Rat protiv religija i terorizam

Za „Pečat“ iz Milana Dijego Fuzaro 

Religija transcedencije – islamska ili hrišćanska – plodni je izvor smisla i otpora idolopokloničkom monoteizmu tržišta, fanatičnom fundamentalizmu ekonomije i apsolutnom nihilizmu robne forme. „Hram je svetinja, jer nije na prodaju“, napisao je Ezra Paund. Zbog toga je kapital objavio rat religijama i želi da ih sruši, zato ih izjednačava s terorizmom, fanatizmom i nasiljem kako bi javnost bila spremna da ih napadne

Velika priča teče od 2001. godine: Kule bliznakinje 11. septembar. Islam je –  rekoše – objavio rat Zapadu. Mi smo, dakle, usred „verskog rata“ koji je islam objavio hrišćanskom svetu. To je nazvano „terorizmom“, baš kao da se islam i teror podudaraju u celosti. Predlažem da se obrne perspektiva i pogleda na stvari iz ugla dijametralno suprotne perspektive: to nije rat religija već je to rat protiv religija. Nije islam objavio rat Zapadu već je Zapad kapitalističke proizvodnje objavio rat protiv islama i svih religija transcendencije (uključujući i hrišćanstvo).

Nakon neslavnog kraja istorijskog komunizma 20. veka (Berlin, 1989), religije transcendencije i dalje predstavljaju prepreku za tržišnu ekonomiju najpre što su monoteistička alternativa tržištu. Samim time što nas podsećaju da je pravi Bog na nebu, a ne u bankama, da su svetinje crkve i džamije, a ne tržni centri.

[restrictedarea]

Ma kako se ovo shvatalo, religija transcedencije – islamska ili hrišćanska – plodni je izvor smisla i otpora idolopokloničkom monoteizmu tržišta, fanatičnom fundamentalizmu ekonomije i apsolutnom nihilizmu robne forme. „Hram je svetinja, jer nije na prodaju“, napisao je Ezra Paund. Zbog toga je kapital objavio rat religijama i želi da ih sruši, zato ih izjednačava s terorizmom, fanatizmom i nasiljem kako bi javnost bila spremna da ih napadne.

Osim toga, kapital se trudi da obmane muslimane da su njihovi neprijatelji hrišćani, a istovremeno obmanjuje hrišćane da su njihovi neprijatelji muslimani. Međutim, pravi neprijatelji jednih i drugih su ekonomski fanatizam, nasilje tržišta, liberalni fundamentalizam. Na taj način, umesto da se bore zajedno protiv ekonomskog fundamentalizma, i muslimani i hrišćanski ga favorizuju, uništavaju se međusobno u smrtonosnom masakru čiji je rezultat poraz religija transcedencije.

Pazolini nas je naučio: suprotnost religije transcedencije nije komunizam već kapitalizam. On je ateistički, nihilistički i, shodno tome, neprijatelj je svih religija transcendencije. Ako kapital, kako nas je učio Marks, ima za cilj da sruši svaku prepreku koja ga ograničava, onda se dobro razume zašto on ratuje protiv religije. Dobro je to znati.  Mi smo usred rata protiv religije, a taj je rat sasvim u funkciji ekonomske teologije tržišta, koja pretenduje da bude jedini legitimni, priznati i obožavani monoteizam.

Primimo k znanju: danas je fanatizam tržišne ekonomije pravi fanatizam. Onaj fanatizam koji u ime floskule „to traži tržište“ masakrira narode i radnike, uništava svaku vrednost koja nije ekonomska, ruši svaki smisao koji nema robnu formu.

Paralelno s ratom protiv religija terorizam služi kao politička podloga za teoriju brzog intervencionizma pri čemu je kriza podsticaj za ekonomiju. U oba slučaja regularnost i izvesnost, bezbednost i red se suspenduju i zamenjuju strukturalno nestabilnim i privremenim stanjem u kome se mogu desiti nepredvidivi obrti sa stresnim dejstvom. Proizvodi se nepodnošljivo stanje zasnovano na strategiji globalizovane napetosti.

Egzistencija se pretvara u preživljavanje, uz stalnu opasnost. Kriza je ekonomski i vladarski  terorizam i uobličava se, baš kao i terorizam, u obliku krize političke egzistencijalne stabilnosti. Svaki od dva pola dijalektički se preslikava u drugome: kriza je terorizam, a terorizam je kriza.

U oba slučaja opšti strah zbog neizvesne bliske budućnosti pretvara se u efikasan instrument vladavine, što čini još krhkijim i nestabilnijim čoveka u oskudici, pa ga tako navodi da prihvati, samo da bi preživeo, i ono što nanosi novu štetu njegovom već lošem stanju.

U toj perspektivi se vidi da je strah metod vladavine koji podanike čini krotkima i poslušnima, odnosno spremnima da budu disciplinovani i da se njima vlada na način suprotan demokratskim okvirima. U toj perspektivi analogija između krize kao terorističke vladavine i terorizma kao stalne krize je savršena. Uopšteno, paradigma upravljanja krizom kao metodom vladavine iskazuje se u geopolitičkoj formi kao konceptualna slika terorizma.

Prevod s italijanskog Dragan Mraović

[/restrictedarea]