Jer pravoslavlje je meta…

Dragomir Antonić 

Da se ne lažemo, na tapetu su, kao i više puta u prošlosti, i Bosna i Srbi koji u njoj žive. Uništiti Republiku Srpsku po svaku cenu, a zatim udri po Srbiji i kreni na Rusiju. Tako je poslednjih stotinu i pedeset godina

Rusima prebacuju što su previše pravoslavni. Srbima je neoprostiva mana što su uopšte pravoslavne vere. Sve druge mane koje imamo bile bi nam oproštene kad ne bismo bili pravoslavci. Da smo makar unijate ili bar sajentolozi, bez obzira što bismo se i dalje krstili s tri prsta, slavili Krsnu slavu, bili bismo vatikanskoj kuriji i papama mnogo miliji. Mada mi se čini, pošto rimokatolici imaju dvojicu papa, da bismo se mi Srbi opredelili za pogrešnog. Ili bi jedan od njih, Benedikt ili Francisko, postao sumnjiv ako bi se Srbi uz njega svrstali. No, Bogu hvala, do toga neće doći, te nama pravoslavnim ostaje da zbog prava da očuvamo i nastavimo veru svojih predaka trpimo svakojaka poniženja.

[restrictedarea]

LAŽ KAO VEŠTINA PREGOVARANJA Trpimo, mora se reći, od zlih i najgorih, koji nimalo srama nemaju, ničeg se ne stide, a laž su proglasili veštinom pregovaranja. Kako objasniti da oni koji se navodno zalažu za ljudska prava, zaštitu manjinskih grupa, referendum, pravo na ispoljavanje verskih uverenja, Rusima i Srbima na nos nabijaju pravoslavnu veru? Zalažu se za ljudska prava, a Srbi pravoslavne vere ne mogu da bar jednom godišnje posete selo Mušutište kod Prizrena. Iz sela ih oterali a sad im brane da o Velikoj Gospojini pravoslavnom i hrišćanskom prazniku održe liturgiju i upale sveću. Ne može – rekoše Šiptari naoružani navodno samo kamenicama. Ne mogu Srbi u Mušutište, ali zato Šiptari masovno dolaze u beogradske bolnice, naročito na onkološka odeljenja da se leče. Da ih leče srpski doktori čijim sunarodnicima motkama i kamenicama brane da posete pravoslavnu svetinju. Sve je demokratski samo što su Srbi divlji i genocidan narod koji uništava mirne ljude po Evropi i širom sveta.

Niko od verskih poglavara se ne oglasi. Rimska kurija ćuti. Muftije, imami, hodže, župnici, rabini ne znaju o čemu se radi. Evrounijate iz Brisela su na vikendu, a moralna kreatura koja se odaziva na reč Davežport bi da sačuva svojih 40.000 evra plate koju prima kao šef evrounijata u Beogradu, a u stvari radi na crno. Država iz koje je po ključu došao na dobro plaćeno mesto, na referendumu – koji je demokratski za razliku od referenduma u Republici Srpskoj koji to nije – otišla je iz evrounijatske zajednice. Njemu ne smeta, prima novce i drugima drži pridike o vladavini prava i moralnim vrednostima. Ko o čemu vojnik o skraćenju a… nastavak znate! Pametni ste.

 

SVAKA SLIČNOST JE SLUČAJNA Da se ne lažemo, na tapetu su, kao i više puta u prošlosti, i Bosna i Srbi koji u njoj žive. Uništiti Republiku Srpsku po svaku cenu, a zatim udri po Srbiji i kreni na Rusiju. Tako je poslednjih stotinu i pedeset godina. Ko ne veruje neka čita ili bar za savet upita one koji čitaju. Za početak dovoljno je pročitati rad Jovana Cvijića Duh i smisao Austrougarske uprave u Bosni, pisan početkom dvadesetog veka. Ponovo objavljen u Sabranim delima, treća knjiga, str. 172–177. Evo nekoliko citata:

„Kao prava zavojevačka uprava, koja je došla po komandi, po mandatu Evrope, ne po nekoj potrebi, ona se ne brine da digne narod na viši nivo, i da ga tako sebi približi i za sebe zadobije. I zato narod smatra tu upravu za neprijatelja i mahom je duboko mrzi. Austrijska tutorska uprava ume osobitom veštinom da odneguje duboku mržnju kod svojih podanika. Ta mržnja je toliko jaka da je oni prenose i na stanovništvo slobodnih balkanskih država. Uprava klerikalno-katoličkog duha nije i ne može biti nepristrasna prema različitim bosanskim verama. Činovnici centralne uprave u Sarajevu su katolici, skoro isključivo nižeg obrazovanja, i to je već dovoljno da svakome ulije nepoverenje. Odmah posle okupacije osetile su se jasne težnje da se dezorganizira pravoslavna crkva. Austrijski car je uzeo sebi pravo da sam postavlja pravoslavne mitropolite.“

Svaka sličnost sa Inckom i žgadijom je slučajna!

Tako je bilo pre stotinu i kusur godina. Došao Beč po komandi i mandatu Evrope. Danas bi Beč, a iza njega je uvek Vatikan, da ako je moguće mandat ponove. Nagodiće se oni s Turcima, jer pravoslavlje je meta. Evrounijate bi da mandat svojim guvernerima, upravnicima Tamnog vilajeta – tako su ga oni nazvali – na svaki način i silom ako treba produže. Tokom prošlog mandata izbio je Prvi svetski rat. Neki ga zovu i Veliki. Današnji mandat još traje. Pametnom dosta.

[/restrictedarea]