„OCO“ I SRPSKA PEDAGOŠKA POEMA

Piše Ljiljana Bogdanović

Da li naš premijer, svojim javnim istupanjem, sve češće potvrđuje da je prihvatio zdravo za gotovo navode iz depeše koju je svojoj vladi pre nepune decenije uputila američka ambasada u Beogradu, a u čijem sadržaju se, prema citiranju „Vikiliksa“, navodi: Srbi su lenji i nepreduzimljivi, neretko i vrlo samosvesni i nadmeni tipovi?

Srpski premijer Aleksandar Vučić verovatno nema vremena da, uz sve druge medije koje prati, čita i Hafington post (američko mejnstrim glasilo po ukusu tamošnjeg establišmenta), a bilo bi veoma uputno da to ponekad učini – on sam ili pak ljudi iz njegovog okruženja zaduženi za svakovrsna pravoverna ili jeretička medijska pisanija, koja mu potom komentarišu, prepričavaju ili ukazuju na „glavno“. Prošle nedelje, tako, Hafington post je objavio jedno, za Srbe nimalo beznačajno „glavno“ – tekst sročen kao da je njegov autor gorljivo želeo da uteši i razvedri zabrinutog prvog čoveka srpske vlade, i da neke od njegovih ljudskih i državničkih muka – odagna. Evo šta je tamo pisalo, a što bi za premijera, zavisno od toga kako se posmatra, moglo da bude melem ali i ukor. „Srbija je zemlja sjajnih programera, a Beograd postaje popularno sedište inovativnih tehnoloških kompanija koje ovde pronalaze vrsne programere sa evropskim mentalitetom, izvrsnim znanjem engleskog jezika i sjajnim smislom za humor“, otkriva američki list (prenosi domaći elektronski portal B92). Dalje u tekstu Srbija se svrstava među pet svetskih zemalja koje nude „najkvalitetnije kadrove za pokretanje visokotehnološkog poslovanja“, i samo u 2015. godini „izvezla“ je softverske usluge u visini od 678,3 miliona evra, dok bi, kako američko glasilo ocenjuje, 30.000 programera u Srbiji odmah moglo da počne da radi za platu dvostruko veću od državnog proseka. I naslov ovog osvrta koji, uz Srbiju, preporučuje Švajcarsku, Singapur, Holandiju i zemlje karipskog regiona, rečit je: „Pet zemalja u kojima možete da osnujete tehnološke kompanije i divite se umetnosti“.

[restrictedarea]

TRAGOM DEPEŠA Razume se da ovaj hvalospev ima i nepomenutu, tamniju stranu koja se tiče „geografskih razlika“ u plaćanju istog rada (potpisniku ovih redova poznat je primer Beograđana – bliskih rođaka, od kojih jedan posao programera radi u Londonu, drugi pak ovde, a koji svedoče kako se za isti posao na Temzi zarađuje otprilike PET puta veća plata nego u Srbiji), ali je izvesno da bolju neplaćenu pohvalu vrednosti, dara i svojevrsnog preduzetničkog duha koji obitava na ovom prostoru jedva da bismo mogli i da platimo.

Istina je i da ovakvih tekstova o radnoj i intelektualnoj izvrsnosti i posebnosti Srba, i uopšte pohvala u komentarima stranaca ne manjka (nezvanično, kaže se da toga ima još više u studijama stručnijih službi koje srpsku populaciju opserviraju, ne obavezno i uvek u plemenite i dobronamerne svrhe), mada, naravno, ima i drugačijih primera, ali o tome sledi i jedan zanimljiv primer u nastavku teksta.

Vratimo se brižnom premijeru, i njegovom doživljaju teme o kojoj govori američki osvrt na visprene i globalnom duhu naredne momke i devojke iz Srbije. Jasno je zbog čega pretpostavljamo da bi pomenuto moglo biti melem za nekog ko je, po radnom zaduženju, najbrižniji među brižnima, ali otkuda ideja da je sve ovo što je bez sumnje pohvalno – ukor premijeru?

Odgovor možemo prepoznati u sadržaju žučnih rasprava i oštrog negodovanja nemalog dela javnosti povodom premijerovih izrazito kritički intoniranih opaski o mentalitetu, kvalitetima i karakternim osobinama srpske nacije. Aleksandar Vučić, naime, bez imalo zazora, pomalo neobično za vodećeg političara jedne države, kudi, osporava i omalovažava vrednoću, životnu i radnu energiju, elan, izdržljivost i uopšte radne „kapacitete“ i snalaženje Srba! Uz to, reklo bi se da, sa izvesnom strašću, on govori omalovažavajuće i o (ne)sposobnosti Srba da demonstriraju duh preduzimljivosti, da pokažu snagu i umeće u organizovanju i zasnivanju malog, i malo većeg biznisa. U ovoj novoj karakterologiji nacije koju bi potpisao aktuelni srpski premijer vidno bi bilo istaknuto – lenji radnici, nespretni i nedorasli poslovni ljudi! Zanimljivo je da su krajem prve decenije 21. veka nekoliko sličnih zapažanja i zaključaka iz Beograda u Vašington javili i „posmatrači“ iz ambasade SAD u Srbiji, i da je to objavljeno pre tačno pet godina – septembra 2011. „Sajt Vikiliks objavio je depešu ambasade SAD u kojoj se Srbi opisuju kao ljudi koji posao gledaju kao nužno zlo i rade samo da bi preživeli. U depeši piše da naši zaposleni mnogo više polažu na novac i status nego na izazove i osećaj uspeha. Takođe, navodi se i da mnogi roditelji savetuju decu da ne prihvataju poslove koji su im ispod časti i da zato deca ostaju da žive s njima sve do zrelih godina.“ Uz ovu belešku, u arhivi B92 čitamo, međutim, da je tada Srbe, optužene da su „neradnici“ i „loši radnici“, imao ko da brani. „Zaposleni u Srbiji su demotivisani time što imaju male plate i nesigurna radna mesta“, odbrusio je, posle otkrivanja ove prijateljske opservacije, Rasim Ljajić, tadašnji ministar rada (šta o Vučićevim primedbama na kvalitete srpskih radnika misli današnji ministar rada nije poznato, bar ne javno). Tada je, takođe na polzu radnika, objavljeno i mišljenje stranaca koji su upozorili kako, prema istraživanju Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), Srbi dnevno na poslu provedu više vremena nego Nemci, Francuzi, Belgijanci, Turci ili Danci, iako su plate za koje rade trostruko do desetostruko manje nego u tim zemljama (upadljiva sličnost sa razlikama u plati današnjih informatičkih genijalaca u Srbiji i zemljama EU).

NORDIJSKA VEZA Tako se zaključivalo pre pola decenije, a danas se susrećemo sa ponešto specifičnom situacijom: premijerov sve češće i sve rezolutnije manifestovan stav o ovdašnjoj lenjosti i apatiji, mišljenje koje on, govoreći ubedljivo, šarmantno i neposredno kako već ume, izražava, reklo bi se pasionirano, upravo pred strancima. Tako se, da podsetimo na neke nedavne primere, u Vučićevom susretu sa Šveđanima („Open Sweden“) čulo da se od njih moramo učiti odgovornosti („Apsolutna sloboda ne može da postoji, ali može da bude ona koja ide uz određenu vrstu odgovornosti, a toga u Srbiji nema“), potom u susretu s Mađarima kako od njih moramo učiti ne samo poresku disciplinu već zreliji odnos prema poslovanju uopšte („Želimo da se ugledamo na Mađarsku po mnogo čemu, sve bismo mi to voleli da uradimo kao u Mađarskoj, ali su Mađari u tome bili ispred nas i pre 50 i 100 i 200 godina“). A svojevrsni coup de grace reputaciji i ugledu tipičnog, prosečnog radnika naše domovine usledio je pre koji dan – u premijerovom susretu s Nordijcima. Učestvujući na Konferenciji „Nordijski inovativni biznis“ u rezidenciji ambasadora Finske u Srbiji, Aleksandar Vučić je priznao da je nama Srbima „potrebna stotina godina promene našeg mentaliteta“ i da je „potrebno da prođe još mnogo generacija da bismo se približili nordijskim zemljama“, jer smo „izgubili radne navike“, a istina je i da „naši ljudi rade u inostranstvu još od gastarbajterskog perioda, ali da nisu navikli da budu preduzetnici“. (Zanimljivo je da uz ovakve tvrdnje, Vučić izražava iskrenu zahvalnost milionskoj armiji penzionera, i njihovom svesnom žrtvovanju i trpljenju.)

Iz navedenog možemo, dakle, zaključiti da naš najistaknutiji političar, poklonik visokih standarda u životu i radu, branilac perfekcionizma i strogosti u zahtevima pred pojedincem i zajednicom, zahteva da se građani Srbije, poredeći se s najboljima iz sveta, skrušeno i pošteno smeste u zapećak podoban za slabe i nedorasle! Neodmereno laskajući pomenutim stranim gostima i svima s kojima se Srbi u ovim primerima (i ovakvoj interpretaciji svrhe sveta i života) na svoju jasnu štetu porede, Vučić svedoči ne samo o mogućoj (ne)zasnovanosti i (ne)istinitosti svojih zaključaka već i o sistemu vrednosti na kojem se temelje njegova zapažanja.

Kada ovaj sistem on pokuša da definiše, često se vraća jednom pojmu – onom određenom kao protestantska etika. To je inače pojam koji Srbe iritira, ponekad inspiriše na ruganje, a najčešće ostavlja ravnodušnim. U skladu s ovim, Vučiću posebno dragim (protestantskim) sistemom vrednosti, između ostalog je verovanje da je „osnovni zakon razvijenosti jednih i nerazvijenosti drugih zemalja u elementarnim vrednosnim normama i stavovima koji preovlađuju u nekom društvu“! Svejedno da li je ili nije ovakva „teorija“ u temelju njegove smelosti da sve tvrdoglavije i istrajnije Srbe šamara „teškim rečima“, tek, Aleksandar Vučić, političar sa harizmom, zapravo ne „samo“ političar već pre državnik (ovo tvrdi i evropski komesar za proširenje Johanes Han), to uvek čini ležerno i bez snebivanja. Znači li to da on veruje da je državniku od integriteta dopušteno da brutalno kritički govori o građanima države kojom upravlja, što je eufemizam za ispravniju reč – vlada? Ili je u pitanju očinska strogost spontano ispoljena od onog u čiju se ljubav, kao i u ljubav vladara i oca, ne sumnja, pa pljuske i ne bole kao što je prirodno da bole? (Jesmo li u ovakvom razmatranju na tragu razlogu zbog kojeg ga je jedan pisac u svojoj svakodnevnoj kolumni nazvao imenom koje se u patrijarhalnoj kulturi i tradiciji daje najstarijem i najuglednijem u velikoj porodičnoj zadruzi? Oco! Vlasan da pohvali i da pokudi, pa bogme i da kazni, a da se čeljad ne ljute već smerno saginju glavu pred pravednom i mudrom glavom, te bradom i desnicom. Takav je, dakle, idealizovani Oco, ali „ocu“ Vučiću, ukleštenom između balkanskog fatuma i patrijarhata, srpske tradicije i protestantske etike, pre nego Veber i „Protestantska etika i duh kapitalizma“ mogu da pomognu proviđenje i sreća!)

Izvesno je da ovakvo istupanje, osim što nije simpatično, nije ni pristojno, a teško i da je – državničko, odnosno da državnički mudro može biti u meri u kojoj je mudro i opravdano negativne mentalitetske osobine generalizovati i sa lakoćom pripisivati kao unutrašnje, „strukturno“ i fundamentalno svojstvo svog naroda. Može li iko ovde da zamisli – da ostanemo u domenu zapadnih pripadnika eminentne političke kaste – Čerčila nekad, ili Borisa Džonsona danas kako Engleze javno i pred strancima opisuje kao kukavne i mentalitetski nesolidne tipove, De Gola nekad, ili Olanda danas kako sagovornicima priznaju da su Francuzi slabići i nepouzdani, ili možda Angelu Merkel dok gostima, uz osmeh, besedi i objašnjava da se očekivanja od Nemaca moraju svesti na realnu meru njihovih, recimo nepostojanih i problematičnih karaktera?

NIJE NAROD VEĆ JE ELITA LENJA U nastojanju da pojasne koliko je premijerovo javno delovanje ove vrste naciji odbojno i neprihvatljivo, etički nepravedno, činjenički neosnovano, a politički štetno, ovih dana, a pogotovo posle pomenute „nordijske epizode“, javno govore i pišu mnogi. Društvene mreže jesu, kako se to uobičajeno kaže, eksplodirale, ali uz furor na blogosferi usledilo je i oglašavanje i pojedinih autoriteta koji dobro poznaju „materiju“ o kojoj je Vučić govorio.

Tekst ekonomiste i bankarskog eksperta Nebojše Katića objavljen u Politici, umnožen je i beskrajno komentarisan u elektronskim medijima. U zaključku razmatranja zasnovanosti premijerovih oštrih ocena o „lenjosti naroda“, Katić je nepomirljiv: „Drama Srbije nije u nepreduzimljivosti i lenjosti njenih građana već u nesposobnosti, neprofesionalizmu i očajnom kvalitetu njene bezidejne političke, i ne samo političke, elite. Nema retorike iza koje se ta osnovna činjenica može sakriti.“

Tragom premijerovih opaski i pomenutog„krokija“ koje je o ekonomskoj sudbini Srbije i njenim domaćim mentalitetskim avetima pred Nordijcima izneo Vučić,  ovaj autor ne samo da, tačku po tačku, brani oklevetani radni narod nego objašnjava zbog čega je i kako neutemeljena i nerealna primedba o izostajanju preduzetničkog duha, jer – kako kaže – sektor usluga je u Srbiji fantastično razvijen i nepokrivenog prostora gotovo da nema. Takođe, u Srbiji ne nedostaje preduzimljivost već fali kvalitetan državni aparat, fali usmeravanje i pomoć, na način kako su to radile sve zemlje koje su se uspešno razvile. Samo u ambijentu ekonomske naive i globalizacijskih floskula može se verovati kako će stranci razviti zemlju, pa im zato valja platiti da dođu.

Manje stručna, ali na ljudskom nivou ne manje ubedljiva jesu mnoga druga sa društvenih mreža umnožavana, i u javnosti naširoko komentarisana anonimna ili potpisana obraćanja premijeru, neposredno posle njegove očinske kritike. U tom broju se izdvaja i paradigmatično pismo Miloša Ćirovića, srednjoškolca iz Borče. On Vučića pita: Zašto moje roditelje i hiljade drugih nazivate lenjivcima koji neće da rade? Zovete moje roditelje lenjivcima, a ja ih ne videh po ceo dan. Rade stalno, i to za 20.900 dinara, to je precizna cifra a koja nas sve podseća koliko smo bedni.

Prepoznatljivu stvarnost zemlje o kojoj Vučić govori čitamo i u drugoj „ispovesti“, koju potpisuje od ovog srednjoškolca stariji i anonimni oponent prvom čoveku srpske vlade: „Iako sam završio fakultet, radim za minimalnu platu, i to u sektoru usluga. Znate, firma u kojoj radim je veoma uspešna, ima ogromnu zaradu i brojne nagrade za poslovanje, sve super. Osim jedne male tajne, nijedan zaposleni ne voli tu firmu, jedva čeka da ode, oseća se kao rob u njoj (kao što naravno i jeste).“

NEDOUMICE OSTAJU Uz sve pomenuto, nismo se međutim ni pedalj približili odgovoru na pitanje:

Otkud premijeru ideja da Srbi hoće hleba bez motike? Da li je iz kakvog popularnog eksjugoslovenskog narativa možda zapamtio pošalicu samoupravljačkih vremena „oni mene ne mogu toliko malo da plate, koliko ja malo mogu da radim!“. Bilo je tu možda malo i istine, ali pre je reč o svesno i drsko negovanom lažnom mitu, nastalom uprkos istini a u dobu kada se život od svoga rada smatrao obavezom i pravom. (Svesno negovani spin da su jugoslovensko, odnosno srpsko ekonomsko čudo zapravo pokrivali „bespovratni“ američki krediti, čak i da je tačna, ne pokriva punu istinu. Ta divna i moćna zemlja ipak je stvarana radom i pregnućem generacija i Vučićevih roditelja, te roditelja njihovih roditelja. Setimo se samo statističkih tvrdnji da svoj ondašnji nivo razvoja Srbija, odnosno zemlje bivše Jugoslavije ne mogu da dostignu ni za dvadeset godina, i to pod uslovom da im drugi ne smetaju! Jesu li to lenjivci stvorili, a potom odgovarajuće „gene lenjosti“ preneli potomcima?)

Na tragu nekakvom, da li više nategnutom nego preciznom razjašnjenju tajne Vučićeve, gotovo sladostrasne kritičnosti, možda može biti i pitanje koje se ovih dana pojavilo u jednom autorskom tekstu na Peščaniku.

„I koji su to svetski političari potrebni Srbiji, a ne iskazuju njegovom kursu otvorenu podršku, kako to čine Merkel, Kurc ili Džonson“, pita – u sklopu mini-diskusije o „Vučićevim intelektualcima“ –  jedan od onih koji formalno pripadaju protivničkom klubu, a praktično deluje na polzu premijerove aktuelne politike.

Da li je izgaranje na vaspitnom preumljenju, pa i kroz uvredljivo prekorevanje i udar na dostojanstvo i samopoštovanje nacije, deo te strategije kojom se zaslužuje uvažavanje evropskih „tigrova“ kao što su ovi koje je citirani apologeta Vučićevog „kursa“ pomenuo? Da li da verujemo da nije!

[/restrictedarea]