12Milorad Vučelić / glavni urednik
Ništa bolje i uverljivije ne govori o tome koliko se i kako se mi na Balkanu i u Evropi međusobno razlikujemo nego upoređene slike i televizijski snimci iz Busija i Knina a povodom obeležavanja godišnjice „Oluje“. Dostojanstvo žrtve slobodarskog naroda s jedne, i nacističko i ustaško pirovanje s druge strane. Potrebno je zaista mnogo sumanutosti i odsustva morala pa iz svedočanstva ove dve tako različite slike izvesti zaključak da je reč o „sijamskim blizancima“. Da bi bilo jasnije o čemu se radi, zamislimo da neko napiše i pokuša da nas ubedi da su Jevreji i Nemci sijamski blizanci, a kao krunski dokaz za tu tvrdnju priloži učinke Aušvica.
[restrictedarea]Hrvatska već mesecima pred očima Evrope i sveta otvoreno demonstrira uspostavljanje i slavljenje specifičnog jedinstva. U toj jedinstvenoj „kulturi sećanja“ i neposrednog političkog delovanja stopili su se ustaški vikar Alojzije Stepinac i njegova današnja hrvatska sudska rehabilitacija, veličanje ustaške nezavisne države i njenog zvaničnog pozdrava „Za dom spremni“, masovno demonstriranje ustašluka, uz bezbroj incidenata i spaljivanja srpske zastave, oslobađajuća presuda notornog ubice srpskih civila Branimira Glavaša i podizanje spomenika, uz prisustvo visokih hrvatskih zvaničnika, teroristi Miru Barešiću koji se proslavio mučenjem i ubistvom nekadašnjeg jugoslovenskog ambasadora u Švedskoj Vladimira Rolovića.
Način na koji je ubijen ambasador Rolović upečatljivo govori o liku i delu ovog ustaškog teroriste kome je podignut spomenik u evropskoj Hrvatskoj, a opis je za ovu priliku pozajmljen od naše dramske spisateljice Biljane Srbljanović koja ni na koji način nije sklona razumevanju srpske strane, baš kao i novina u kojoj je objavljen njen tekst pod naslovom „O roditeljima i ambasadoru“:
„Dvojica ustaških terorista Miro Barešić i Anđelko Brajković upali su u tu našu ambasadu u Stokholmu, napali najpre portira, a onda počeli da urlaju i lome sve oko sebe. Ambasador Vladimir Rolović je, čuvši buku, izašao da vidi šta se događa, kada su ga ova dvojica zgrabili. Barešić ga je udario pištoljem u glavu, a onda ga je uz rvanje i otpor koji je Rolović pružao, ugurao natrag u kancelariju, oborio na sofu i zatim pucao u njega. Pogodio ga je u stomak, negde ispod rebara s leve strane i ambasador je samo pao. Teroristi su ga zatim silom podigli, vezali za stolicu, s koje je ranjen čovek klizio. Brajković i Barešić su mu, dok je smrtno krvario i ječao, kaišem zapušili usta, ruke vezali iza leđa i tako vezanog i ranjenog nastavili da tuku. Švedska policija je nakon sat vremena opkolila ambasadu, dok su zaposleni pokušavali da provale unutra. Ustaški teroristi su, kroz zabarikadirana vrata dovikivali da je sve u redu, da niko nije povređen, dok su istovremeno mučili ranjenog, vezanog čoveka na izdisaju. Onda se jedan od njih popišao na svoje ruke, da spere krv žrtve, obrisao ruke o zavesu, gurnuo ambasadoru pištolj u usta i pucao…“
Dakle na tome se temelji spomenička kultura europske Hrvatske. Tako aktuelna zvanična Hrvatska vidi istinu, suočavanje s prošlošću i pomirenje!
Na gore pomenute pojave reagovalo je nekoliko ministara srpske vlade koristeći i pravo i obavezu da prepoznaju opasnosti od fašizacije u svom susedstvu. Obaveza im je bila utoliko veća što pripadaju narodu koji je u Drugom svetskom ratu mahom bio na boljoj strani sveta i što je u tom istom ratu doživeo genocid pod zbirnim imenom Jasenovac koji je produžen akcijom „Oluja“. Kako i dolikuje civilizovanim evropskim državama upućene su diplomatske note i Hrvatskoj i Evropskoj uniji.
Mediji u Srbiji su manje-više objektivistički informisali o dešavanjima u Hrvatskoj, a onda su nastupili dežurni drugosrbijanski intelektualci, kolumnisti, analitičari i političari i sve to što se dešava u Hrvatskoj počeli da trpaju u isti koš sa onim što se u Srbiji ne dešava, ali se dešava u njihovim glavama. Ustašija u Hrvatskoj pružila im je priliku da se osupnu na Srbiju u stilu: „ludilo ne može stati“, „i Srbija i Hrvatska ne shvataju realnost“, „od pomirenja do svađe oko istorije“, „balkanska barutana“, „zakopavanje u prošlost primetno je u jalovoj retorici političara iz obeju država“, „vraćamo se u atmosferu sukoba“, „srpsko-hrvatski antagonizmi dugi više vekova“, „ne otvarati balkanske rane“…
Reč je o primeni metoda davno poznatog kao metod nasilnih simetrija, koji je primenjivan u nacionalnoj politici bivše Jugoslavije i koji je jedan od ključnih uzroka njenog razbijanja. Svakoj krupnoj šovinističkoj pojavi i drastičnoj manifestaciji u nekom drugom narodu odmah je uglavnom nasilnom operacijom tražen pandan u srpskom narodu. Tako je sistematski vršena relativizacija brojnih antidržavnih incidenata. Današnja primena ove metode prisilnog poravnanja je održavanje starog stereotipa izvan koga autošovinisti i jugoslovenski iluzionisti ne mogu uopšte da misle. Drastičan primer ovakvog načina „razmišljanja“ je izjava bivšeg predsednika Srbije po kojoj Vučićev iskaz u govoru održanom u Busijama „da Srbija nikad neće dozvoliti ’Oluju’“ predstavlja nacionalističku pretnju. Da li bi možda, istom logikom, nekome iz Izraela zamerio kada bi kazao: nikada više Holokaust!
Činjenice i ogoljeni fašizam uopšte ne obavezuju ove aktiviste i tužioce Srba i Srbije. Tako jedna poznata srbomrziteljka po hiljaditi put kaže da Srbija ne može igrati bilo kakvu ulogu u bilo čemu dok ne pokaže spremnost da se „suoči sa vlastitom odgovornošću za brutalni raspad Jugoslavije“ koju su, valjda, tako efikasno branili Barešić i Glavaš.
Svi koji misle na ovaj način a uvažavaju kao vrhovnog arbitra Haški tribunal trebalo bi da pročitaju deo presude tog istog Tribunala na koji ukazujemo u tekstu pod naslovom „Sud oslobodio Miloševića“ u ovom broju „Pečata“.
[/restrictedarea]
