Junak dva sveta

POVODOM 140. GODIŠNJICE SRPSKO-TURSKOG RATA (4)

SRBI I SRBIJA – NADAHNUĆE UMETNIKA, HEROJA I PUSTOLOVA

Istinite priče kojih nema u istorijskim čitankama: „Pečat“ objavljuje nepoznate, uzbudljive i vredne zabeleške i podatke o minulom vremenu u kojem je srpski narod ostavio neobičan i jedinstven trag u evropskoj umetnosti, kulturi, društvenom i političkom životu…
Za smrt ne treba preporuka: pukovnik Rajevski, alijas Vronski, dao život za srpsko oslobođenje;
Niko kao Viktor Igo: grmeo je i u francuskoj skupštini i pred evropskom štampom – ZA SRBIJU!
Petar Čajkovski znao zašto voli Srbe: novac od izvođenja „Srpsko-ruskog marša“ namenio srpskim invalidima i ratnoj siročadi;
Blagoslov svetskog dobrovoljca u borbi za oslobođenje potlačenih Đuzepea Garibaldija stigao i do Srbije i do hiljada dobrovoljaca iz Evrope;
Pomogla Srbima kao junakinja na konju, ali i svojim velikim bogatstvom: Holanđanka Žana Merkus postala je „srpska Jovanka Orleanka“;
Bez Srpsko-turskog rata, u koji je poslao glavnog junaka, Lav Tolstoj ne bi mogao da dovrši svoj najbolji roman „Ana Karenjina“…

„Pečatov“ feljton o nepoznatim činjenicama i veličanstvenim ličnostima, koje su zaslužile nezaborav srpskog naroda, plod je autorovog višedecenijskog istraživanja.

Piše BUDIMIR POTOČAN

S blagoslovom slavnog Đuzepea Garibaldija došao je iz Bolonje mladi advokat Đuzepe Barbanti Brodano, borio se na Drini kao garibaldinac, dobro upoznao srpski narod, napisao knjigu Garibaldinci na Drini 1876. i postao, među Italijanima, najveći prijatelj kojeg su Srbi ikad imali…

Baš tako – junak dva sveta. Dok je preko okeana ovenčan slavom svetskog borca za oslobođenje potlačenih naroda u Latinskoj Americi, u Brazilu i Urugvaju, dotle se Đuzepe Garibaldi na Apeninskom poluostrvu smatra, ništa manje nego ocem nacije, koji je više učinio za ujedinjenje Italije nego Kavur i Macini. Zato gotovo da nema varoši u Italiji u kojoj Garibaldi nije ovekovečen u bronzi. A za njegova života, pa i potom, garibaldincima su se nazivali svi oni mladi Italijani oduševljeni jedino željom da posluže stvari slobode, kako je pisao jedan od njih.

[restrictedarea]

PRONICLJIV, LUCIDAN.. Đuzepe Barbanti Brodano, jedan od njih, garibaldinac koji je 1876. godine pošao iz Bolonje, stigao u Beograd, pa dospeo na drinsko ratište da bi, kao dobrovoljac, s puškom u ruci, pomogao oslobođenje srpskoga naroda pre tačno 140 godina. Na Drini je zaslužio orden za vojničke vrline. A pored toga, zadužio je srpski narod još dvojako: napisao je knjigu Garibaldinci na Drini 1876. i, posle rata i oporavka u bolnici u Beogradu, toliko zavoleo srpski narod da je, među Italijanima, postao jedan od najvećih prijatelja kojeg su Srbi ikad imali.

Ako bi se u mladom advokatu iz Bolonje Đuzepeu Barbantiju Brodanu (1853–1931), koji je završio pravne nauke na Bolonjskom univerzitetu, najstarijem na svetu i najuglednijem, dakle tražio samo pravdoljubivi  jurist, to ne bi bila potpuna ni sasvim odgovarajuća predstava o njemu. Još kao dečak od trinaest godina, zajedno s braćom Avgustom i Đovanijem, po svaku cenu je hteo da pođe u Garibaldijevu legiju 1866. i da se bori  protiv Austrije, što je pedagoški, naspram maloletnika, morala da spreči samo policija.  Ni docnije nije bio bez pustolovnih podviga. U mladosti nikome nije davao na sebe, pa je tako šest puta izlazio na dvoboje, iz kojih je vešto i srećno iznosio živu glavu. Izrazitija od te njegove naravi bila je samo njegova ogromna radoznalost i zaista svestrano visoko obrazovanje. Ništa rečitije o tome nije, niti verodostojnije, nego što je knjiga o vojevanju njegovom i njegovih drugova garibaldinaca na Drini.

Kako je nastala Barbantijeva knjiga o Srbiji? On je trojako shvatao svoju dužnost: prvenstveno je bio ratnik dobrovoljac s puškom u ruci; zatim je kao ratni dopisnik iz Srbije slao izveštaje listu „Gazetta d’Italia“; najzad, s puta od Bolonje do Beograda i dalje u unutrašnjost Srbije i do bojišta na Drini upućivao je opširna pisma jednom svom prijatelju. Ta pisma sačinjavaju glavnu okosnicu knjige.

U Italiji je objavljena 1877. godine. Bila je prva knjiga na italijanskom jeziku iz koje je šira javnost u Italiji mogla da se upozna s borbom srpskoga naroda za slobodu i nezavisnost, sa savremenim društvenim, ekonomskim, kulturnim i političkim prilikama u Srbiji, ali i s prošlošću srpskoga naroda.

Pronicljivijeg ni lucidnijeg posmatrača od Barbantija nije lako ni zamisliti. Recimo, čim je ugledao gusle, primetio je i napisao da su one „mati od violine“. Srpsko kolo uporedio je s mnoštvom igara iz Evrope, pa i iz Egipta, da bi ustanovio da mu nigde nema sličnog. I jabuka mu je zanimljiva, ali kao znak ljubavi, koju devojka prihvata ili odbija ukoliko joj momak jeste ili nije pri srcu. Interesuje ga sve: i freske, i ikone, vizantijske, u kojima uočava odsustvo perspektive, i crkve, i crkveni obred, i slava, kao jedinstveno srpsko obeležje, pa pobratimstvo, patrijarhalna zadruga; zanima ga i mitologija sa sve vilama, vampirima, jurodivima, urokljivim očima i još sto čuda…

NEMA SRBINA SLUGE Ilustracija za njegovo zanimljivo pripovedanje mogao bi da bude odeljak u kome opisuje samoga sebe i to kada i kako vojnik s puškom postaje ratnik:

„Kakva promena na meni! Ja, nežan, večito bolešljiv, koji otkunjam najmanju hladnoću ili kad nemam dovoljno tešku flanelku, koji sam se budio na let muve i bio uz to lenjivac, postao sam za kratko vreme snažan ratnik. Ukoliko se više približavamo opasnosti, utoliko više osećam živu želju da se sa njom sretnem. I ovo je veoma neobično! Ja, vatreni apostol mira i opšteg bratstva, koji toliko mrzi rat i onoga ko ga čini neophodnim, ja sada samo mislim na to da se nađem u kakvom pokolju, sanjam samo o topovskoj i puščanoj paljbi i sjajnim jurišima konjice; zamišljam samo borbu prsa u prsa, sjajne, krvave, pobedničke juriše na bajonet!“

Dramatično, nema šta. I ličnosti koje susreće i opisuje posmatra iz osobenog, samosvojnog, nadasve zanimljivog ugla. Svoju dobrovoljačku jedinicu predstavlja kao legiju u kojoj se govori deset jezika, pa nas tek potom obaveštava da su u njoj, uz Italijane, i Belgijanci, Francuzi, Nemci, Česi, pa čak i jedan Norvežanin iz daleke Kristijanije, kako kaže. Pominje i Bakunjinovu nećaku, damu najvišeg obrazovanja, koja je dobrovoljno došla da bude obična bolničarka. S engleskim lekarima doktorom Hjumom i doktorom Atvudom prekraćivaće vreme razgovorima o književnosti i umetnosti u hotelu „Srbska kruna“ pretvorenom u bolnicu. Nad francuskim dopisnikom nekog lista sažalio se što ne može da maršuje, iako se prethodne noći suviše družio s dobrim vinom…

Da ove ilustracije okončamo jednim Barbantijevim baš zanimljivim opažanjem: „Želiš li da saznaš drugu jednu originalnost?“, piše on prijatelju. „Nema Srbina sluge. Sve sluge su stranci: Grci, Rumuni, Bugari, Nemci, Cincari (upola Epirci, upola Sloveni) i Hrvati. Srbin će i mučno živeti, ali ne može da se potčini vezi slepe pokornosti i takozvanim ponižavajućim zanimanjima.“

Đuzepe Barbanti Brodano rođen je u Vinjoli, u Provinciji Modena. Otac zamljoposednik i mati kći lekara na dvoru vojvode od Modene. Školovao se u Bolonji. Pročuo se još na početku advokatske karijere time što je bio branilac Andrea Koste, osnivača Socijalističke stranke Italije i docnije pokretača nedeljnog lista Avanti.

I ne samo što mu je Kosta bio branjenik, nego i prijatelj, s kojim je delio istovetna politička opredeljenja.  Najpre uz Bakunjinove ideje i u njegovom pokretu, a docnije u stranci koju je osnovao. Taj Barbantijev prijatelj i vođa stranke Andrea Kosta ušao je u italijanski parlament kao prvi socijalistički poslanik. Prijateljevao je i s mnogim naprednim italijanskim rodoljubima, političarima, književnicima i umetnicima. Bio je veoma blizak prijatelj senatora i profesora književnosti u Bolonji, inače  velikog italijanskog pesnika Kardučija, ovenčanog i Nobelovom nagradom za književnost. Sa Kardučijem je u grupi osnivača i istovremeno stalnih saradnika lista „Don Kihot“. Smatra se da je taj list, što mu služi na čast, imao velikog uticaja na stvaranje novog i smelog, demokratskog novinarstva u Italiji.

Levičar i socijalista, Barbanti je duže od dve decenije bio u stranci. Posle sukoba s jednim stranačkim drugom, što je završeno sudskom raspravom i odgovarajućom satisfakcijom za njega, Barbanti uprkos tome odlučuje da napustio stranku, pa, štaviše, i političku aktivnost. Sasvim se posvetio advokaturi. Postao je jedan od najuglednijih građanskih i trgovačkih advokata ne samo u Bolonji nego i u Italiji.

Ali ni time se nije sasvim zadovoljavao. Sledeći njegov naum, u zrelim godinama, možda se ponešto kosio s njegovim mladalačkim idealima. Evo i zašto. U Abrucima, jednoj od najsiromašnijih provincija u Italiji, odlučio je da osnuje industrijsko preduzeće. Namera mu je bila sledeća: da isušuje močvare, koristi vodenu snagu za veliku električnu centralu, izgradi železničku prugu… Naruku mu je išlo i veliko nalazište treseta koje je koristio kao gorivo. Preduzećem je upravljao otprilike deceniju i po, da bi ga pred kraj Prvog svetskog rata prodao jednoj grupi industrijalaca.

ONI KOJI SU ZADUŽILI SRPSKI NAROD Ali skrenuli bismo pažnju na zbivanja u Srbiji 1908. povodom aneksione krize u Bosni i Hercegovini. Đuzepe Barbanti Brodano i Čelso Čereti, njegov kapetan i predvodnik u ratu protiv Turaka, s pažnjom i s prijateljskom naklonošću pratili su i te događaje. Pošto je Skupština Srbije uputila apel svetskoj demokratskoj javnosti da spreči ovo varvarsko nasilje, Barbanti i Čereti poslali su im telegram podrške. Podsećajući da su dobrovoljci Italijani svojevremeno došli u Srbiju „za ime Đuzepea Garibaldija i u ime njegovo“, čoveka koji je u nezavisnosti i oslobođenju balkanskih naroda video temelj za ravnotežu među obrazovanim narodima, ali i odbranu najsvetijih i najvećih prava na slobodu:

„Vaša, naša zajednički izvojevana pobeda bila je umanjena na kongresu u Sv. Stefanu i u Berlinu – i sada je dva miliona vaših inoplemenika, koji su se prvi digli na ustanak, pokorno stado novog gospodara, davnašnjeg nepopravljivog bezbožnika, koji negira nacionalnost i slobode.“

Svoj telegram Čereti i Barbanti završavaju sledećom porukom:

„Nije na nama da vam kažemo ratujte, bunite se, ali ako bi izbio rat, ako bi se želja naroda nametnula – niko se tada ne može pohvaliti da bi mogao šta učiniti ili ga sprečiti – praćeni četama dobrovoljaca, preživelim iz legije koji poznaju brežuljke Šapca, vrleti Vlaških Njiva, doline Neretve, vrhove Mostara, neće se oglušiti na poziv.“

I velike sile i svetska javnost ostale su gluve. Ostavljene na milost i nemilost Austrougarskoj, Srbija i Crna Gora morale su priznati aneksiju Bosne i Hercegovine. Koju godinu potom, čim je Crno-žuta monarhija napala Srbiju 1914. godine, iz Italije je došlo deset mladih ljudi u garibaldinskim crvenim košuljama. Stupili su u srpsku vojsku kao dobrovoljci, kao i njihovi prethodnici u Hercegovačkom ustanku i Srpsko-turskom ratu. Kao i oni, bili su upućeni na Drinu u dobrovoljački odred i tamo 24. septembra 1914. godine junački izginuli na Velikom Stocu, svi osim Huga Kolice iz Rima.

Eto i garibaldinaca koji su zadužili srpski narod. I njih nam je približio veliki prijatelj srpskoga naroda Đuzepe Barbanti Brodano. Povodom 140. godina od njegovog i njihovog prvog dolaska u Srbiju prilika je da ih se s poštovanjem setimo i da njihovu nesebičnu ljubav prema srpskom narodu nikad ne zaboravimo.

 

Opelo i ispraćaj pukovnika Rajevskog

U dnevničkoj zabelešci za 18. septembar 1876. godine Barbanti govori o nesvakidašnjem događaju u Beogradu:

„Juče izjutra prisustvovao sam pogrebu jednog mladog ruskog pukovnika poginulog na bojnom polju na Moravi, po koga je majka naročito došla da ga prenese čak u Moskvu! Ko ne bi znao o čemu se radi i ko ne bi, u onom metežu, često imao pred sobom neutešni lik te jadne žene, može biti da bi u tome našao uživanja. Bilo je kao prava svečanost. Od crkve do pristaništa gomile sveštenika i đakona obučenih u odežde sa hiljadu boja; vojnici u sto različitih uniformi, od dugačke odeće i kozačkog kalpaka do vojnika sa straže u kapama slugu sa svakodnevnom uniformom, bezbrojna građanska lica i seljaci svakog doba starosti, od kojih su jedni nosili zastave i posipali cveće, drugi išli ćutke i oborene glave, treći opet pevali hiljadu tonova i ko zna na koliko jezika, svakako neku pogrebnu misu. To je bila neodređena mešavina saučešća, veselosti, svečanosti, nešto čudnovato, neobično i može biti da je predstavljalo istinska osećanja te gomile prema mučeniku za srpsku slobodu, i opraštanja sa tom nesrećnom staricom, i blagodarnost, koju je narod izražavao na hiljadu načina njenom ranjenom srcu.“

Opelo, kojem je Barbanti prisustvovao i koje je opisao, bilo je u čast mladog, tridesetsedmogodišnjeg ruskog pukovnika Nikolaja Nikolajeviča Rajevskog. On je na čelu prethodnice ruske dobrovoljačke vojske poginuo kod Adrovca 20. avgusta, po starom, 2. septembra, po novom kalendaru, godine 1876. Podsećalo se da je ovaj junak bio unuk istoimenog generala, koji se proslavio u ratu 1812. protiv Napoleona. Kad je Slovenski komitet u Moskvi počeo sakupljati oficire i vojnike dobrovoljce, prijavio se i pukovnik Rajevski. On je u Srbiju pošao iz Odese 21. jula, na bojište je stigao 8. avgusta, a trinaest dana kasnije poginuo.

Garibaldijeva pisma

Italijanski dobrovoljci garibaldinci, koji su nameravali da pođu u Srbiju i da se bore za oslobođenje hrišćana od turskog ropstva, pre polaska, imali su da saslušaju dva pisma, kojima je njihov pohod blagoslovio Đuzepe Garibaldi. O tome je Barbanti pisao: Ja i ostali što smo smerali da obrazujemo jednu italijansku legiju, s kojom bismo došli u Srbiju, dobro smo ovo znali i zato smo hteli… da brojni naši sunarodnici dođu ovamo i da jedan od najpoznatijih među ljudima od akcije dođe da nam upravlja. U vezi s ovim pitanjem Čelso Čereti, naš kapetan, dobio je od Garibaldija dva pisma koja su preporučivala ekspediciju, i pre no što je krenuo, saopštio ih je svim svojim prijateljima na čiju je pomoć mogao računati.“ Ta pisma je kapetan Čereti dopustio Barbantiju da ih prepiše, pa su tako i sačuvana od zaborava u njegovoj knjizi, a sa italijanskog u prevodu na srpski jezik glase:

 

Rim, 21. V ’76

Dragi moj prijatelju,

U ime ugnjetenih naroda, ja vam blagodarim na vašoj neumornoj predanosti njihovoj stvari.

Da danas sve što je velikodušno na svetu treba da doprinese oslobođenju hrišćana, robova strašnog despotizma Polumeseca; i od Krita do Pruta svaki narod, više ili manje ugnjeten, treba da strese sa sebe nesrećni jaram Jatagana.

Ja ću srcem pratiti Vas i hrabre koji će sa Vama poći u Sveti krstaški rat.

*

Rim, 25. V ’76

Dragi moj prijatelju,

Ja ću Vas pomoći svom snagom, ali ne treba da se zavaravate, pošto Vam je poznato koliko je Italiju pritisla inercija.

Ma koliko bili mnogobrojni oni koji će, nadam se, poći sa Vama, važno je da izaberete sebi vođu od koga će zavisiti dobar ishod ekspedicije.

Vaš

Đ. Garibaldi

U Italiji, pa i u Evropi i u svetu, pojam dobrovoljaštva za oslobođenje potlačenih naroda vezuje se uz ime Đuzepea Garibaldija (1807–1882). Ovaj patriota i vojnik Risorđimenta (borba za ujedinjenje Italije) borio se i protiv Francuza, i Austrijanaca, i papstva, a bio je gerilac duže od deceniju tokom oslobodilačkih pokušaja u Brazilu i u Urugvaju. Kada je započet rat za oslobođenje Srbije protiv Turske, već ostareli revolucionar poslao je četu svojih crvenokošuljaša garibaldinaca, a njima i srpskom narodu uputio je pismo kojim blagoslovi srpsko oslobođenje.

 

Italijan koji je ispalio prvi top u Srbiji

Garibaldinac Barbanti nije samo dobrovoljac i ratnik nego i vrlo radoznali posmatrač, kao kakav ratni reporter, jer ne propušta priliku da zabeleži i priču o svom zemljaku koji se u srpskom ratu proslavio tako što je, zahvaljujući štampi, o njemu doznala cela Evropa.

„Vođa nam je bio jedan Italijan, koji služi u jednoj srpskoj jedinici kao tobdžija. Alfeo Panigini, koji je došao ovamo među prvima, stupi u srpsku artiljeriju. Kad je formirana italijanska legija, ne htede ostaviti top, koji je poškropio svojom krvlju. To je simpatičan mladić, pun pažnje i bilo bi mi veoma drago kad bi bio sa nama“, pisao je Barbanti.

Alfeo Panigini bio je tridesetogodišnjak koji je posle Hercegovačkog ustanka došao dobrovoljno i u Srpsko-turski rat. Kao veštom artiljercu ukazana mu je čast da u ratu protiv Turaka ispali prvu topovsku granatu na neprijatelja. Potom beše ranjen u nogu. Ali, uprkos tome, ispalio je još pet granata, zatim je pao. Ipak, nije se predao. Bauljao je čas četvoronoške, čas pomoću dva štapa, čitav dan i celu noć i uspeo nekako da se spase. Kad stiže u Badovince, pukovnik Đoka Vlajković i slavna gospođa Žana Markus već ga oplakaše misleći da je poginuo. O tome su pisali gotovo svi evropski listovi.

 

Ime Garibaldi za Italijane antifašiste

I u Drugom svetskom ratu je, u znak sećanja na slavnog Đuzepea Garibaldija, nekoliko velikih vojnih jedinica, u čijem su sastavu bili Italijani, antifašista, ponelo njegovo ime.

Najpre su to bili Garibaldi bataljoni . Nastali su posle kapitulacije Italije septembra 1943. godine. U njihovom sastavu bili su dobrovoljci antifašisti, do kapitulacije pripadnici okupacionih snaga u Jugoslaviji.

Garibaldi divizija nastala je krajem 1943. godine u rejonu Pljevalja od pripadnika dveju italijanskih divizija koje su prešle na stranu narodnooslobodilačke vojske. Godinu dana docnije nastala je Garibaldi natizone divizija, a 1945. Garibaldi fontanot divizija, formirana u sastavu Jugoslovenske armije.

[/restrictedarea]

Nastaviće se