Činjenice o obračunu sa srpskom kulturom

Piše Jovan Marinković

Blagodareći ljudima poput art-kustoskinja iz KCB mi smo tek deo art-globalizacije,  puki idolopoklonici bez trunke samopoštovanja

Pošto je priča o situaciji u KCB jedna od glavnih paradigmi opšteg stanja u likovnoj kulturi, ali i kulturi Srbije uopšte, rasprava između poštovanih istoričarki umetnosti iz KCB i gospodina Dejana Đorića zaslužuje posebnu pažnju pre svega iz perspektive moje malenkosti, zbog odgovora pomenutih istoričarki iz Kulturnog centra.

Naime, strahovito mi je kao slikaru (koji je inače u velikoj galeriji Kulturnog centra izlagao igrom slučaja baš 1999. godine i to usred bombardovanja Jugoslavije) zasmetalo pozivanje, da ne kažem hvalisanje, pomenutih uvaženih kustoskinja iz KCB na nekakva „velika“ dostignuća i „sjajne programe“ koje one prave u tom KCB-u. Jedna stvar je APSOLUTNA istina: programi u Kulturnom  centru Beograda služe već deceniju i to ISKLJUČIVO da u našoj kulturi plasiraju, populariziraju i da ne kažem  implantiraju trendove svetske vizuelne umetnosti. Potpuno je jasno da uredništvo i umetnički saveti za više od 15 godina nisu u tim galerijama KCB-a promovisali APSOLUTNO ništa što bi se moglo nazvati AUTOHTONIM u srpskoj likovnoj kulturi pa i u kulturi uopšte. Takavi izlagački „programi“ i „kulturna politika“ ne čine ništa drugo nego strašno PROVINCIJALIZUJU naš kulturni diskurs i svode nas na puku kulturnu koloniju velikog sveta. Niko, naravno, ko ima soli u glavi nema ništa protiv sveta, ali, zaboga, budimo KOSMOPOLITE, slavimo svet i svoje mesto u njemu. Ali blagodareći ljudima poput art-kustoskinja iz KCB mi smo tek deo art-GLOBALIZACIJE,  puki idolopoklonici bez trunke samopoštovanja. Žao mi je što ovo moram da kažem, ali pomenuti Kulturni centar bruka srpsku kulturu i unižava je za sve (i to ne male) budžetske pare koje dobija. Velikani sveta koje su u odgovoru Dejanu Đoriću kustoskinje pomenule, sve mi se čini, pozdravljaju se ovde od strane kulturnih poslenika čijem jatu one pripadaju, kao oni koji su se udostojili da svrate u ovu našu zabit i poklone nam malo svog dragocenog „svetskog“ vremena, napuštajući te velike svetske centre zbog nas kukavnih. Ali što je još gore, potpuno sam siguran, kad se vrate u svet iz koga su došli, misle o nama ono što je, priča se, čuveni Akile Bonito Oliva jednom rekao njegovim ovdašnjim idolopoklonicima kad su mu „pred noge bacili“ ovdašnje sledbenike njegovih estetičkih teorija: ali dajte, dajte nam nešto vaše! Nešto što ste vi! A ne ono što mi već imamo i to odavno!

Ali biti svoj i prepoznati sebe u mozaiku velike svetske kulture i jeste najteže, i što je po kustoskinje Kulturnog centra Beograda veoma, veoma poražavajuće, izgleda daleko prevazilazi njihove spoznajne i intelektualne
sposobnosti.