Putovanje od univerzalne ka individualnoj ispovesti

Piše Dejan Đorić

Najsvetlija zvezda na nebu srpske figuracije sada je mlada Novosađanka Snežana Petrović koju znalci svrstavaju uz najbolje nadrealistkinje poput Milene Pavlović Barili, Remedios Varo, Doroteje Tening i Leonore Karington

U novijoj srpskoj figurativnoj umetnosti preovlađuju dva velika toka, stila i škole, dve poetike koje se retko prožimaju. Od epohe devetnaestog veka i velikih akademskih realista neprekinuto se razvija realističko slikarstvo u raznim vidovima, od klasičnog, magičnog i zavičajnog realizma do hiperrealizma i novih, postmodernih izraza. Paralelno sa tom strujom, od Leona Koena, Milene Pavlović Barili do nadrealista i posebno posle Mediale, unapređuje se estetika iracionalnog, fantastičnog i oniričkog. Periodično su se pojavljivali novi majstori posle sjajne generacije iz 1968. godine, uglavnom iz Srbinovićeve klase. Značajni umetnici okupljeni su u uslovno nazvanoj Zemunskoj školi (Đurović, Tonšić, Aparin, Nik, Žugić i Montiljo) a tih devedesetih pojavili su se i Dunjić, Tucović i Račić. Na prelomu veka bio je bitan Miloš Filipović Fića a posle njega Slavko Krunić, zatim je usledilo zatišje, da bi se oko 2010. pojavili odlični mladi crtači. Novih slikara, međutim, sve je manje, niko se nije izdvojio, s jednim izuzetkom.

[restrictedarea]

U poslednje dve-tri godine scenu je osvojila mlada i fotogenična Snežana Petrović (Novi Sad, 1977). Na poslednjoj Majskoj izložbi ULUPUDS-a imala je najbolji rad, nedavno i zapaženu izložbu u beogradskoj Galeriji Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka a izašla je na srpskom i engleskom jeziku i monografija o njenom stvaralaštvu. Izdavač je SMD Agents iz Beograda a autor studije u knjizi je dr Jasna Jovanov, najuglednija vojvođanska istoričarka umetnosti i direktor Galerije Pavla Beljanskog. Pronašla je ključ za ulazak u hermetično delo ove kompletne umetnice, grafičarke, crtačice i slikarke ali i profesorke na Akademiji klasičnog slikarstva Educons u Sremskoj Kamenici. Njen uspeh tim je veći što se u Vojvodini ređe formiraju majstori oneobičene umetnosti, nekako je to privilegija slikara koji gravitiraju ka Beogradu. Posle Ferenca Hodija u tom smislu važna je samo Snežana Petrović. Treba dodati da se na likovnim akademijama više ne forsira figuracija, ponajmanje začudna. U monografiji je predstavljen ceo opus umetnice i tu uočavamo još jednu neobičnu karakteristiku, bitnu za prave stvaraoce. Počela je sa radovima koji imaju socijalno-kritičku dimenziju, ekspresivnim ali ne i previše likovno vrednim. U monografiji kao školski primer pratimo sazrevanje umetnika, prevladanje problema diplomiranja i pitanja šta posle fakulteta. Veliki deo stvaralaca pa i najdarovitijih se ne snađe posle školovanja. Svesna problema originalnosti Snežana Petrović vodila je veliku bitku za pronalaženje sopstvenog izraza i od prvih bezličnih crteža do poslednjih radova mudro zaposela svoj svet. To je tim teže što je skoro sve u istoriji umetnosti već urađeno. Od tih prvih radova u znaku estetike ružnog, istražujući mogućnosti figuracije, dodajući u svakom novom delu poneko novo rešenje, unapredila je svoj opus do svetlog izraza krhke, feminilne lepote. Osvojila je sliku kao krunu svojih nastojanja i pronašla sopstveni stil, što je pre svega izraz njene likovne inteligencije. Jasna Jovanov je to nazvala „Od univerzalne ka individualnoj ispovesti“, što je u praksi značilo stalno čišćenje i usavršavanje čisto likovnih izražajnih sredstava, pokret od sirovog ka profinjenom. U njeno delo s vremenom sve više ulaze naznake neobičnog, leteći baloni kao poetski momenat, interpetacije Bošovih slika, tumačenja čuvenih renesansnih dela, složene kompozicije koje je Leonid Šejka zvao „nulti plan slike“, na kojima se događaj zbiva ispod horizonta i druga rešenja iz repertoara metafizičkog slikarstva kao što je antropomorfizacija arhitekture i pejzaža, kojom se posle Boša i njegovih učenika malo ko bavio. Svoje carstvo bogato simbolima, oslonjeno na tradiciju irealističke umetnosti i književnosti, slikarka je proširila i na promišljanje civilizacijske uloge mašine („Nevidljivi mašinarijum“; „O zamkama i mehanizmima“) što je i izraz utopijskog jer je utopija u začecima evropske ars phantastica. U njene radove ulaze Pegaz, Pandora i teme iz zapadne mitologije i metafizike, ali je mnogo važnije da je umetnica osvojila složenu kompoziciju i originalno predstavljanje ljudske figure. Njeni likovi prinčeva i princeza, plavih kraljica i crvenih vitezova, poseduju veliku dozu otmenosti, stranu današnjem čoveku varvarskog planetarnog grada. Snežana Petrović se svrstava uz najbolje nadrealistkinje poput Milene Pavlović Barili, Remedios Varo, Doroteje Tening i Leonore Karington. Od crnila socijalne kritike ova umetnica stigla je do solarne lepote i vedrine retke u tako opakoj umetnosti kao što je (neo)nadrealizam.

Uvek su postojale hiljade vrhunskih zanatlija i talentovanih slikara savršeno nesposobnih da pronađu svoj likovni univerzum i izdvoje se, znanje je tek pretpostavka za originalnost i celovitost. Ova mlada Novosađanka sada je najsvetlija zvezda na nebu srpske figuracije pa je opravdano poverenje u nju publike, galerista, kolekcionara i izdavača.

[/restrictedarea]