DA LI SU HRVATI SPREMNI ZA DOM ILI ZA NOVI STALJINGRAD?

Ustaško divljanje u Kninu i Zagrebu i nereagovanje Evrope

Piše Nikola Martić

Poruka iz Knina Srbiji istovremeno je i briselska poruka Moskvi. Zloslutni defile ustaša u Kninu bolje se razume kada se posmatra kao jedna epizoda na sceni opterećenoj velikim globalnim pomeranjima: u fokusu je istorija ruskih interesa na Balkanu

Kolinda Grabar Kitarović prošle nedelje je javno odbila da se politički odredi prema zlokobnom ustaškom pokliču „za dom spremni“. Predsednica Hrvatske, koja je na tu funkciju došla (ispravnije je reći – postavljena) direktno s pozicije prvog čoveka za javnu diplomatiju NATO, kazala je još da će se o tome odrediti pravosudni organi.

Međutim, poznato je, nažalost, kako će se izjasniti hrvatski pravosudni organi. Jer pravosuđe mora da sledi vladajući ideološki diskurs koji je, razume se, uvek najjasnije formulisan u izjavi i volji šefa države. A ideološki diskurs, čak i u teoriji, diktira sadržaj onoga što se razume kao pravda, kao istina i kao lepo; i ako hrvatska predsednica ne želi da osudi ustaški poklič, onda je to poruka o ideološkoj koncepciji razumevanja pravde i istine. I kako bi onda jedan sud mogao to da menja. Jasno je da ni pravosudni organi neće moći da osude taj ustaški poklič, jer i ti organi su u potpunoj harmoniji s vladajućim diskursom. I ovaj savremeni hrvatski sud pokazaće se, ubrzo, kao bilo koji ustaški sud iz prošlosti.

Savamala je slušala krike sa Sajmišta

Ova izjava Kolinde Kitarović vrlo logično se uklopila u proslavu „Oluje“ u Kninu –svetu su predstavljene ustaše kako u direktnom TV prenosu marširaju trgom, gde se spaljuje zastava Srbije. Sve je to, pre svega, poruka Srbiji. Ali ne samo Srbiji.

Nažalost, tu je reč o repriznoj predstavi ustašije u vrhu hrvatske države, čije je premijerno prikazivanje svet sa zgražavanjem gledao sredinom prošlog veka. Samo što su u prošlom veku, kada je na sceni bio prvi čin ove drame i tragedije o ustaškom ideološkom nasleđu, ta pravila važila i na prostoru današnje Srbije – u Vojvodini i u Zemunu. Tada je u Zemunu i na Starom sajmištu bio ustaški logor Nezavisne Države Hrvatske kojim je odjekivalo „za dom spremni“, zajedno s kricima žrtava ustaških koljača i streljačkih vodova.

Ovi što danas protestuju u Savamaloj zbog svog „prava da budu zadovoljni i besvesni“, a istovremeno bez reči posmatraju šta se događa u Zagrebu i Kninu, da su kojim slučajem živeli u ondašnja zlokobna vremena, mogli su jasno da čuju strašan ropac hiljada i hiljada žrtava tog sistematskog satiranja sopstvenog naroda.

Šta je najširi okvir bez koga je nemoguće razumeti pojedinačna zbivanja poput propagandne agresije na Srbe iz Knina i Zagreba povodom godišnjice „Oluje“? Taj najširi okvir za razumevanje savremenih društvenih činjenica u vezi s ustaštvom svakako je novo vojno prisustvo Rusije na Balkanu. Zbog zajedničke vežbe ruske i srpske vojske u Nikincima NATO je sve nervozniji.

Dolazak ruskih trupa preti da poruši jedno stanje koje traje ceo vek unazad. Rusija je svojim trupama poslednji put bila prisutna na Balkanu kada su njeni brodovi Dunavom dopremali oružje, municiju i hranu, pa i čitave vojne posade koje su 1915. torpedima odbranile Beograd od austrougarskih monitora, a zahvaljujući vojnim isporukama iz Rusije bila je moguća i pobeda Srbije na Ceru.

A onda je Rusija, posle revolucije, bila zatvorena u sebe, da bi na Balkanu rusku poziciju zauzele Britanija i Amerika.

 

Šta je Jazov rekao Kadijeviću

Ovako gledano, Jugoslavija je stvorena ne u interesu Srbije već u interesu Amerike i Britanije i njihove kontrole Balkana. U svrhu kontrole Balkana, Britanija i Amerika su tu Jugoslaviju, stvorenu kao branu od Rusa, gurnuli 1941. u rat protiv Hitlera. U ime britanske i američke kontrole Balkana, ove sile su koristile i posleratnu Jugoslaviju protiv Rusa a vojni efektivi JNA su, u ime izbacivanja Rusa s Balkana, ušli u nezvanični savez s NATO.

Ta britanska i američka kontrola Balkana je ključ i za razumevanje ne samo formiranja Jugoslavije već i njenog rušenja i okretanja svih naroda bivše SFRJ protiv Srba u poslednjoj deceniji prošlog veka. I to je sve rađeno u interesu Amerike i Britanije, pogotovo od kada je Miloševićeva Srbija 1991. godine zatražila pomoć Moskve u odbrani od agresivnog Zapada. Taj gest je bio logičan i oslanjao se na istorijsko sećanje: pomoć Rusije je stizala od vremena kada je Balkan bio pod dominacijom Turaka, jer Rusija je pred turskom Portom bila zaštitnica svih pravoslavnih naroda u Otomanskoj imperiji.

Krajem prošlog veka NATO i Zapad su nastojali da spreče oživljavanje takvog saveza Moskve i Beograda i sve što se dogodilo sa Srbijom „devedesetih“ je u direktnoj vezi s ovim interesom severnoatlantske alijanse.

Sprečavao je to Zapad intervencijama na Balkanu, kao i istovremenim instaliranjem neoliberalnih garnitura u Moskvi, metodom kojom je svojevremeno instaliran i Lenjin. U takvim okolnostima je 1991. Maršal Jazov preneo Veljku Kadijeviću odgovor Gorbačova na srpsku molbu za pomoć. Odgovor Gorbačova je bio: pomoć može, samo diplomatska. Ispostavilo se da je izostala čak i ta „diplomatska pomoć“.

 

Rusi na aerodromu Slatina

Državni udar u Beogradu 5. oktobra 2000. godine bio je vrlo važan NATO projekat ovakve politike Zapada i za sudbinu Srbije, i za čitav Balkan. Poslednjih meseci te godine Jeljcin je u Kremlju bio još samo formalno i već bez autoriteta, a Rusija je bila spremna za novog vođu – Vladimira Putina. Takva Rusija je, u saradnji s Miloševićevom Srbijom, u tom trenutku još uvek zvanično u SRJ, naredila da u junu 1999, u koordinaciji sa srpskom vojskom, ruski padobranci iz BiH zauzmu aerodrom u Prištini.

NATO je kasnije uspeo da Ruse „izgura“ s aerodroma Slatina, ali je stratezima u Briselu i Vašingtonu bilo jasno šta će se događati ako Milošević zadrži vlast – obnavljanje starog saveza Moskve i Beograda moralo je da bude izbegnuto po svaku cenu. Zato nije smelo da dođe do drugog kruga izbora u Beogradu, i zbog toga je Milošević onako brutalno srušen na ulici i posle likvidiran u Hagu. Tada je tragičnu sudbinu doživelo, po nekim računicama, čak 100.000 lustriranih ljudi „koji su služili režimu“, da bi onda ti petooktobarski „oslobodioci“, uništavajući Srbiju u službi tržišne liberalne mantre i za račun multinacionalnih korporacija, odakle su često i direktno dolazili na osnovne poluge vlasti, na ulicu isterali i bez posla ostavili preko milion ljudi koji su gurnuti u siromaštvo i bedu.

Dakle, ovo savremeno NATO sponzorisano ustaško divljanje u Kninu i Zagrebu znak je nervoze unutar Alijanse, budući da je poslednjim zbivanjima na široj sceni doveden u pitanje turski faktor kao instrument NATO kontrole na Balkanu. Posle neuspelog puča protiv Redžepa Erdogana i neuspelih pokušaja da oni koji kontrolišu NATO, dakle Amerikanci, dokažu kako nisu inspiratori pokušaja puča, desilo se nešto toliko nesvakidašnje da čak predstavlja planetarnu bezbednosnu senzaciju i potez bez presedana – Erdoganove snage su blokirale bazu „Indžirlik“ u kojoj se nalaze američke i nemačke NATO trupe, ali i američke nuklearne bojeve glave. Pentagon se trudio da minimizira značaj činjenice da je Erdogan  naredio da se „Indžirliku“ isključi struja, a ovo poniženje kome su bili izloženi NATO i Vašington, gurano je na marginu stupidnim medijskim pričama kako je sve pod kontrolom – jer u bazi rade agregati.

Ipak, oni koji su služili vojsku sigurno mogu da pretpostave kako je NATO trupama u „Indžirliku“ radio adrenalin u tako neprijateljskom okruženju, i to ne samo oko baze nego i u NATO kancelarijama unutar same baze.

 

Putin, Erdogan i Balkan

Takvom Erdoganu koji je blokirao čak i atomska NATO raketna postrojenja u Turskoj, svoju bezrezervnu podršku dali su prošlog vikenda svi relevantni muslimanski lideri u Novom Pazaru velikim zajedničkim mitingom tri najveće, a do skoro rivalske, muslimanske stranke. Miting je održan paralelno s mitingom podrške Erdoganu u glavnom gradu Turske, a na trgu u Novom Pazaru je direktno prenošeno Erdoganovo obraćanje istanbulskoj okupljenoj masi od milion Turaka. Ovakvo ponašanje lidera muslimana u Srbiji može da se sagleda jedino kao dramatično topljenje dosadašnjih kapaciteta NATO-a da instrumentalizuje taj segment muslimanskog faktora na Balkanu u interesu Alijanse.

Zajedničko letovanje Tonija Blera i Edija Rame negde na jadranskoj obali u Albaniji, u okolnostima u kojima mitinga podrške Erdoganu nije bilo ni u Tirani, ali ni u Prištini i Sarajevu (iako je Izetbegović, za razliku od Rame i Tačija, javno podržao Erdogana), govori da NATO traži način kako da amortizuje nove balkanske nevolje koje su pred vratima. Samo u tom duhu može se razumeti i hitan nenajavljeni dolazak saudijskog princa Salmana bin Abdul Aziza bin Salman el Sauda u Sarajevo. Poseta je „privatna“. Princ je zvanično, i ne bez ironije, saopštio da je došao kako bi „istraživao lepote BiH“. Da bi se bolje razumelo ovo „istraživanje lepota BiH“ dovoljno je podsetiti na beleške Hilari Klinton koje je svojevremeno objavio „Vikiliks“. Te beleške svedoče da je Saudijska Arabija zapravo bankomat za teroriste na Bliskom istoku i u BiH.

Sem toga, aktuelna ustaška svinjarija u Kninu i Zagrebu ne događa se slučajno u vreme kada Putin ukida sankcije Turskoj, a zadržava ih kao kontrameru drugim NATO članicama u Evropi, čime menja poziciju Turske i u samom NATO-u. Turski predsednik Erdogan stiže u Moskvu i rezultate njegovog susreta s Putinom svet sagledava kroz vizuru nedemantovane činjenice da je puč protiv turskog predsednika osujetila upravo tajna služba Rusije. Uoči odlaska u Rusiju, Erdogan je izjavio da Vladimira Putina smatra prijateljem i da je u pitanju istorijski susret – jedan novi početak. Ili, drugačije rečeno, Turska dolazi u poziciju u kojoj bi mogla sve značajnije da podrži interese ruskih partnera na Balkanu, a pre svega interese Srbije.

 

Zapad pod stresom zbog vežbe u Nikincima

Istovremeno, Vašington i NATO insistiraju da je Rusija pretnja. Poslednja je ovu tvrdnju ponovila sekretarka vazdušnih snaga Amerike Debora Li Džejms. Amerika okuplja sve koji je provereno podržavaju u stavu da je Rusija pretnja. Ustaše su tu, kladioničarski rečeno, tvrd fiks, a to govori i istorijsko iskustvo. Ustaše su već jednom bile pod Staljingradom, gde su raspršene zajedno sa ostalim agresorima. Otuda i njihova nervoza zbog, kako to oni vide, predstojećeg „desanta“ Rusa na Nikince. To je potvrdila i sama Kolinda Grabar Kitarović izjavom na nedavno održanom NATO samitu, da je zabrinuta zbog ove vežbe Srba i Rusa. Tamošnji „analitičari“ već ukazuju da će se vežba održati 30 kilometara od hrvatske granice, istovremeno hrabreći svoju javnost porukama da Hrvatska ima adekvatan odgovor – „Kiova“ helikoptere, pancer haubice, borbena oklopna vozila „Patria“ i dve gardijske brigade. I sve to pod šahovnicom i uz pokliče „za dom spremni“.

Evropska (ekonomska) unija ne reaguje na političko oživljavanje ustaških ideoloških frustracija u Hrvatskoj jer je i ona deo kolektivnog NATO bezbednosnog okvira. Ovo NATO Potemkinovo selo, izgrađeno svojevremeno prevashodno radi podsticanja frustracija s druge strane „gvozdene zavese“, u velikoj je pometnji, jer je i najnaivnijima danas jasno da je sa završetkom Hladnog rata EU izgubila svaki smisao, dok je NATO svoj novi smisao pronašao u kontinuiranim ratovima koje je sam kreirao širom sveta. U Evropskoj uniji je, međutim, na sceni opšta kriza izazvana neoliberalnim napadom na „državu blagostanja“, pojačana još i provalom migranata iz zemalja severne Afrike i s Bliskog istoka kojima je upravo NATO uništio države, kao i serijom surovih terorističkih napada na evropske prestonice. Evropska unija, dakle, ćuti o provali ustaštva na javnu scenu Hrvatske, konačno, i zbog toga što su i NATO i Evropska unija, zapravo, „asistirali“ ustaškoj akciji „Oluja“.

Dakle, EU danas ne reaguje zato što je i ova hrvatska država direktan proizvod NATO-a, rođena u NATO sponzorisanoj „Oluji“, uostalom baš kao što je i prethodna hrvatska država, s ironičnim predznakom „nezavisnosti“, bila politički poligon zapadnih centara moći za najstrašnije istrebljenje nepodobnih naroda s istoka.