Slobodan Zurovac – Ubice sa križom

Razgovarala Nataša Jovanović

Svi ti mladi, kratko ošišani i uredno izbrijani ljudi, koji su zverski mučili Srbe u logoru Lora, imali su oko vrata brojanicu i križ, a neki od njih uz sebe su nosili i sliku Gospe

Ispovest Slobodana Zurovca svojevrsno je svedočanstvo o stradanju Srba u Metkovićima, logoru Lora, Ljubuškom – priča nikad do kraja ispričana, a koja neumitno ukazuje na strašnu unutrašnju vezu zločina među ustašama iz vremena NDH i njihovim potomcima. Štivo koje je Zurovac ponudio srpskoj javnosti nije romansirana biografija, na momente deluje kao sirov dokument, optužnica, Crna knjiga, magnum crimen srpskog stradanja u Zapadnoj Hercegovini. „Crna Lora“ je strahovito iskrena, sadržajna i potresna ispovest čoveka koji je prešao put od uglednog građanina opštine Čapljina, izabranog na prvim višestranačkim izborima da predstavlja svoj narod ispred SDS-a, do logoraša u zloglasnoj replici Jasenovca. Sa Slobodanom Zurovcem razgovaramo o danima kada su Srbi u ustaškim logorima gledali u oči neshvatljivom zlu. I zavideli mrtvima.

„Lora nije samo moja priča. Ova ispovest deo je životne priče mnogih ljudi iz Zadra, Benkovca, Knina, Čapljine, Mostara, Stoca, Podgorice, Nikšića i Pljevalja, Niša i Pirota koji su zajedno sa mnom prošli kroz vrata pakla. Znate, kada su me izvodili iz Duvanske stanice u Metkoviću, jedan od ustaša udario me je palicom po leđima i rekao: Zurovac, četnički tiću, ideš Gospi na ispovid, ka šta su i Prebilovčani četrdeset i prve išli. Sudbina Srba zapadno od reke Drine pokazala se nepodmitljivom. Novicu Tripića (1900) iz Čapljine ustaše su ubile 1941, Novičinog sina Sretena (1932) 1992. i iste godine i Novičinog unuka, Sretenovog sina Dražena (1962). Postojanje geneze zločina ne iscrpljuje se ovim primerom. Njih je napretek. Jezivi su, i znakoviti, i svedoče o krvavom lancu srpske istorije s one strane Drine.“

Stalno se vraćate na unutrašnju vezu zločina, genezu zločina. Da li Lora zaista može biti potvrda kontinuiteta ustaškog divljanja iz 1942?

Lora nije bio ni jedini niti izolovani slučaj već se iz Tuđmanovih zapisnika videlo da je bila deo plana čišćenja jedne čitave etničke skupine, plana zacrtanog u zločinačkoj kancelariji Ante Pavelića. Rođen sam 1954. u jugozapadnoj Hercegovini, u Čapljini – mestu koje pamti najstrašnije zločine iz vremena NDH i koje je iz nekog razloga izabrano da bude prva iskra potonjeg stradanja. Praizvedba ustaškog noža.

Gotovo deceniju pre početka Drugog svetskog rata, 1931. Pero Jukić, ustaški poverenik u Čapljini, na jednom zboru je rekao: „Mi Hrvati sela Čapljina dogovorili smo se da u Čapljini neće biti ni Srba ni Jevreja.“ Takođe, Okružnica o zabrani ćirilice najpre je doneta u Čapljini, a tek 16 dana kasnije na nivou cele NDH. U Čapljini je 8. aprila 1941. ustašku NDH proglasio zalutali Hristov sledbenik, kleroustaša don Ilija Tomas, i to dva dana ranije nego što će isto na Radio Zagrebu zvanično saopštiti Slavko Kvaternik. Tako, ne samo da je Čapljina verno sledila ustaška nastojanja u vreme Drugog svetskog rata, a u nekima i prethodila, već je 50 godina čuvala taj duh, koji je buknuo svom silinom i mržnjom ratne 1992. godine. U Čapljini, u proleće i leto te godine, silovanja srpskih žena nisu organizovali patološki pojedinci. Naprotiv, u Čapljini je na delu bio organizovani, masovni zločin krivičnog dela silovanja, jer su srpske žene organizovano i sistematski bile podvrgnute najjezivijim formama maltretiranja, ponižavanja i višestrukog javnog silovanja. Ostaje pitanje i danas i sutra i prekosutra, čime i kako će Hrvati i muslimani iz Čapljine objasniti sve zločine počinjene nad Srbima i zverstvo nad nevinim, poštovanim parom Kuzman. Nikolu i suprugu mu Dušanku leta 1992. tamniče, prebijaju, siluju, pa ubijaju samo nekoliko stotina metara uzvodno od mesta gde su 1941. ubile Nikolinog oca Ristu Kuzmana.

Kada i pod kojom optužnicom vas hapse?

Za Badnji dan, 6. janura 1992, u svečanom salonu zgrade opštine Čapljina razasuo sam slamu po podu, i na istočni zid stavio krst, ikonu Svetog Save i maketu Spomen-kosturnice s kriptom i crkvom u Prebilovcima. Pozvani su bili svi, političari, novinari, naš paroh, imam Hasan efendija Palić i mesni župnik fra Mića Pinjuh. Ovaj poslednji se preko predsednika HDZ-a i opštine Čapljina Pere Markovića izvinio zbog službenih obaveza. Dana 16. aprila, na vrata mi je zakucao buljuk crnokošuljaša. Sutradan Miro Hrstić mi se obratio: „Mi smo ustaše, a ti znaš da mi prvo koljemo, pa onda pitamo. Šta ti je trebalo da se proseravaš i da u općinskom poglavarstvu, u tvom uredu, po podu razaspeš slamu za četnički Božić?“ Bio je to početak mog stradanja. Kasnije u danima logorovanja, uz mučko maltretiranje i ponižavanja, batinaši su mi slali pozdrave od Pere Markovića i Krunoslava Kordića, predsednika Izvršnog odbora SO Čapljina. Te ljude sam kao domaćin čekao u svojoj kući za krsnu slavu.

Iz Metkovića vas šalju u Loru, u ozloglašeno Odeljenje C. Šta pamtite iz tog perioda?

Beton i železo, krv i meso. Omamljiva iluzija, nedosanjani san u Lori bio je komad daske. Kako su mi kasnije sapatnici pričali, u drugim delovima Lore postojali su kakvi-takvi kreveti i neka smrdljiva ćebad, ali u Odeljenju C bili su samo beton i železo, zakićeni ljudskim telima. Kada bi beton Lore progovorio, kazivao bi o ljudima pomračenog uma, koji su još jednom dokazali da za mržnju nije neophodan talenat. Među zidine Lore dopirali su zvuci spolja, oglašavanje fabričke sirene, rad građevinskih mašina, zvonjava na obližnjoj crkvi, krik galebova. Saznanje da je u Splitu obična, ničim remećena svakodnevica na trenutke bi me ponelo, ali me je uvek zveket ključeva vraćao u zbilju Lore. Otvarala bi se ćelijska vrata, a s vrata bi se čuo glas zamenika zapovednika logora: „Zurovac, jes čuja iz skvera sirenu za marendu?“ Završavao sam u životinjskim raljama, prolazio kroz špalir batinaša.

Zanimljivo, ozloglašeno Odeljenje C postojalo je u Jasenovcu, kao i u drugim ustaškim logorima. I šema, ustrojstvo logora Lora malo se razlikovalo od njegovih preteča u vreme NDH. „U zemlju gledaj, sitnim korakom hodaj, kratko odgovaraj“, važilo je pravilo u Lori. Nije li više od slučajnosti činjenica da je pravilo preuzeto iz Aušvica.

Kako je izgledala vaša hospitalizacija u KBC Split, proleća 1992?

Tog proleća u splitskoj bolnici mržnja se mogla rukom opipati. Operacija nada mnom je rađena bez anestezije, a jedna od sestara koja je asistirala zahtevala je da ustanem i pešice se uputim u sobu. U šok-sobi, po smeštanju u krevet, vidim da mi iz leve strane grudnog koša, oblepljenog zavojima i flasterima, vire dve cevčice, jedna prazna, druga puna krvi, a na drugom kraju cevčice su se završavale u nekom aparatu. Prilikom vizite dežurni doktor se buni i kaže: „Šta će četnik u našoj šok-sobi.“ Premešten sam u drugu sobu, i tamo lisicama vezan za krevet. Kada bi medicinska sestra donosila hranu, ustaša bi stao s moje leve strane, i naređivao da se hrana vrati uveravajući je da „četo nije gladan“. Onda bi mi gurao palicu, koju je držao u desnoj ruci, u usta, a levom mi pritezao lisice na rukama. Posle pozdrava uvek je sledilo učenje ustaških pesama. Svaka greška šamar. A on je u nekom čudnom transu pevao: Evo zore, evo dana, evo Jure i Bobana, a onda s ushićenjem podizao ruku i vikao Za dom spremni. Sunarodnici njegovi koji su ležali u sobi dizali su ruke u ustaški pozdrav i horski, odgovarali: Za dom. Svako njegovo šamaranje i pljuvanje pozdravljala je dupke puna soba, oduševljenjem i aplauzom. Jedan dan je u sobu ušao ustaša u beloj majici s velikim crnim slovom U, unutar koga je bila šahovnica, a unutar šahovnice slika ustaškog poglavnika Ante Pavelića.

„Moj ćaća je take kla četres i prve, pa ću i ja devedeset i druge“.

Desnom rukom me je uhvatio za bradu, a levom skakavcem sekao bradu. Tamo gde mu nož sklizne, on me pljune i nastavi da seče na drugom delu lica. Iza njega ljudi su lupali nogama o pod i uzvikivali Sici četu i Krv, krv, krv. Svaki novi dan bio je teži od prethodnog. Medicinske sestre bi, nakon što bi me pitale da li sam žedan, donosile gusku da „četi ugase žeđ“. Jedna bi mi držala glavu, a druga zabijala palicu u usta. Onda bi me zapljusnula mokraća.

Da li je bilo dana kada ste zavideli mrtvima?

Lora je bila kao bioskop, platiš 50 maraka i prisustvuješ javnoj predstavi batinanja i mučenja Srba. Svako ko je želeo mogao je za taj novac da izabere svog Srbina i demonstrira ustaštvo.

Beše jedan dan, rano jutro, cik zore. U bolničku sobu su došli crnokošuljaš i medicinska sestra. Nakon što je pitao da li poznajem pojedine Hrvate iz Čapljine, uzeo je gumenu palicu i pobo mi nasred grudnog koša. Za to vreme medicinska sestra je zapalila bolesničku listu podno kreveta. Stražar je gasio vatru tako što me je udarao palicom po nogama. S vrata mi je neko dobacio Četo, sritan ti nožni samovoz. Ali taj dan krio je još strahota. U vreme vizite previjala me je sestra Senada, kako joj je pisalo na džepu plavog mantila. Odjednom bol u grudima je počeo da me razdire, pogledao sam i video raskrvavljeni grudni koš, i otvorenu ranu koja je krvarila. Poviše mene ozarena je stajala Senada u ruci „trijumfalno“ držeći dve cevčice koje je izvukla iz mog grudnog koša. Počeo sam se gušiti. Neki nedefinisani ropac je izlazio iz mene. Tonuo sam. Kada sam došao svesti, ugledao sam nove zavoje jer su mi po drugi put operisali plućnu maramicu. Rane od operacije su zarasle, ali sumnjam da će mi ikada zarasti rane od postupaka ljudi, medicinske sestre Senade, doktora Vidjaka, od doktora Vulića.

Lora je bila deo gradske četvrti Poljud u Splitu. Da li je moguće da niko od meštana nije čuo krike koji su dopirali iz logora?

Predsednik Dalmatinskog komiteta za ljudska prava Tonči Majić rekao je da su o Lori svi sve znali: „Ako u ambulantu dovedete ranjenika, za tren eto i policije. A dolazili su ljudi s prostrelnim ranama, polomljeni, isprebijani, mučeni strujom.“ Međutim, bolnica nikada nije podnela prijavu. Takođe, tek posle 2000. jedna prijateljica mi je rekla da je njena majka živela 500 metara od Lore. Usred leta oni bi zatvarali prozore jer od krikova i glasne muzike nisu mogli spavati. Puštali su muziku kako bi nadjačali krike, ali to su različite frekvencije i ljudski krik se uvek čuje. Gradonačelnik Splita od 1991. do 1993. bio je član HDZ-a, univerzitetski profesor dr Petar Šlapničar koji nikad nije uputio protest protiv zločina nad Srbima u Lori, ali je od strane države Hrvatske dva puta odlikovan, jednom Spomenicom domovinske zahvalnosti za „časnu i uzornu“ službu. A na samo 200 metara bio je golemi samostan Svetog Ante u Splitu.

Da li se može razumeti da je, ne mešajući se u stradanja koja su se dešavala nadomak njih, katolički kler dao prećutnu dozvolu za ovaj najnoviji veliki zločin?

Samostan u kome je, čini mi se, fra Mrvelja u to vreme bio župnik nalazio se na 150-200 metara od Lore. Svi oni su čuli urlike koji su dopirali iz logora, ali niko nikada nije reagovao. Ali ako se vratimo na 1941, u Čapljini zatičemo don Iliju Tomasa koji aktivno učestvuje u pokrštavanju Srba. Da li je distanca od 50 godina dovoljno dug period da zaboravimo ulogu Katoličke crkve u NDH, i da li su ovakva dešavanja 1992. trebalo da nas iznenade. Rizikujem da me proglase nepromišljenim, ali u prvim danima te 1992. ja sam još uvek verovao da je institucija ljudskosti iznad svake politike i ideologije. Ne zadugo. Strašno lično iskustvo podsetilo me je na sva stradanja moga naroda u prošlosti. Svi ti ljudi koji su me tukli, maltretirali i ponižavali, bilo u Metkovićima, splitskoj Lori ili Ljubuškom, imali su oko vrata brojanicu i križ, a neki od njih uz sebe su nosili i sliku Gospe i druga verska obeležja. Velika je zabluda misliti da, a mnogi su pokušali da podmetnu to obrazloženje, uzroke divljaštva tih ljudi treba tražiti u zloupotrebi psihoaktivnih supstanci, nekontrolisanom konzumiranju alkohola. Ne, te mlade, kratko ošišane i uredno izbrijane ustaše koje su u nama ubijale svaku ideju o životu i ljudskosti, nisu pile niti se drogirale. Oni su samo prihvatili i dosledno sprovodili amanet svojih predaka – etnički očistiti teritoriju od nehrvatskog stanovništva. Uostalom, u Čapljini u vreme Drugog svetskog rata niti jednu crkvu nisu srušili fašisti ni nacisti već ustaše. Oni su posredno odgovorni za ubijanje 1.704 stanovnika s područja ove opštine, dok su fašisti i nacisti ubili 24 čoveka. Samo za tri meseca leta 1992. pod rukovodstvom šefa HDZ Čapljina Pere Markovića ubijena su 63 civila, dakle više Srba nego što su u celom Drugom svetskom ratu na području ove opštine ubili fašisti i nacisti.

U Lori ste upoznali Tanju Dujić, ženu upravnika logora koja je, po svedočenju preživelih, strasno učestvovala u mučenju Srba. Kako ste reagovali kada ste čuli da je njena knjiga u Hrvatskoj nagrađena kao antiratni roman?

Na sliku supruge upravnika logora Lora naišao sam jedan dan na internetu dok sam u dokolici u svojoj kući čitao vesti s domaćih sajtova. Nije bila u HDZ uniformi s opasačem, u čizmama, kakvom je pamtim iz dana mojih logorovanja. Ali bila je žena duboko urezana u dnevnik naših trauma. Pamtim dan kada su došli u moju ćeliju i njenih reči: Neka, ja ću. Naredila mi je da savijajući kolena dohvatim nožne prste, a ona je silovito zarila svoje velike nokte u moju muškost, i stegla koliko joj je fizička snaga dozvoljavala. Zatim me je udarala palicom i šutirala. Ležao sam na betonu dok su njih dvoje, ona i ustaša zvani Vuk od Bosne, gasili svoje cigarete na donji deo moje kičme i plamenom upaljača palili me po slabinama. Utonuo sam u nesvest. Sada je ispred mene stajala njena slika s naslovom Spisateljica Tanja Belobrajdić izdala knjigu. Knjiga je kasnije nagrađena kao antiratni roman. I znate šta, Tanja je verno opisala kako me je mučila, ali je napravila inverziju – nije bilo Lore ni stradalnih Srba već se radnja odigrava u Vukovaru, a glavni junak je Hrvat koji preživljava strašnu torturu od strane Srba. Nekada Tanja Dujić, žena upravnika logora, sada Tanja Belobrajdić, spisateljica, drži tribine i predavanja deci u hrvatskim školama.

Povratkom u Ljubuško zatvara se vaš logorski krug. Da li ste odahnuli nakon napuštanja Lore, da li su metode mučenja ovde bile bar u nijansama blaže?

U Lori je zabeleženo preko 130 metoda mučenja, a poznato je da zločin nije samo ubijanje već i sistematsko mučenje i maltretiranje. Sve vreme zatočeništva u Ljubuškom za doručak sam dobijao prljavu činiju s malo čaja, tankom šnitom hleba i grudvicu maslaca kao nokat malog prsta. Saterali bi nas u ćošak, naredili da čučnemo i tako jedemo. Po istom principu se i ručalo. Kada uporedim Loru i Ljubuški sa stanovišta hrane, Ljubuški je bio kao hotel B kategorije jer se svaki dan jelo. Ostalo je sve isto, samo je naziv drugačiji. Dok me je u Splitu prebijala hrvatsko-muslimansko-šiptarska kombinacija, u Ljubuškom je to činila hrvatsko-muslimanska.

U ovom logoru na jedan čučavac dolazilo je 120 logoraša. Često je čučavac bio začepljen, tako da smo nuždu vršili u obući uronjenoj u izmet i mokraću. Po izvršenoj nuždi, sa obuće na kojoj je bilo tragova izmeta otpadali su komadi i rasturali se po podu ćelije. Onda su došle vaške.

I tamo i ovde bio sam kriv, bez suđenja i presude – samo zato što sam Srbin. Novina je bilo pevanje. Pevali smo svakodnevno, ponekad potpirujući „nesputani senzibilitet“ ustaštva. Dešavalo se da u dva, tri ili četiri časa posle ponoći ustaša lupne čizmom o vrata naše ćelije i prodere se: U, a ćelija broj pet bi horski odgovarala boj, zatim bi ustaša uzviknuo za, a hor Srba dom. Prag tolerancije na neprijatne scene bio je zastrašujuće visok. Dešavalo se da u tri ujutru dođe ustaša Ereš Branko i kaže: Srbi, eno lisice. A mi bismo lajali. Lajanje Srba po naredbi Hrvata odzvanjalo je celu noć. Čuvši nas ljubuški psi bi počeli lajati, te bi najednom celi Ljubuški odjekivao od lajanja, što psećeg što ljudskog. Tako su Srbi u HVO u Ljubuškom maukali, kokodakali, lajali, njištali, mučali…

Kada i u kakvim okolnostima napuštate logor Ljubuško?

Početkom avgusta 1992. među logorašima intenzivirala se priča o razmeni, priča koja se pričala sve vreme tamnovanja, koja nas je držala i o čije smo se skute svi grozničavo hvatali. U prigušenoj nervozi koja se mogla nožem seći, tog 18. avgusta tekao je moj 125. dan u ustaškim logorima. Onoga koga smo mrzeli i koga smo se plašili, ko nas je prebijao i ubijao, čekali smo kao ozeblo sunce, čekali smo ustašu da nam otvori vrata ćelije. Niko da pusti ni glas. Sve emocije su zbijene u ćutanje. Iznenada začuše se koraci. Upravnik Ivica Sušac još jednom proziva i sravnjava spiskove. Ulazim u jedan od pet autobusa koji su parkirani pred ulazom u logor. Pomišljao sam da sanjam. Neprimetno sam se štipao za ruku, podigao glavu k nebu, prekrstio se i pozvao Gospoda u pomoć. Na jednom delu puta ustaša nas je predao jednom gospodinu obučenom u belo koji je na grudima i desnom rukavu ima prišiven crveni krst. Osetih da pored mene prođe vreme smrti.

Lora je ustupljena pravosuđu Hrvatske. Kako se više od dve decenije od ratnih i logorskih zbivanja o ovom pitanju odnosi Hrvatska?

Aušvic je postojao od 20. maja 1941. do 27. januara 1945, dakle četiri godine i osam meseci. Lora je trajala od 4. januara 1992. do 4. avgusta 1997. Ipak, kao svedok tužilaštva u Hagu 2002. Mesić će reći da u Hrvatskoj nije bilo nijednog logora. Takođe, pravosuđe u Hrvatskoj na zločine u Lori, na zločine ubistva Srba, ne gleda kao na teža krivična dela, dok je kazna za mučenje i ubijanje životinja iz koristoljublja povećana na kaznu zatvora do dve godine, jer je zakonodavstvo Hrvatske prepoznalo zlostavljanje i ubijanje životinja kao težak prestup i važan društveni problem. S druge strane, pravosnažno osuđeni za ratne zločine primaju penzije. Dalje, nemali je broj slučajeva gde je kazna smanjena, gde su zbog dobrog vladanja privremeno pušteni iz zatvora, dok je recimo Mirko Norac polovinu svoje dvanaestogodišnje kazne zbog zločina u Glini odslužio u kaznioni u Lipovici koja funkcioniše po principu dečjeg odmarališta. A ni spisak osuđenih koji su u bekstvu nije mali. Jedan od njih je i Miljenko Bakić koji je u vreme dok ga je policija tražila davao intervjue na Novoj TV.

Moj nedoklani narod koji je preživeo ustaško ludilo u NDH u poslednjem ratu opomenut je da, kako je govorio počivši patrijarh German, može da oprosti, ali ne sme da zaboravi. Jer zaborav nas je i ovaj put skupo koštao.