Podsetnik za novog ministra prosvete

Piše Vladimir Dimitrijević

Kako se desilo da birokratija trijumfuje nad strukom?

Stanje u obrazovanju Srbije, jednoj od retkih oblasti gde se može učiniti nešto konkretno za našu budućnost, na ivici je katastrofalnog. Zato novi ministar prosvete pred sobom ima ozbiljan zadatak da spasava što se spasti može. A još uvek može, ako bude dobre volje. Ovaj mali podsetnik samo je dobronamerno ukazivanje na činjenice i mogućnosti.

Prvi bitan zadatak je, svakako, lečenje obrazovnog sistema od tzv. „virusa standardizacije“ (izraz autora knjige „Finske lekcije“ uglednog pedagoga Pasija Salberga).

Šta to konkretno znači?

[restrictedarea]

VIRUS STANDARDIZACIJE Dr Tibor Varadi u svom tekstu „O merljivosti, merenju i školama“, objavljenom u „Republici“ 2011, piše: „Čitam u dnevnom listu Atlanta Journal – Constitution od 28. januara 2011. godine da postoji osnovana sumnja da su više desetina nastavnika, pa i direktora krišom ušli u svoje škole tokom jednog vikenda prošle godine. Kamere ih nisu otkrile, ali su ih odale sigurnosne kartice (security cards) kojima su otvarali ormane i fioke da bi došli do testova CRCT (Criterion – Referenced Competency Test). Sumnja se da su nastavnici pod okriljem noći ispravljali đačke testove. Kako piše Atlanta Journal – Constitution, 24 nastavnika su udaljena iz nastave. (Nisu izbačeni jer njihova krivica još nije dokazana, već su raspoređeni na poslove ’katalogiziranja i naručivanja udžbenika’.) Istraga je u toku, do sada je saslušano 280 ljudi. (…) Mislim da se kontekst formira odavno. Stvari su se ubrzale kada je 2002. godine predsednik Buš uveo program No Child Left Behind (moglo bi se prevesti kao ’Nemojmo napustiti nijedno dete’). Tada su u celoj državi organizovani testovi za proveru znanja iz čitanja i matematike. Rezultati su bili poražavajući. Nakon toga, da bi škole bile podstaknute da bolje rade, državne subvencije su uslovljene rezultatima testova (pre svega iz čitanja i matematike). Razvoj događaja je sledio tržišnu logiku. U 71 odsto škola smanjen je broj časova iz istorije, geografije, biologije, crtanja i drugih predmeta, da bi više vremena ostalo za čitanje i matematiku, te da bi đaci napredovali u disciplinama relevantnim u takmičenju. U Teksasu, na primer, u više škola su udvostručili broj časova iz čitanja i matematike u šestom i sedmom razredu (naravno, na štetu ostalih predmeta). Da bi opstali u takmičenju za državne pare, u 125 škola su odlučili da se uopšte ne predaju drugi predmeti sem čitanja, matematike i gimnastike. Direktor takve škole Samjuel Haris izjavio je da su ove mere možda drakonske, ali da su neophodne. (Samjuel Haris je ranije bio potpukovnik američke vojske).“

Odakle ideja standardizacije obrazovanja putem testova koja je američke škole dovela u grotesknu situaciju?

THE NAME OF THE GAME Osamdesetih godina 20. veka otpočeo je tzv. Globalni svetski reformski pokret u SAD, Engleskoj i Australiji. Osnovna ideja je bila da se kvalitet rada škola može proveriti ako se učenici podvrgnu standardizovanim testovima. Na osnovu postignutih rezultata biće ocenjivane i škole i nastavnici. Kako je ogled prošao u SAD opet saznajemo od Varadija: „Od rezultata testova zavisi koliko će škola imati para, koliko će nastavnika imati posao i kolike će im biti plate. Uz nešto cinizma moglo bi se reći da je cilj pedagoške profesije, koji je tokom mnogih vekova ostao višeslojan i izmicao prostim definicijama, postao odjednom jednostavan, jasan i merljiv brojkama. Raspršile su se dileme šta je zapravo adekvatno, pedagoško dostignuće. Svrha profesije je postala prozirna, a ostvarenje je postalo merljivo putem zbira koji se dobija na CRCT-u. Drugim rečima, smisao poziva školskog nastavnika postaje pripremanje za CRCT. Sasvim je logično što je počelo užurbano prilagođavanje toj svrsi, te da je smanjena (ili čak eliminisana) nastava iz predmeta koji nisu relevantni za CRCT. Ubrzo su uvedeni i novi časovi vežbi za testove. Te vežbe u nekim školama traju i po tri meseca (neposredno pred test) i zamenjuju (isključuju) sve druge aktivnosti. Sveža inovacija su psihološke pripreme za CRCT. Efekte nije teško predvideti. Ako je mera uspeha i uslov preživljavanja CRCT, onda se i đačka i nastavnička aktivnost usmerava na CRCT, i dramatično se sužava to što bi nastavnici mogli da pruže i što bi đaci mogli da postignu.“

Logika kancer-kapitalizma je prodrla u školu: znanje je roba, obrazovanje tržište. Takmiči se ili crkni!

ČEMU OVO SLUŽI, A UZ TO I NE RADI? Svega dve decenije posle uvođenja ovog modela pokazalo se da su školski sistemi podvrgnuti standardizaciji na međunarodnom nivou imali slabije rezultate od sistema koji standardizaciju nisu primenjivali.

Finska, Južna Koreja, Japan nemaju ovakav sistem, ali imaju najbolje rezultate prosvetnog rada.

Ako je standard zakonom utvrđena mera, a standardizacija uslov racionalne i efikasne proizvodnje, onda je jasno da su takvi kriterijumi primenljivi samo u oblasti industrije i proizvodnje uopšte, a ne u oblasti učenja, umetnosti, sporta. To što đaci nauče ne zavisi od standarda nego od načina na koji primaju znanje svojih učitelja. Najbolji standardi ne mogu da isprave loše učitelje.

Individualnost, inicijativa i kreativnost nastavnika bivaju uništeni standardizacijom. Umesto da decu nauče kako se uči, učitelji su zamajani dovođenjem učenika do poželjnog nivoa dvodimenzionalnog test-znanja. Time se, pored ostalog, uvodi nezdrava, kapitalistička kompetitivnost u sistem, a razgrađuje se poverenje između učesnika u obrazovnom procesu: nastavnik se takmiči s nastavnikom, škola sa školom.

Test-školovanje razara ugled učitelja, a daje moć obrazovnoj birokratiji. Saradnja, poverenje, individualnost i kreativnost nestaju, a trijumfuje svenadziruća administracija. Prosvetni radnik postaje „prodavac usisivača“, koji stalno drhti za svoj posao jer je podvrgnut „matematički preciznim“ kriterijumima.

U Finskoj je, međutim, godinama glavni cilj bio da nastavnici sarađuju, a ne da se takmiče. Školama je dato pravo da biraju puteve i načine prenošenja znanja, i sprovedena je ozbiljna decentralizacija. Učiteljski posao je odlično plaćen, a među prosvetarima se ne može pojaviti bilo ko, jer pripreme za ulazak u školu traju veoma dugo i ozbiljne su.

GLEDAJ U KOREN Tipičan primer „virusa standardizacije“, kojim su zaražene i naše škole, jeste tzv. „eksterna evaluacija“ (na srpskom, „spoljašnje vrednovanje“) o kojoj smo u „Pečatu“ već pisali. To je trijumf birokratije nad strukom, a osnove mu je postavila Tinde Kovač Cerović, Soroševa učenica, koja je, preko svojih veza u Tadićevim vladajućim strukturama, 2009. uspela da školstvu Srbije nametne „standardistički“ Zakon o osnovama obrazovanja i vaspitanja.

Zato novi ministar prosvete treba da inicira menjanje starog Zakona i donošenje novog, iz koga će proizaći bolji pravilnici o funkcionisanju školskog sistema; oni će nas osloboditi test-logike, koja nikud ne vodi. Jer, ako je, kako reče neko, obrazovanje način ostvarivanja ljudskih mogućnosti, uprkos svim ograničenjima sa strane prirode, genetske dispozicije i životnih okolnosti, onda ono ne može biti potčinjeno pukoj „tržišnosti“. Obrazovanje nije i ne sme biti puko obučavanje za „tržište rada“ nego svestrani razvoj ljudskih potencijala.

I još nešto. Ako je, kako se tvrdi, stanje u privredi Srbije počelo da se popravlja, onda je pravi čas da se povećaju primanja prosvetnih radnika, najniža među onima koji su na budžetu, iako je njihova obrazovna struktura najbolja. Zadovoljan profesor je životni uzor svom đaku i investicija u budućnost.

Od ministra prosvete se ne očekuju čuda. Svi se, međutim, nadaju njegovoj ozbiljnosti i odgovornosti, i spasavanju svega što se spasti može. A ima toga, naravno. Školska Srbija je još živa i kadra da se menja nabolje.

[/restrictedarea]