Чињенице о обрачуну са српском културом

Пише Јован Маринковић

Благодарећи људима попут арт-кустоскиња из КЦБ ми смо тек део арт-глобализације,  пуки идолопоклоници без трунке самопоштовања

Пошто је прича о ситуацији у КЦБ једна од главних парадигми општег стања у ликовној култури, али и култури Србије уопште, расправа између поштованих историчарки уметности из КЦБ и господина Дејана Ђорића заслужује посебну пажњу пре свега из перспективе моје маленкости, због одговора поменутих историчарки из Културног центра.

Наиме, страховито ми је као сликару (који је иначе у великој галерији Културног центра излагао игром случаја баш 1999. године и то усред бомбардовања Југославије) засметало позивање, да не кажем хвалисање, поменутих уважених кустоскиња из КЦБ на некаква „велика“ достигнућа и „сјајне програме“ које оне праве у том КЦБ-у. Једна ствар је АПСОЛУТНА истина: програми у Културном  центру Београда служе већ деценију и то ИСКЉУЧИВО да у нашој култури пласирају, популаризирају и да не кажем  имплантирају трендове светске визуелне уметности. Потпуно је јасно да уредништво и уметнички савети за више од 15 година нису у тим галеријама КЦБ-а промовисали АПСОЛУТНО ништа што би се могло назвати АУТОХТОНИМ у српској ликовној култури па и у култури уопште. Такави излагачки „програми“ и „културна политика“ не чине ништа друго него страшно ПРОВИНЦИЈАЛИЗУЈУ наш културни дискурс и своде нас на пуку културну колонију великог света. Нико, наравно, ко има соли у глави нема ништа против света, али, забога, будимо КОСМОПОЛИТЕ, славимо свет и своје место у њему. Али благодарећи људима попут арт-кустоскиња из КЦБ ми смо тек део арт-ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ,  пуки идолопоклоници без трунке самопоштовања. Жао ми је што ово морам да кажем, али поменути Културни центар брука српску културу и унижава је за све (и то не мале) буџетске паре које добија. Великани света које су у одговору Дејану Ђорићу кустоскиње поменуле, све ми се чини, поздрављају се овде од стране културних посленика чијем јату оне припадају, као они који су се удостојили да сврате у ову нашу забит и поклоне нам мало свог драгоценог „светског“ времена, напуштајући те велике светске центре због нас кукавних. Али што је још горе, потпуно сам сигуран, кад се врате у свет из кога су дошли, мисле о нама оно што је, прича се, чувени Акиле Бонито Олива једном рекао његовим овдашњим идолопоклоницима кад су му „пред ноге бацили“ овдашње следбенике његових естетичких теорија: али дајте, дајте нам нешто ваше! Нешто што сте ви! А не оно што ми већ имамо и то одавно!

Али бити свој и препознати себе у мозаику велике светске културе и јесте најтеже, и што је по кустоскиње Културног центра Београда веома, веома поражавајуће, изгледа далеко превазилази њихове спознајне и интелектуалне
способности.