Stari Vajmar kao novi bauk

Za „Pečat“ iz Berlina Miroslav Stojanović

Izborni „šamar“ ultradesničara Merkelovoj u njenom „političkom zavičaju“: trijumf (ksenofobične) Alternative za Nemačku na izborima u pokrajini Meklenburg – Prednja Pomeranija, koja je u nezadrživom pohodu osvojila deveti (pokrajinski) parlament zaredom, nametnuo je, u dramatičnijoj formi, pitanje koliko je zaista čvrsta i stabilna demokratija u Nemačkoj

Iako, u tom času, fizički udaljena gotovo devet hiljada kilometara (u kineskom „raju na zemlji“, Handžou, gde je održan samit G20), Angela Merkel se, politički, 4. septembra našla u epicentru velikog potresa s još nepredvidivim, u svakom slučaju ozbiljnim, posledicama: desničarska, i (naglašeno) ksenofobična Alternativa za Nemačku (AfD) porazila je, prvi put, na izborima u pokrajini Meklenburg – Prednja Pomeranija kancelarkinu stranku, vladajuću Hrišćansko-demokratsku uniju (CDU) i to u njenom, kancelarkinom, „političkom zavičaju“.

[restrictedarea]

POČETAK KANCELARKINOG KRAJA Poraz ravan poniženju, za Merkelovu višestruko bolan. Prognoze su saopštavale da će još haotična, politički „neprevrela“ stranka, koja je krenula bukvalno ni iz čega (nastala pre nepune tri godine), i prvi put izašla na izbore, u nezadrživom jurišu, posle osvojenih osam pokrajinskih parlamenata, „umarširati“ i u deveti, pomeranski. Niko, međutim, do poslednjeg trena nije računao da će u tom jurišu prosto „pregaziti“ kancelarkinu stranku s „jakim korenima“. I da će nesporan trijumf ostvariti „igrajući“ isključivo na „jednu kartu“: nemilosrdno kritikujući migrantsku politiku „širom otvorenih vrata“ Angele Merkel.

Ovde smo ispisali istoriju, uskliknuo je euforično, odmah po saopštavanju prvih, iako, u tom času, još nezvaničnih rezultata – a oni su govorili da je Alternativa osvojila 21 odsto glasova, a CDU Angele Merkel „samo“ 19 procenata – lider pobedničke stranke u Pomeraniji Lajf Erik Holm, uz opasku da je „ovo početak kancelarkinog (političkog) kraja“.

Iako ne pomišlja da „baci koplje u trnje“, Angela Merkel je očigledno veoma teško podnela veliki „šamar“. Fotoreporteri su je „ugrabili“ kako, smrknuta lica, napustivši za trenutak sto za kojim su sedeli lideri najjačih i najrazvijenih zemalja sveta (Grupa 20), iza paravana iščitava sa svog mobilnog telefona tek pristiglu poruku o neočekivanom „debaklu“.

Šok je činio svoje. Ništa se nije smelo prepustiti vremenu i slučaju. Kancelarka se odlučila da prvi put, kako primećuju ovdašnji mediji, iz inostranstva, ovom prilikom iz Kine, progovori o unutrašnjoj politici. I da rano u ponedeljak održi, na daljinu, urgentnu telefonsku konferenciju s predsedništvom stranke u čijim redovima, za sada prigušeno, ali ozbiljno ključa: poslednjih dana su se zgušnjavali glasovi o nezadovoljstvu u partijskoj „bazi“ i čak mogućem stranačkom puču!

Pred grupom (nemačkih) novinara koji prate samit dvadesetorice kancelarka nije, iako se trudila, uspela da skrije nezadovoljstvo i razočaranje ishodom izbora u „njenoj“ pokrajini, idiličnoj Pomeraniji, koju neki upoređuju s francuskom Provansom. Imigraciona politika, primetila je, potisnula je u drugi plan sve ostale teme. Svi sada, naglasila je, moraju razmisliti kako da se povrati izgubljeno poverenje. Pa i ja, rekla je samokritično.

DEMONSTRACIJA NEPOPUSTLJIVOSTI Pitanje poverenja postavljeno je, međutim, kao pitanje sporne taktike, a ne pogrešne strategije. Oni koji su očekivali da će kancelarka, pod žestokim pritiskom javnosti i serije neuspeha na pokrajinskim izborima etabliranih stranaka, i gotovo spektakularnih rezultata koje je ostvarila Alternativa za Nemačku, napraviti zaokret u politici prema izbeglicama, bili su razočarani, ali ne i iznenađeni: Merkelova je i u ovoj prilici, krajnje neugodnoj, i politički opasnoj za njenu stranku, i za nju, a po nekima i za demokratiju u ovoj zemlji, demonstrirala nepopustljivost.

Spektakularni izborni uspesi ultradesničara i njihovi dvocifreni rezultati, čime se „kandiduju“ da se uvrste u red „narodnih stranaka“ (termin za političke partije sa širom podrškom u biračkom telu), nametnuli su u oštrijoj, i dramatičnijoj formi pitanje koliko je, zaista, čvrsta i stabilna demokratija u Nemačkoj. U tom kontekstu se, sve učestalije, u novim okolnostima, kao ozbiljno upozorenje, spominje i stari duh, i bauk, Vajmara, kao simbol krhke demokratije.

Ima, dakako, i onih koji podsećaju da ovo nisu prva ekstremno desničarska iskušenja u novijoj političkoj istoriji Nemačke, uz konstataciju da su im etablirane političke stranke uvek, na kraju, odolevale: sveto pravilo konzervativaca, Hrišćansko-demokratske unije i njene bavarske „posestrime“ Hrišćansko-socijalne unije (CSU), bilo je da ne dozvole  opstanak političke snage desno od njih.

Merkelova je, međutim, i dalje uverena kako je reč je o uspešnoj politici njene koalicione vlade koja se, eto, građanima i javnosti samo neuspešno „prodaje“. Gotovo prkosno poručila je iz Kine: odluke koje smo doneli (čitaj: koje sam donela) ispravne su, potrebno je, međutim, još mnogo toga da se uradi. A to što bi trebalo uraditi, u prvom obraćanju posle još jednog bolnog poraza na pokrajinskim izborima, sažela je u tri tačke: vraćenje izgubljenog poverenja, efikasnija i efektnija integracija onih koji su došli u zemlju (a samo prošle godine, u velikoj seobi, u Nemačku je stiglo preko milion izbeglica) i brže, energičnije vraćanje onih koji nisu stekli pravo na boravak i azil.

 

POSLEDNJI ALARM U tim stavkama, sročenim suvo i pragmatično, „ugrađen“ je očigledno pritajeni strah da bi „inercija“ sa spektakularnim i, čini se, nezaustavljivim pohodom „alternativaca“ (jer: u politici ništa bolje ne uspeva od uspeha!) mogla da potraje i do izbora za Bundestag, u ovo doba sledeće godine, kad bi vrag mogao da odnese šalu. Sada je, naime, sve očiglednije da je politička sudbina Angele Merkel (i njen eventualni četvrti kancelarski mandat), gotovo isključivo vezana za traumatično izbegličko pitanje. A raskorak između njene politike „otvorenih vrata“ i parole „mi to možemo“ koju zavetno ponavlja, s jedne strane, i raspoloženja građana, koji sve učestalije i glasnije (i na izborima) uzvraćaju „mi to nećemo“, s druge strane, pretvara se u opasnu provaliju.

I dok kancelarka ostaje zatočenik sopstvene izbegličke politike, sublimisane u fetiš „mi to možemo“, jača front otpora pod kontra sloganom „mi to ne možemo“. Njega je još krajem prošle godine lansiralo rukovodstvo bavarske CSU, sada čvrsto uvereno, posle serije izbornih šokova, u ispravnost svog stava.

Danas iz Minhena stižu direktne optužbe na račun Merkelove. Ishod izbora u pokrajini Meklenburg – Prednja Pomeranija je poslednji „alarm“ za konzervativce. I ozbiljna opomena da se ne može, i ne sme, ignorisati raspoloženje građana. Potrebna je radikalna promena (migrantske) politike u Berlinu.

Merkelova je, međutim, očigledno (intimno) duboko uverena, a u tome nije sasvim usamljena, kako je donošenje odluke da se stotine hiljada izbeglica zaustavljenih (i šikaniranih) u Mađarskoj, puste u Nemačku, predstavljalo „zvezdani trenutak“ njene (duge i impresivne) političke karijere. Ali tom „istorijskom odlukom“, kao visoko humanim i etičkim činom, kancelarka je izolovala zemlju u Evropi i izazvala (opasnu) polarizaciju i (još opasniju) radikalizaciju u zemlji.

KVADRATURA KRUGA Njen grozničavi pokušaj da podstakne solidarnost u evropskoj familiji oko raspodele izbegličkog „tereta“ doživeo je fatalan neuspeh: dotad neprikosnovena u krizama koje su potresale Evropsku uniju, finansijskim i dužničkim, nemačka kancelarka, uz to (politički) najmoćnija žena sveta, prvi put se u izbegličkoj krizi, drastično i dramatično, suočila s ograničenjima sopstvene moći. Snažan i organizovan otpor grupe istočnoevropskih zemalja protiv „nemačkog diktata“ i uslovljavanja, išao je uz ciničnu (gotovo podrugljivu) opasku (češki predsednik Miloš Zeman) kako bi Merkelova da poziva goste a potom ih šalje komšijama na ručak.

 

FLERT SA SULTANOM U gotovo bezizlaznoj situaciji rešavanja „kvadrature kruga“ u kojoj se našla – da formalno i javno ne zatvara „otvorena nemačka vrata“, a da zaobilazno zaustavi „izbegličku plimu“, koja se sve više pretvarala u (za nju posebno) razarajući politički eksploziv – bacila je sve karte na evropski (praktično njen) problematični dil s turskim predsednikom Redžepom Tajipom Erdoganom. Uz, politički i finansijski, visoku cenu: Erdogan će zaustaviti „izbegličku najezdu“ (balkanskom rutom) a Evropljani (EU) će odrešiti kesu (milijarde evra) i otvoriti (bezvizna) šengenska vrata turskim građanima.

Ispostavilo se da je to, s evropske strane, lakše bilo reći nego ostvariti. Balkanska ruta je gotovo presahla, evropska kesa se, međutim, teško otvarala, a još teže (famozna) šengenska vrata. U evropskoj kući rastao je otpor već sklopljenom dilu. Zvaničnoj Ankari su ispostavljeni (teško ostvarivi) uslovi koje je prethodno trebalo ispuniti (revidirati, na primer, ili ukinuti, u namerama politički sumnjive, famozne antiterorističke zakone) da bi došlo do ukidanja viza.

Erdoganovo strpljenje se tanjilo, a onda je usledio vojni puč i „sultanovo“ nezadovoljstvo počelo je (opasno) da ključa: turski predsednik je javno optužio Zapad, a time, uz Amerikance, i Evropljane, za zavereničku urotu protiv njega. Potvrdu za to tražio je u činjenici da s te strane gotovo niko od lidera „prvog reda“ nije resko i bespogovorno osudio puč, a ako je bilo izraza solidarnosti, ona je Turcima u tim dramatičnim trenucima delovala isuviše mlako.

U strahu da bi nepredvidljivi a uzdrmani Erdogan, koji je drastičnim merama, i čistkama ojačavao poziciju u zemlji, a nekim iznenađujućim potezima, kao što je bilo okretanje, i poklonjenje predsedniku Rusije Vladimiru Putinu, ojačavao i svoju važnost i cenu na svetskoj političkoj sceni, krenulo je, očigledno iznuđeno, novo „flertovanje“, u nemačkoj režiji, s turskim predsednikom i snažna diplomatska ofanziva. Najpre mu je „na noge“ otišao predsednik Evropskog parlamenta Martin Šulc, inače jedan od najžešćih kritičara njegove „autoritarne vlasti“, koji je, pakujući kofere, imao, otkrivaju mediji, dug telefonski razgovor s Merkelovom.

Prvi vrhunski evropski političar koji je posetio Tursku posle puča našao je „ton“ koji je, makar donekle, oraspoložio domaćine. Vojska, rekao je, koja baca bombe na demokratski izabrane poslanike, zaslužuje oštru osudu. A zatim je odao „visoko priznanje“ građanima koji su se, na ulicama Istanbula i Ankare, hrabro suprotstavili pučistima: turski narod s pravom zaslužuje da bude ponosan na taj čin.

U potajnoj strepnji da bi to bilo malo za očekivane garancije da Erdogan neće u jednom času odvrnuti izbeglički ventil, vlada u Berlinu se odlučila na politički potez (gotovo) bez presedana: javno je relativizovala oštricu parlamentarne rezolucije kojom je turski pogrom nad Jermenima 1915. godine nedvosmisleno označen kao genocid. Pošto je Bundestag ustavno neprikosnoven, i izvršna vlast nema nadležnosti da anulira njegove odluke, pribeglo se veštom, iako providnom, političkom manevru: saopšteno je da to nije zvaničan stav vlade, što je Ankari bilo, makar i kao utešna nagrada, dovoljno.

Povećali su se tako, bar do daljeg, kancelarkini izgledi da uz pomoć (problematične) „turske karte“ spasava sopstvenu „političku kožu“ i uzdrmanu kancelarsku poziciju.

[/restrictedarea]