Стари Вајмар као нови баук

За „Печат“ из Берлина Мирослав Стојановић

Изборни „шамар“ ултрадесничара Меркеловој у њеном „политичком завичају“: тријумф (ксенофобичне) Алтернативе за Немачку на изборима у покрајини Мекленбург – Предња Померанија, која је у незадрживом походу освојила девети (покрајински) парламент заредом, наметнуо је, у драматичнијој форми, питање колико је заиста чврста и стабилна демократија у Немачкој

Иако, у том часу, физички удаљена готово девет хиљада километара (у кинеском „рају на земљи“, Ханџоу, где је одржан самит Г20), Ангела Меркел се, политички, 4. септембра нашла у епицентру великог потреса с још непредвидивим, у сваком случају озбиљним, последицама: десничарска, и (наглашено) ксенофобична Алтернатива за Немачку (АфД) поразила је, први пут, на изборима у покрајини Мекленбург – Предња Померанија канцеларкину странку, владајућу Хришћанско-демократску унију (ЦДУ) и то у њеном, канцеларкином, „политичком завичају“.

[restrictedarea]

ПОЧЕТАК КАНЦЕЛАРКИНОГ КРАЈА Пораз раван понижењу, за Меркелову вишеструко болан. Прогнозе су саопштавале да ће још хаотична, политички „непреврела“ странка, која је кренула буквално ни из чега (настала пре непуне три године), и први пут изашла на изборе, у незадрживом јуришу, после освојених осам покрајинских парламената, „умарширати“ и у девети, померански. Нико, међутим, до последњег трена није рачунао да ће у том јуришу просто „прегазити“ канцеларкину странку с „јаким коренима“. И да ће неспоран тријумф остварити „играјући“ искључиво на „једну карту“: немилосрдно критикујући мигрантску политику „широм отворених врата“ Ангеле Меркел.

Овде смо исписали историју, ускликнуо је еуфорично, одмах по саопштавању првих, иако, у том часу, још незваничних резултата – а они су говорили да је Алтернатива освојила 21 одсто гласова, а ЦДУ Ангеле Меркел „само“ 19 процената – лидер победничке странке у Померанији Лајф Ерик Холм, уз опаску да је „ово почетак канцеларкиног (политичког) краја“.

Иако не помишља да „баци копље у трње“, Ангела Меркел је очигледно веома тешко поднела велики „шамар“. Фоторепортери су је „уграбили“ како, смркнута лица, напустивши за тренутак сто за којим су седели лидери најјачих и најразвијених земаља света (Група 20), иза паравана ишчитава са свог мобилног телефона тек пристиглу поруку о неочекиваном „дебаклу“.

Шок је чинио своје. Ништа се није смело препустити времену и случају. Канцеларка се одлучила да први пут, како примећују овдашњи медији, из иностранства, овом приликом из Кине, проговори о унутрашњој политици. И да рано у понедељак одржи, на даљину, ургентну телефонску конференцију с председништвом странке у чијим редовима, за сада пригушено, али озбиљно кључа: последњих дана су се згушњавали гласови о незадовољству у партијској „бази“ и чак могућем страначком пучу!

Пред групом (немачких) новинара који прате самит двадесеторице канцеларка није, иако се трудила, успела да скрије незадовољство и разочарање исходом избора у „њеној“ покрајини, идиличној Померанији, коју неки упоређују с француском Провансом. Имиграциона политика, приметила је, потиснула је у други план све остале теме. Сви сада, нагласила је, морају размислити како да се поврати изгубљено поверење. Па и ја, рекла је самокритично.

ДЕМОНСТРАЦИЈА НЕПОПУСТЉИВОСТИ Питање поверења постављено је, међутим, као питање спорне тактике, а не погрешне стратегије. Они који су очекивали да ће канцеларка, под жестоким притиском јавности и серије неуспеха на покрајинским изборима етаблираних странака, и готово спектакуларних резултата које је остварила Алтернатива за Немачку, направити заокрет у политици према избеглицама, били су разочарани, али не и изненађени: Меркелова је и у овој прилици, крајње неугодној, и политички опасној за њену странку, и за њу, а по некима и за демократију у овој земљи, демонстрирала непопустљивост.

Спектакуларни изборни успеси ултрадесничара и њихови двоцифрени резултати, чиме се „кандидују“ да се уврсте у ред „народних странака“ (термин за политичке партије са широм подршком у бирачком телу), наметнули су у оштријој, и драматичнијој форми питање колико је, заиста, чврста и стабилна демократија у Немачкој. У том контексту се, све учесталије, у новим околностима, као озбиљно упозорење, спомиње и стари дух, и баук, Вајмара, као симбол крхке демократије.

Има, дакако, и оних који подсећају да ово нису прва екстремно десничарска искушења у новијој политичкој историји Немачке, уз констатацију да су им етаблиране политичке странке увек, на крају, одолевале: свето правило конзервативаца, Хришћанско-демократске уније и њене баварске „посестриме“ Хришћанско-социјалне уније (ЦСУ), било је да не дозволе  опстанак политичке снаге десно од њих.

Меркелова је, међутим, и даље уверена како је реч је о успешној политици њене коалиционе владе која се, ето, грађанима и јавности само неуспешно „продаје“. Готово пркосно поручила је из Кине: одлуке које смо донели (читај: које сам донела) исправне су, потребно је, међутим, још много тога да се уради. А то што би требало урадити, у првом обраћању после још једног болног пораза на покрајинским изборима, сажела је у три тачке: враћење изгубљеног поверења, ефикаснија и ефектнија интеграција оних који су дошли у земљу (а само прошле године, у великој сеоби, у Немачку је стигло преко милион избеглица) и брже, енергичније враћање оних који нису стекли право на боравак и азил.

 

ПОСЛЕДЊИ АЛАРМ У тим ставкама, сроченим суво и прагматично, „уграђен“ је очигледно притајени страх да би „инерција“ са спектакуларним и, чини се, незаустављивим походом „алтернативаца“ (јер: у политици ништа боље не успева од успеха!) могла да потраје и до избора за Бундестаг, у ово доба следеће године, кад би враг могао да однесе шалу. Сада је, наиме, све очигледније да је политичка судбина Ангеле Меркел (и њен евентуални четврти канцеларски мандат), готово искључиво везана за трауматично избегличко питање. А раскорак између њене политике „отворених врата“ и пароле „ми то можемо“ коју заветно понавља, с једне стране, и расположења грађана, који све учесталије и гласније (и на изборима) узвраћају „ми то нећемо“, с друге стране, претвара се у опасну провалију.

И док канцеларка остаје заточеник сопствене избегличке политике, сублимисане у фетиш „ми то можемо“, јача фронт отпора под контра слоганом „ми то не можемо“. Њега је још крајем прошле године лансирало руководство баварске ЦСУ, сада чврсто уверено, после серије изборних шокова, у исправност свог става.

Данас из Минхена стижу директне оптужбе на рачун Меркелове. Исход избора у покрајини Мекленбург – Предња Померанија је последњи „аларм“ за конзервативце. И озбиљна опомена да се не може, и не сме, игнорисати расположење грађана. Потребна је радикална промена (мигрантске) политике у Берлину.

Меркелова је, међутим, очигледно (интимно) дубоко уверена, а у томе није сасвим усамљена, како је доношење одлуке да се стотине хиљада избеглица заустављених (и шиканираних) у Мађарској, пусте у Немачку, представљало „звездани тренутак“ њене (дуге и импресивне) политичке каријере. Али том „историјском одлуком“, као високо хуманим и етичким чином, канцеларка је изоловала земљу у Европи и изазвала (опасну) поларизацију и (још опаснију) радикализацију у земљи.

КВАДРАТУРА КРУГА Њен грозничави покушај да подстакне солидарност у европској фамилији око расподеле избегличког „терета“ доживео је фаталан неуспех: дотад неприкосновена у кризама које су потресале Европску унију, финансијским и дужничким, немачка канцеларка, уз то (политички) најмоћнија жена света, први пут се у избегличкој кризи, драстично и драматично, суочила с ограничењима сопствене моћи. Снажан и организован отпор групе источноевропских земаља против „немачког диктата“ и условљавања, ишао је уз циничну (готово подругљиву) опаску (чешки председник Милош Земан) како би Меркелова да позива госте а потом их шаље комшијама на ручак.

 

ФЛЕРТ СА СУЛТАНОМ У готово безизлазној ситуацији решавања „квадратуре круга“ у којој се нашла – да формално и јавно не затвара „отворена немачка врата“, а да заобилазно заустави „избегличку плиму“, која се све више претварала у (за њу посебно) разарајући политички експлозив – бацила је све карте на европски (практично њен) проблематични дил с турским председником Реџепом Тајипом Ердоганом. Уз, политички и финансијски, високу цену: Ердоган ће зауставити „избегличку најезду“ (балканском рутом) а Европљани (ЕУ) ће одрешити кесу (милијарде евра) и отворити (безвизна) шенгенска врата турским грађанима.

Испоставило се да је то, с европске стране, лакше било рећи него остварити. Балканска рута је готово пресахла, европска кеса се, међутим, тешко отварала, а још теже (фамозна) шенгенска врата. У европској кући растао је отпор већ склопљеном дилу. Званичној Анкари су испостављени (тешко оствариви) услови које је претходно требало испунити (ревидирати, на пример, или укинути, у намерама политички сумњиве, фамозне антитерористичке законе) да би дошло до укидања виза.

Ердоганово стрпљење се тањило, а онда је уследио војни пуч и „султаново“ незадовољство почело је (опасно) да кључа: турски председник је јавно оптужио Запад, а тиме, уз Американце, и Европљане, за завереничку уроту против њега. Потврду за то тражио је у чињеници да с те стране готово нико од лидера „првог реда“ није реско и беспоговорно осудио пуч, а ако је било израза солидарности, она је Турцима у тим драматичним тренуцима деловала исувише млако.

У страху да би непредвидљиви а уздрмани Ердоган, који је драстичним мерама, и чисткама ојачавао позицију у земљи, а неким изненађујућим потезима, као што је било окретање, и поклоњење председнику Русије Владимиру Путину, ојачавао и своју важност и цену на светској политичкој сцени, кренуло је, очигледно изнуђено, ново „флертовање“, у немачкој режији, с турским председником и снажна дипломатска офанзива. Најпре му је „на ноге“ отишао председник Европског парламента Мартин Шулц, иначе један од најжешћих критичара његове „ауторитарне власти“, који је, пакујући кофере, имао, откривају медији, дуг телефонски разговор с Меркеловом.

Први врхунски европски политичар који је посетио Турску после пуча нашао је „тон“ који је, макар донекле, орасположио домаћине. Војска, рекао је, која баца бомбе на демократски изабране посланике, заслужује оштру осуду. А затим је одао „високо признање“ грађанима који су се, на улицама Истанбула и Анкаре, храбро супротставили пучистима: турски народ с правом заслужује да буде поносан на тај чин.

У потајној стрепњи да би то било мало за очекиване гаранције да Ердоган неће у једном часу одврнути избеглички вентил, влада у Берлину се одлучила на политички потез (готово) без преседана: јавно је релативизовала оштрицу парламентарне резолуције којом је турски погром над Јерменима 1915. године недвосмислено означен као геноцид. Пошто је Бундестаг уставно неприкосновен, и извршна власт нема надлежности да анулира његове одлуке, прибегло се вештом, иако провидном, политичком маневру: саопштено је да то није званичан став владе, што је Анкари било, макар и као утешна награда, довољно.

Повећали су се тако, бар до даљег, канцеларкини изгледи да уз помоћ (проблематичне) „турске карте“ спасава сопствену „политичку кожу“ и уздрману канцеларску позицију.

[/restrictedarea]