Zona sumraka – U potrazi za izgubljenom logikom

Piše FILIP RODIĆ

„Niko ne može biti oslobođen u tuđem predmetu!“, graknuše s pravom borci za selektivna ljudska prava sudarivši se sa samima sobom i svojom logikom kojom su do sada u najbolju ruku u tuđim procesima osuđivali druge, a najčešće im za to nikakvi sudski procesi nisu ni bili potrebni

Koordinatorka REKOM-a i bivša direktorka Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić, koju bivši saradnici optužuju da predvodi nešto što bi se moglo nazvati „zajedničkim zločinačkim poduhvatom za bogaćenje pomoću prolivene krvi nevinih žrtava“, s pravom reče da „niko ne može biti oslobođen u tuđem predmetu“ i dodade da se javnim ukazivanjem na činjenicu da u haškoj presudi Radovanu Karadžiću jasno piše da Slobodan Milošević nije bio član „zajedničkog zločinačkog poduhvata“ u BiH stvara lažna „slika da je on nevin“. U čemu je ovde problem?

[restrictedarea]

Istina je da, s obzirom na to da je umro pre okončanja sopstvenog suđenja, Milošević ne može biti oslobođen optužbi u bilo kojem drugom procesu, ali je istina i da je, budući da nije pravosnažno osuđen, nevin, te, na Kandićkinu žalost, isto tako ne može biti osuđen u bilo kojem drugom procesu i ima se smatrati neosuđivanim, odnosno nevinim. Dakle, neko ko je nevin nikako ne može biti oslobođen krivice u tuđem procesu, jer ta krivica logički ne postoji. Po Kandićkinim merilima humanitarnog prava, međutim, neko ko je nevin može biti osuđen u tuđem procesu. Ona tako u istoj izjavi u kojoj govori o nemogućnosti ovakvog oslobađanja dopušta sebi da kaže „da postoje čvrsti dokazi o tome šta je rađeno na Kosovu na osnovu kojih su u Hagu osuđeni Miloševićevi generali, te da on nikako ne bi bio oslobođen krivice“. Znači, ako su osuđeni Miloševićevi generali, osuđen bi bio i on. Ovo zvuči kao da je Kandićka Miloševića upravo osudila u tuđem procesu. Da ne pominjemo i to što je Kandićka stalno tvrdila da postoje „čvrsti dokazi“ za krivicu Srbije/Beograda/Miloševića i za zločine u Bosni, pa da su haški tribunali – i Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju i Međunarodni sud pravde – presudili da to nije tačno. U presudi Karadžiću jasno piše da ne postoje dokazi da je Milošević bio deo zajedničkog zločinačkog poduhvata. Ni „čvrsti“, ni „meki“. Isto tako je MSP presudio da Srbija nije odgovorna za „genocid u Srebrenici“.

Kandićki se u procenjivanju Miloševićeve krivice pridružio još jedan simbol Druge Srbije, prepošteni lider LDP-a Čedomir Jovanović. On je imao smelosti i obraza da oceni da su izjave o oslobađanju Miloševića krivice za zločine u Bosni pokušaj određenih ljudi da „opravdaju sopstvenu ulogu u politici devedesetih“, što je ne samo „razlog konstantnog tapkanja u mestu i nemogućnosti pravih promena u društvu nego i glavni katalizator konstantnog podgrevanja sukoba u regionu“. Jovanović em nema potrebu da opravda svoju ulogu u hapšenju i nelegalnom izručenju Miloševića Haškom tribunalu, em je ove godine u Potočarima zajedno s Bakirom Izetbegovićem sve Srbe proglasio krivim za zločin u Srebrenici. Suprotno svojim liberalnim, individualističkim ubeđenjima, Jovanović je tada rekao da „presude (Haškog tribunala) same po sebi nisu dovoljne, potreban je stav – a dok ga ne bude, srpski narod će nositi hipoteku“. Ceo srpski narod. Ne samo zločinci nego kolektiv. Pre toga, Jovanović je, ne računajući na to da se u nekoj presudi Haškog tribunala može naći i nešto povoljno po Srbe, rekao da „nas negacija presuda Tribunala u Hagu ne vodi nikuda“. Da li konstatovanje da je Haški tribunal našao da Milošević nije bio deo „zajedničkog zločinačkog poduhvata“ u BiH predstavlja negiranje presude Tribunala, ili to predstavlja upravo Jovanovićev stav o ovom pitanju?

Na kraju, tu je i zvezda Radija „Slobodna Evropa“ Gordana Knežević, inače zamenica glavnog urednika „u ratnoj redakciji“ sarajevskog Oslobođenja od 1992. do 1995. godine, koja Nila Klarka, novinara mnogih uglednih britanskih medija, naziva „Miloševićevim apologetom“ i „apologetom ratnih zločina“ jer je u tekstu za RT ukazao na činjenice iz presude Karadžiću koje je u javnost izneo Endi Vilkokson. U vreme dok je Klark pisao, između ostalog, za Gardijan, Kneževićeva je bila u ratnoj redakciji Oslobođenja Alije Izetbegovića, dakle, u periodu kada su hiljade Srba ubijene širom Sarajeva rukom Jusufa Juke Prazine, Mušana Cace Topalovića i drugih Izetbegovićevih krvnika na Kazanima i drugde. S obzirom na to da je tada radila u Oslobođenju, a danas na RSE, da li sebe smatra apologetom Izetbegovićevih i američkih ratnih zločina?

[/restrictedarea]