još uvek nismo došli do stadijuma ključale vode, ali smo na dobrom putu da završimo neslavno, baš kao žaba iz navedenog primera. Nisu baš slučajno prvo počeli da uništavaju školstvo i kulturu. Neobrazovanim masama bez osnovnih znanja o pravdi, jednakosti i slobodi najlakše je manipulisati. Neznanje je savetnik straha! Vrhunac je što lukavi prevaranti, neznalice, lopovi i lažovi ne samo što ne bivaju kažnjeni već naprotiv: mnogi im se dive na umešnosti, tapšu ih po ramenu i ulizuju im se. Ne bih da ih imenujem, ali sva naša nomenklatura je u igri i okaljala je obraz. Sramotno, ali tačno!

Kažete da u politici više nema borbe i strasti, ali ste sigurno primetili da su tzv. moderni političari postali engleski suzdržani. Danas je vrlo moderno biti decentan, diskretan i umeren? Naime, stalno ponosno ističete da nikada niste bili umereni i da prezirete umerenjake. Šta im zamerate?

Ah… zameram im svašta! Pre svega, dvoličnost i pretvaranje. Jer iza maske finih ljudi koji nikada ne povisuju ton, koji uvek sve najbolje znaju i puni su razumevanja i saosećanja, kriju se, uglavnom, nesposobnjakovići bez ikakve vizije i ideje. Svesni toga, spremni su da zbog ličnih privilegija urade sve što im se naredi. Pa ako treba i da postanu krvoločne zveri. A sva ta silna umerenost samo je perfidna igra, maska za naivni puk; opsena, igra i laž! Jer ako pogledate rezultate te njihove fine i umerene vladavine, jasno vam je da nas oni vode pravo u propast! Inače, oduvek sam zazirao od proračunatih tipova koji uvek sve drže pod kontrolom. Od programiranih robota koji ne znaju da se zabavljaju, smeju, da ako treba i pobesne, lupe šakom o sto i dreknu!

Kad je scenario već tako crn, šta nam je činiti? Koja je vaša poruka, pogotovo mladima koji više ne vide nikakvu perspektivu?

Deco, oslobodite se! Oslobode se laži, hipokrizije, bestidnosti, predrasuda! Oslobodite se onih koji prete da vam ukradu smeh, i snove! Skinite okove i jaram! Postanite gospodari vaših života. Borite se! Ne bojte se! Ne odustajte! Smejte se, smejte se! Život je samo vaš, jedan i neponovljiv. I verujte mi, tako brzo prođe!

[/restrict]