Zona sumraka – Voli li Nedim islamsku državu?

Piše FILIP RODIĆ

Dok stotine hiljada izbeglica danas beže s teritorija pod kontrolom Islamske države, tamo odlaze samo monstrumi koji žele da se pridruže ovoj tvorevini u sprovođenju njenih zločina. Zato je umesno upitati iz kog je razloga Nedim Sejdinović 1992. došao u, kako je rekao, ondašnju Islamsku državu. Ili je ekstremista, ili da bi izgubio glavu

Svi smo mislili da je Bosna s početka devedesetih bila magnet za svetske islamiste. Pored domicilnih ekstremista, tamo su se, dokazano je, u vreme rata sjatili i obični i rukovodeći članovi islamističkih terorističkih organizacija iz celog sveta. Od „običnih“ Ali Hamada iz Bahreina ili Abu Mine iz Egipta do vrhovnog vođe Al Kaide Osame Bin Ladena, koji je u Bosni boravio najmanje dva puta, a 1994. se sastao i sa Alijom Izetbegovićem. Sada, međutim, otkrivamo, zahvaljujući Tuzlaku Nedimu Sejdinoviću, da je za one „prave“ ratna Bosna bila previše mekana i da su takvi dolazili u Srbiju, a među njima je i on. Nedim nam je prošle nedelje na „skupu o kulturi dijaloga“ u organizaciji „Vojvođanskog foruma“ (za neupućene radi se o „intelektualnom kružoku“ koji „razmenjuje ideje i stavove o društvenim okolnostima, kao i o vojvođanskoj autonomiji“) obelodanio da je Srbija nekada bila kao Islamska država danas. „Srbija je devedesetih bila ono što je Islamska država danas“, izvestio nas je kratko i jasno posredstvom agencije „Beta“ Nedimov banjalučki alter ego Dinko Gruhonjić. (Moramo napomenuti da je Dinkovo banjalučko poreklo samo pretpostavka, pošto on, za razliku od Nedima, krije svoje mesto rođenja i na internetu se ne može doći do verodostojnog podatka o tome, ali se pouzdano zna da je i on rođen negde u BiH). Sejdinović je potom pokušao na svom sajtu Autonomija da se opere od bruke koju mu je priredio kolega Gruhonjić, pa je precizirao: „Nikada ne treba zaboraviti da je Srbija devedesetih, u tim političkim i društvenim okolnostima, imala, i to ne bez razloga, imidž koji danas ima Islamska država“

[restrictedarea]

S obzirom na to da nam je poznato da su rođeni Tuzlak i (verovatno) rođeni Banjalučanin u Novi Sad došli 1992. godine, u ono što je, kako danas saznajemo, tada bila Islamska država, da se samo pretpostaviti da su nisu pobegli od rata, nego krenuli u još veći rat. Baš kao i brojni džihadisti koji danas iz Britanije, Belgije, Bosne ili s Kosova odlaze u Siriju, u Islamsku državu da se bore protiv jednog sekularnog režima. Iz toga proizlaze dve stvari. Prva je da su Nedim i Dinko islamski ekstremisti u potrazi za državom koja će najsurovije, surovije i od Al Kaide u Tešnju, sprovoditi šerijat, a drugo je da je vlada Alije Izetbegovića 1992. bila sekularna i da su se toga ova dva sabrata u stvari gnušala. Zašto bi, inače, iz BiH prebegli u Islamsku državu? Da seku glave?

Nesreća Nedimova i Dinkova je, međutim, u tome što su pogrešili. Što glave u Srbiji devedesetih, a ni kasnije, nisu sečene. Nije bilo ni razapinjanja na krst, što je, takođe, praksa Islamske države. I jednog i drugog bilo je u njihovoj rodnoj Bosni. Tamo su sekularni mudžahedini, na primer, u samo jednom danu kod Zavidovića odsekli 54 srpske glave. Istina, to je bilo 1995. godine, pa bi se moglo pomisliti da Nedim i Dinko 1992. nisu baš mogli pretpostaviti kako će se razvijati situacija. To je, međutim, pogrešno. Sekularni mudžahedini bosanski to su radili još 1992. Na primer, u Ježeštici, kod Bratunca, posle napada 8. avgusta 1992. odsečena je glava Anđelka Mladenovića tada starog 26 godina, a u julu u selu Brežani Vidoje Lazić je razapet na krst i spaljen.

Gore navedene pretpostavke o motivima, međutim, iako su logične, nisu tačne. Ne radi se ovde o ljubavi Nedima Sejdimovića prema Islamskoj državi koliko se radi o njegovoj mržnji prema Srbiji u koju je, o šizofrenije li, dobrovoljno došao i u kojoj je dobrovoljno ostao. Na ovo nas upućuju Sejdinovićeva poređenja Srbije s nekim drugim „pošastima“ koje su zadesile svet. Od nacističke Nemačke do Severne Koreje. A uprkos tome što Sejdinović, možda, gaji simpatije prema Islamskoj države, malo je verovatno da simpatiše i Treći rajh i Severnu Koreju i da bi želeo i tamo da živi, kao što je devedesetih želeo da živi u „Islamskoj državi Srbiji“, po njegovim rečima „zemlji u kojoj se najgore noćne more ostvaruju“.

Sejdinović nam je u svom iskazu ostao dužan objašnjenja iz kojih razloga je Srbija bila kao Islamska država. Gnusnih ratnih zločina sa srpske strane je, nažalost, bilo, ali ne u Srbiji. To se događa u svakom ratu, isto tako nažalost. Da li je onda primereno reći da je tada i Hrvatska bila kao Islamska država? Da li su SAD bile kao Islamska država, na primer, u vreme rata u Vijetnamu? Ili nekog drugog od više od 20 ratova u kojima su učestvovali od 1945? Jer i tu su činjeni gnusni ratni zločini. Ako ne, ostaje nam da se do daljeg pitamo koja je to paralela između Srbije i Islamske države. Ili je Nedim u Srbiji izgubio glavu, pa ne zna gde udara.

[/restrictedarea]