Ako istoriju nema ko da odboluje…

Piše Milan R. Simić

Proza se uvek približavala filozofiji kad god nije imala drugog izlaza: roman i jeste neka vrsta pučke i parodijske filozofije, govorio je Kiš, a kako se ovo uverenje odrazilo u njegovom delu objašnjavaju autor knjige Venac od trnja za Danila Kiša i njegovi „pomagači“

U predgovoru Enciklopedije mrtvih Danila Kiša (Bratislava, 1995) Dušan Šimko zaključuje da je istorijska kulisa fašizma i staljinizma u Kišovim prozama bila pre svega realna a Kiš ju je razumeo kao „metafizičku misiju čoveka“ i „kao apel na čitaoca koji čita onako kako bi čitao i sam autor“. Možemo se složiti sa slovačkim esejistom da ovaj Kišov apel nije bio odraz arogancije, više pretpostavka i plodno tlo za uzajamno razumevanje. Da, najbitnije je uzajamno razumevanje. Zar nije i Unamuno u rukopisu Kako se pravi roman precizno definisao uzajamne odnose sve tvrdeći da mi u našoj duhovnoj razmeni pokušavamo da ne umremo: „Ja da ne umrem u tebi, čitaoče koji me čitaš, a ti da ne umreš u meni koji za tebe ovo pišem?“Ne smemo zaboraviti ni književne junake koji takođe ne žele da umru ni u piscima, ni u čitaocima. Jer sama pomisao na Kiša čini da čujemo glas revolucionara Novskog: „Ostavio sam za sobom nekoliko cigareta, četkicu za zube i životnu priču koja bi, da nije istražitelja Feđukina, ličila na savršenu biografiju revolucionara!“

[restrictedarea]

No tema ovog osvrta je knjiga Milivoja Pavlovića Venac od trnja za Danila Kiša koja je (is)pisani odgovor – zahvalnica Kišovom delu. Pavlović je to učinio kroz razgovor s Kišom, priloženim dokumentima i tekstovima njegovih prijatelja, pesmama i pričama u kojima je Kiš junak, anketom na koju su se odazvali ovovremeni pisci i kritičari. I, što je posebna dragocenost ove knjige, „listanjem“ knjiga iz Kišove biblioteke kojim Pavlović ističe da „bogatstvo i struktura ovih ’kuća pamćenja’ pomaže nam da proniknemo u društveni i duhovni ambijent u kome je pisac živeo i stvarao, a povremeno i u dublji, često skriveni ili zatamnjeni smisao sveta ideja koje su ga okupirale“. Dakle, „listanjem“ od Kiša odabranih knjiga znamo tek za jedan od izvora u kome je njegova stvaralačka snaga izbora i odakle je (delimično) zahvatao inicijalne motive koji su ga precizno vodili do sopstvenih knjiga – a koje su prosto izrastale jedna iz druge sve postajući dela što su jasno izdvojila profil pisca kod koga ne postoje „stvaralačka iznenađenja“. Stvaralačka snaga – izbora, gotovo sve je u njoj! Znao je to dobro Kiš, izuzetna ličnost naše književnosti, znalački je osmišljavao strukturu svoje knjige i uspešno završavao traganje za pravom formom literarnog izraza sve hrabro ostavljajući za sobom trag pisca, filozofa i književnog matematičara. Zato, obratimo pažnju i na fragment razgovora Pavlovića i Kiša (NIN, 4. mart 1973, tri dana posle svečanog uručenja nagrade): „Ipak, nema li previše filozofije u Peščaniku? Pokazujete li vi ovim romanom da je i budućnost proze (a ne samo poezije, kako se obično misli) u sve većem približavanju filozofiji? Ili vi, možda, suviše znate da biste bili samo pisac?“, pitao je Pavlović. „Proza se, po mom mišljenju, uvek približavala filozofiji kad god nije imala drugog izlaza: roman i jeste neka vrsta pučke i parodijske filozofije. Pogledajte Don Kihota, pogledajte Gargantuu, pogledajte Dostojevskog, Tolstoja, Mana. U suštini se, mislim, promenio samo odnos prema parodijskom elementu: kako pisac sve manje veruje filozofemama, on svoje sopstvene filozofeme, u koje takođe ne veruje, ili bar sumnja u njih, podmeće kao stvarne i jedine. Na taj način to postaje sve više i više element proze, u oba značenja te reči: životne proze i proze kao žanra“, odgovorio je Kiš. Očekivan odgovor od pisca koji je „suviše znao“! Otuda i Pavlovićeva želja da ovom knjigom odgovori na pitanje može li pisac za sobom da ostavi upozoravajuće delo za sva vremena. Jer s pravom slutimo da su ideje iz prošlosti primenljive i za budućnost. A tako je jer ideje iz prošlosti nisu završile svoje, zato se i prenose na naše vreme. Istina: više ne u onako čistom obliku (izvorni staljinizam, fašizam), ali se, nažalost, prenose. Da je Kiš uspeo, nalazimo potvrdu u više tekstova sabranih u poglavlju III Etika sapatništva i prkos saučesništva. Kako je Kiš uspevao da tzv. lokalne tragedije i intimne sudbine smesti u kontekst znanih velikih ljudskih katastrofa, kako je fragmentarne ispovesti o bivanju poznatih, ali i nepoznatih „malih“ ljudi uzdigao osobenim književnim postupkom do univerzalnog značenja sve precizno razgraničavajući nesumnjivo od sumnjivog i time ostavio pouzdano svedočanstvo da istorija, ma koliko bila važna i moćna, ne uspeva da proždere svoje crno vreme. To crno vreme istorije Kiš je odbolovao. Kako? Saznajemo to u tumačenju njegovih romana, priča i eseja Radovana Vučkovića (Kiš nije dopuštao da se shema hroničarskog pripovedanja, svojstvena geneološkom delu, u bilo kojoj formi pojavi u njegovom romanu), Vide Ognjenović (Kišov pripovedni postupak je osoben po tome što on ne razvija pripovetku postupno otkrivajući uzroke i posledice zbivanja u njoj već znalački kondenzuje iskaz i tako u svom direktno usmerenom narativu postiže punu usredsređenost na ličnost, ili zbivanje o kojima je reč), Gojka Božovića (U toj tački susreta samosvesne poetike i brutalne političke i istorijske stvarnosti nastaje neuporedivi složaj Kišove poetike kojoj je potrebna forma kao protivteža haosu stvarnosti i stvarnost kao prvorazredan izazov poetičkog koncepta pripovedanja) i tekstova mnogih drugih posle čijih iščitavanja vidimo još jasniju sliku o Kišovom „hodanju po žici“ vazda razapetoj između osećanja koja su krupnjala u njemu i osećanja koja je bolnog srca prenosio čitaocima sve ne želeći da ih nespremne zatekne svojim jasnim odnosom prema sudbinama pojedinaca i određenim zbivanjima. Pripremao je čitaoce iz rukopisa u rukopis, nadao se njihovom saučesništvu. Pristanak čitalaca na saučesništvo, trenutak je za koji pisac živi. Zbog toga odnos pisca i čitaoca mora da bude ozbiljan, Kiš se gnušao čitalačke neobaveštenosti. Građu koju je prikupio i ugradio u svoju prozu složio je tako da u celini jeste (ne)ponovljiva realnost. I kao takva, potresna iznad svega, u preplitanju i sažimanju viđenja odabranih učesnika istorije – kako žrtava, tako i dželata! – postaje njihova neslućena sudbina. Eto, toliko je moćno i potresno dejstvo Kišove proze koja nas stalno poziva na osmatranje naše civilizacije, na tragedije koje su se već zbile i koje ne možemo da sprečimo, ali tragedije (staljinizam kao univerzalna tragedija tek je jedna) koje nikako ne smemo prekriti zaboravom. Pavlović, i svi autori koji su mu „pomogli“, ostavljaju Venac od trnja za Danila Kiša kao knjigu-opomenu da je zaborav moguć ako istoriju nema ko da odboluje.

[/restrictedarea]