Петар Ђурђев – Јуначка епопеја Шајкаша

Разговарао Дејан Перишић

Шајкашка област је имала увек специјалне везе са Србијом о чему сведочи и капа шајкача. Ова капа, симбол Шумадије, заправо је донета из Шајкашке

У прописима о војном одевању граничара из 1828. и 1840. наилазимо на логорску капу називану lagermütze или furagier mütze, од тамномрког штофа, једноставног и практичног кроја, која је у обављању логорске и војничке службе била изузетно практична. Та капа представља претечу савремене походне војничке капе. Нема сумње да је ова капа – касније прозвана шајкача – први пут дошла у Шумадију у току стравичне револуције 1848/1849. године, када су десетине хиљада избеглица морале да напусте Војводство Србију и свој спас потраже у Кнежевини Србији, док су њихови најхрабрији синови водили љуте битке за опстанак српског народа – каже у разговору за „Печат“ Петар Ђурђев, историчар и директор Архива Града Новог Сада.

Приметан је у последњих неколико година појачан интерес за Шајкашку област, такорећи ствара се шајкашка нарација. У неку руку тај период се поклапа с вашим доласком на чело Архива Града Новог Сада. Изложба, повод овог разговора, део је тих тенденција.

[restrictedarea]

Можете ли нам рећи како је она настала, али и нешто више о другим пројектима који су афирмисали Шајкашку област?

Све је почело 2012, када су кренуле припреме за обележавање 200-годишњице од устројења војнопривилеговане области Шајкашка. У том процесу учествовале су све релевантне институције: Музеј Војводине, Музеј Града Новог Сада, Матица српска, Архив Војводине, Историјски архив Града Новог Сада, Културни центар Града Новог Сада, Војни архив, Медија центар одбрана, Речна флотила, Покрајински секретаријат за културу, општина Жабаљ и наравно Град Нови Сад. Основна мисао која је водила овај пројекат је промовисање локалне историје, тог апсолутно занемареног поља нашег историјског памћења, као и промовисања једног аспекта наше националне историје.

Нема много Срба који знају где је Шајкашка област, па чак и људи из ближег окружења тешко могу да наброје три од дванаест села колико је чинило ову регију. Па ипак, да ли претерујемо када кажемо да прича о Шајкашкој превазилази локални карактер? Кад су настали шајкаши, односно Српска речна флотила, ко их је основао, те како су  дошли баш у ову област?

Мора се напоменути да је Шајкашка била део тог тзв. живог штита, то јест Војне крајине која се протезала од Далмације до Баната. Војна граница је устројена са задатком да буде предстража и чувар ондашње Европе од османске опасности. У туробном времену експанзије османске државе, ради одбране својих поседа, и српски деспоти су имали своје речне јединице. Деспот Стеван Лазаревић је за своју ратну флотилу доградио београдско пристаниште на Дунаву, док је деспот Ђурађ Бранковић такође имао своју флотилу.

После пада Смедерева 1459. године српски речни ратници били су под командом Вука Гргуревића, унука деспота Ђурђа Бранковића. Међу командантима шајкашких јединица посебно су се истакли Петар Овчаревић, Радич Божић, Павле Бакић, Свети Стеван Штиљановић и Вук Станчић. Након пада Деспотовине и учвршћивања турске власти у Срему и Бачкој, шајкаши се селе из Београда, Ковина и Смедерева далеко према северу у Ђер, Острогон и Коморан који постају њихове нове базе.

Након тектонских политичких промена које је изазвао Велики бечки рат, као и после Аустро-турског рата од 1737. до 1739. године, који се по Аустрију несрећно завршио, Ратни савет у Бечу морао је да ојача одбрану на доњем Дунаву и Сави. То је значило да се шајкашки корпус у Ђеру, Коморану и Острогону мора дислоцирати према југу и то је почетак приче о устројењу ове војне јединице на југу Бачке. После многих предлога Дворски ратни савет је 19. фебруара 1763. године донео решење којим се у крају између Тисе и Дунава ствара Тителски граничарски шајкашки батаљон, а царска резолуција која потврђује ову одлуку издата је 6. марта 1763. године.

Можете ли да мапирате важније догађаје националне историје у којима је своју улогу имао шајкашки батаљон?

Тешко је и побројати у којим су све земљама ратовали Шајкаши, од Холандије на северу до Италије на југу и од Француске на западу до Румуније на истоку. Према мом скромном мишљењу, Шајкаши су највећу славу побрали током Трећег аустро-турског рата у XVIII веку (1787–1791). Тада је људство Батаљона активно учествовало у ослобађању Београда, Смедерева, Пожаревца и Нове Оршаве, а своју јуначку епопеју Шајкашка је доживела током револуције 1848/1849. године када је постала кичма српског војног покрета.

Занимљиво је да је Шајкашка област имала специфичну организацију живота, управе, образовања… Да ли је та територија увек на неки начин била засебна и које су биле карактеристике живота у њој?

Гледано с ове дистанце, као да је војни карактер ове области добрим делом одређен изградњом одбрамбених шанчева у римско доба који су касније представљали западну границу Шајкашке. Ова област је јасно дефинисана својом територијом, етосом, обичајима, специфичним начином говора и представља праву ризницу интеркултуралних и прожимајућих утицаја различитих народа и државних уређења. Као што смо већ неколико пута напоменули, шајкашка је крај са изузетном вредном војничком традицијом. Управо та традиција је главни узрочник стварања посебног менталитета житеља који се на другим местима ретко среће. Други важан фактор за формирање „шајкашке нарави“ била је природа и огромно богатство данашњег Ковиљско-петроварадинског рита. Чување граница, живот на води  и од воде био је мото старих Шајкаша.

Чини се да су везе централне Србије и Војводине данас знатно лошије него кад смо живели у различитим државама. Зашто је то тако и шта би требало чинити да се ово стање поправи?

Питање је много комплексније него што се чини на први поглед. Југословенско-социјалистички експеримент у доброј мери је замрачио сећање на српску традицију и појам виђења државности. Требаће нам још дуго времена пре него што се у потпуности окренемо изворима наше културне и националне самобитности. Једини пут ка исправљању тих проблема су просвета и култура.

Директор сте Архива Града Новог Сада. Зашто је Архив значајан за неговање културе и националног идентитета, те какав положај има у систему културних установа Града, и да ли има услове да адекватно испуњава своју мисију?

Архиви су не само чувари већ и креатори колективног сећања, а колективно сећање је један од најбитнијих темеља једног друштва. Захваљујући Граду Новом Саду, 1. априла 2016. добили смо најсавременију зграду за чување архивске грађе, те смо готово утростручили  наше смештајне капацитете. Овај успех је тиме већи јер је у времену економских потешкоћа, после шездесет година чекања, решено једно стратешко питање за културу Новог Сада и јужне Бачке. Зграда испуњава највише стандарде за чување архивске грађе и стварно је изузетно велика част и привилегија радити у таквом објекту.

Потомак граничарске породице

Петар Ђурђев је историчар и наставник рођен 1978. у Новом Саду. Потиче из старе граничарске породице из Доњег Ковиља. Дипломирао је на Филозофском факултету 2003. године. Након завршених студија радио је као наставник историје у новосадским гимназијама „Лаза Костић“, „Исидора Секулић“ и „Јован Јовановић Змај“. Као историчар истраживач углавном се бавио темама из локалне историје Новог Сада и шајкашког краја. Стручне радове је објављивао у бројним часописима и публикацијама. Коаутор је неколико историјских изложби и сарадник на снимању документарних емисија.

[/restrictedarea] займы на карту срочно займ на яндекс деньги без привязки картызайм без паспортных данныхцелевой займ