Petar Đurđev – Junačka epopeja Šajkaša

Razgovarao Dejan Perišić

Šajkaška oblast je imala uvek specijalne veze sa Srbijom o čemu svedoči i kapa šajkača. Ova kapa, simbol Šumadije, zapravo je doneta iz Šajkaške

U propisima o vojnom odevanju graničara iz 1828. i 1840. nailazimo na logorsku kapu nazivanu lagermütze ili furagier mütze, od tamnomrkog štofa, jednostavnog i praktičnog kroja, koja je u obavljanju logorske i vojničke službe bila izuzetno praktična. Ta kapa predstavlja preteču savremene pohodne vojničke kape. Nema sumnje da je ova kapa – kasnije prozvana šajkača – prvi put došla u Šumadiju u toku stravične revolucije 1848/1849. godine, kada su desetine hiljada izbeglica morale da napuste Vojvodstvo Srbiju i svoj spas potraže u Kneževini Srbiji, dok su njihovi najhrabriji sinovi vodili ljute bitke za opstanak srpskog naroda – kaže u razgovoru za „Pečat“ Petar Đurđev, istoričar i direktor Arhiva Grada Novog Sada.

Primetan je u poslednjih nekoliko godina pojačan interes za Šajkašku oblast, takoreći stvara se šajkaška naracija. U neku ruku taj period se poklapa s vašim dolaskom na čelo Arhiva Grada Novog Sada. Izložba, povod ovog razgovora, deo je tih tendencija.

[restrictedarea]

Možete li nam reći kako je ona nastala, ali i nešto više o drugim projektima koji su afirmisali Šajkašku oblast?

Sve je počelo 2012, kada su krenule pripreme za obeležavanje 200-godišnjice od ustrojenja vojnoprivilegovane oblasti Šajkaška. U tom procesu učestvovale su sve relevantne institucije: Muzej Vojvodine, Muzej Grada Novog Sada, Matica srpska, Arhiv Vojvodine, Istorijski arhiv Grada Novog Sada, Kulturni centar Grada Novog Sada, Vojni arhiv, Medija centar odbrana, Rečna flotila, Pokrajinski sekretarijat za kulturu, opština Žabalj i naravno Grad Novi Sad. Osnovna misao koja je vodila ovaj projekat je promovisanje lokalne istorije, tog apsolutno zanemarenog polja našeg istorijskog pamćenja, kao i promovisanja jednog aspekta naše nacionalne istorije.

Nema mnogo Srba koji znaju gde je Šajkaška oblast, pa čak i ljudi iz bližeg okruženja teško mogu da nabroje tri od dvanaest sela koliko je činilo ovu regiju. Pa ipak, da li preterujemo kada kažemo da priča o Šajkaškoj prevazilazi lokalni karakter? Kad su nastali šajkaši, odnosno Srpska rečna flotila, ko ih je osnovao, te kako su  došli baš u ovu oblast?

Mora se napomenuti da je Šajkaška bila deo tog tzv. živog štita, to jest Vojne krajine koja se protezala od Dalmacije do Banata. Vojna granica je ustrojena sa zadatkom da bude predstraža i čuvar ondašnje Evrope od osmanske opasnosti. U turobnom vremenu ekspanzije osmanske države, radi odbrane svojih poseda, i srpski despoti su imali svoje rečne jedinice. Despot Stevan Lazarević je za svoju ratnu flotilu dogradio beogradsko pristanište na Dunavu, dok je despot Đurađ Branković takođe imao svoju flotilu.

Posle pada Smedereva 1459. godine srpski rečni ratnici bili su pod komandom Vuka Grgurevića, unuka despota Đurđa Brankovića. Među komandantima šajkaških jedinica posebno su se istakli Petar Ovčarević, Radič Božić, Pavle Bakić, Sveti Stevan Štiljanović i Vuk Stančić. Nakon pada Despotovine i učvršćivanja turske vlasti u Sremu i Bačkoj, šajkaši se sele iz Beograda, Kovina i Smedereva daleko prema severu u Đer, Ostrogon i Komoran koji postaju njihove nove baze.

Nakon tektonskih političkih promena koje je izazvao Veliki bečki rat, kao i posle Austro-turskog rata od 1737. do 1739. godine, koji se po Austriju nesrećno završio, Ratni savet u Beču morao je da ojača odbranu na donjem Dunavu i Savi. To je značilo da se šajkaški korpus u Đeru, Komoranu i Ostrogonu mora dislocirati prema jugu i to je početak priče o ustrojenju ove vojne jedinice na jugu Bačke. Posle mnogih predloga Dvorski ratni savet je 19. februara 1763. godine doneo rešenje kojim se u kraju između Tise i Dunava stvara Titelski graničarski šajkaški bataljon, a carska rezolucija koja potvrđuje ovu odluku izdata je 6. marta 1763. godine.

Možete li da mapirate važnije događaje nacionalne istorije u kojima je svoju ulogu imao šajkaški bataljon?

Teško je i pobrojati u kojim su sve zemljama ratovali Šajkaši, od Holandije na severu do Italije na jugu i od Francuske na zapadu do Rumunije na istoku. Prema mom skromnom mišljenju, Šajkaši su najveću slavu pobrali tokom Trećeg austro-turskog rata u XVIII veku (1787–1791). Tada je ljudstvo Bataljona aktivno učestvovalo u oslobađanju Beograda, Smedereva, Požarevca i Nove Oršave, a svoju junačku epopeju Šajkaška je doživela tokom revolucije 1848/1849. godine kada je postala kičma srpskog vojnog pokreta.

Zanimljivo je da je Šajkaška oblast imala specifičnu organizaciju života, uprave, obrazovanja… Da li je ta teritorija uvek na neki način bila zasebna i koje su bile karakteristike života u njoj?

Gledano s ove distance, kao da je vojni karakter ove oblasti dobrim delom određen izgradnjom odbrambenih šančeva u rimsko doba koji su kasnije predstavljali zapadnu granicu Šajkaške. Ova oblast je jasno definisana svojom teritorijom, etosom, običajima, specifičnim načinom govora i predstavlja pravu riznicu interkulturalnih i prožimajućih uticaja različitih naroda i državnih uređenja. Kao što smo već nekoliko puta napomenuli, šajkaška je kraj sa izuzetnom vrednom vojničkom tradicijom. Upravo ta tradicija je glavni uzročnik stvaranja posebnog mentaliteta žitelja koji se na drugim mestima retko sreće. Drugi važan faktor za formiranje „šajkaške naravi“ bila je priroda i ogromno bogatstvo današnjeg Koviljsko-petrovaradinskog rita. Čuvanje granica, život na vodi  i od vode bio je moto starih Šajkaša.

Čini se da su veze centralne Srbije i Vojvodine danas znatno lošije nego kad smo živeli u različitim državama. Zašto je to tako i šta bi trebalo činiti da se ovo stanje popravi?

Pitanje je mnogo kompleksnije nego što se čini na prvi pogled. Jugoslovensko-socijalistički eksperiment u dobroj meri je zamračio sećanje na srpsku tradiciju i pojam viđenja državnosti. Trebaće nam još dugo vremena pre nego što se u potpunosti okrenemo izvorima naše kulturne i nacionalne samobitnosti. Jedini put ka ispravljanju tih problema su prosveta i kultura.

Direktor ste Arhiva Grada Novog Sada. Zašto je Arhiv značajan za negovanje kulture i nacionalnog identiteta, te kakav položaj ima u sistemu kulturnih ustanova Grada, i da li ima uslove da adekvatno ispunjava svoju misiju?

Arhivi su ne samo čuvari već i kreatori kolektivnog sećanja, a kolektivno sećanje je jedan od najbitnijih temelja jednog društva. Zahvaljujući Gradu Novom Sadu, 1. aprila 2016. dobili smo najsavremeniju zgradu za čuvanje arhivske građe, te smo gotovo utrostručili  naše smeštajne kapacitete. Ovaj uspeh je time veći jer je u vremenu ekonomskih poteškoća, posle šezdeset godina čekanja, rešeno jedno strateško pitanje za kulturu Novog Sada i južne Bačke. Zgrada ispunjava najviše standarde za čuvanje arhivske građe i stvarno je izuzetno velika čast i privilegija raditi u takvom objektu.

Potomak graničarske porodice

Petar Đurđev je istoričar i nastavnik rođen 1978. u Novom Sadu. Potiče iz stare graničarske porodice iz Donjeg Kovilja. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu 2003. godine. Nakon završenih studija radio je kao nastavnik istorije u novosadskim gimnazijama „Laza Kostić“, „Isidora Sekulić“ i „Jovan Jovanović Zmaj“. Kao istoričar istraživač uglavnom se bavio temama iz lokalne istorije Novog Sada i šajkaškog kraja. Stručne radove je objavljivao u brojnim časopisima i publikacijama. Koautor je nekoliko istorijskih izložbi i saradnik na snimanju dokumentarnih emisija.

[/restrictedarea] zaйmы na kartu sročno zaйm na яndeks denьgi bez privяzki kartыzaйm bez pasportnыh dannыhcelevoй zaйm