Zoran Kolundžija: Srbija – zemlja divnih zaluđenika i opasnih manipulanata

Razgovarala Mila Milosavljević

Naša zemlja je veoma loše organizovana, ali ima sreću da obiluje darovitim pojedincima, neverovatnim pregaocima u raznim društvenim oblastima, pa i kulturi. Ti divni zaluđenici su pravi, često i jedini, garant očuvanja kulturnih vrednosti. Na drugoj strani imamo bahate i neobaveštene čelnike javnih institucija, najčešće postavljene po partijskim interesima koje njihov posao ne zanima kao struka već isključivo kao pomoćno sredstvo za sticanje moći i kapitala. Oni, uz to, vole da se ponašaju kao da im je tata ostavio budžetske pare, a ne kao da svi mi punimo budžet

Da je došlo do potpune zbrke i neraspoznavanja značaja kulture u odnosu na zabavu vidi se iz upadljivih činjenica, recimo kad se porede tri najmasovnije manifestacije u Srbiji: Egzit, Guča i Sajam knjiga. Prve dve su subvencionisane godinama sa najmanje po 50 miliona dinara i dobijaju prostor za realizaciju programa bez nadoknade od svojih lokalnih samouprava, a Sajam knjiga ne da nije subvencionisan već izdavači sve sami plaćaju, dok pozitivnim finansijskim efektima ove manifestacije nemaju prava da raspolažu?! Zaista neverovatno! Zašto je onima što odlučuju važnija zabava gde može da se đuska uz pivo nego knjiga – predlažem da svako ko ovo čita zaključi sam – kaže u intervjuu za „Pečat“ Zoran Kolundžija, glavni i odgovorni urednik izdavačke kuće „Prometej“.

Na čelu ste kuće koja uspešno bezmalo tri decenije odoleva obilju problema sa kojima se suočavaju samostalni izdavači, naročito ako se drže svog profila, kriterijuma, principa, te rafiniranog odabira naslova bez povlađivanja „šarenom“ ukusu. Kako je nastao „Prometej“?

Na samom kraju osamdesetih tadašnji premijer Jugoslavije Ante Marković pokrenuo je veće ekonomske reforme i jedna od mera bilo je podsticanje osnivanja privatnih firmi. Ta ideja svidela se i nama, supruzi Borki i meni, te smo, kako je tada to bilo moguće, uz redovne radne odnose osnovali Izdavačko-knjižarsku agenciju „Prometej“, ušli u postupak registracije krajem 1989, a rešenje za registraciju nosi datum 10. januar 1990. i otuda uvek početkom godine obeležavamo rođendan naše kuće.

Prva knjiga bila je Velika seoba Srba i patrijarh Aresnije III Crnojević, novosadskog prote dr Stefana Čakića, a povod obeležavanje 300 godina od Velike seobe. Pokazalo se da je objavljivanje knjiga koje neguju kulturu sećanja, na kvalitetan način predstavljaju našu baštinu i afirmišu našu sredinu uopšte, jedan od temelja „Prometeja“. Sledila su dalje dela Jelke Ređep, Slobodana Mileusnića, Dejana Medakovića, Opšta crkvena istorija Jevsevija Popovića, Manastiri Fruške gore Branke Kulić i Nedeljke Srećkov… Rastao sam uz knjige i vaspitan sam u duhu poštovanja knjige i znanja, verovatno je to presudno uticalo na opredeljenje da se držimo pravih i trajnih vrednosti, a i da se opredelimo za ime „Prometej“.

[restrictedarea]

Kako opstaje izdavač kojem je objavljivanje knjiga primarna i jedina delatnost?

Današnji položaj knjige kao kulturnog dobra je veoma težak, dok se, s druge strane, mora priznati izdavačima da su pokazali da su bolji deo srpskog društva – imaju veliku produkciju, zapošljavaju radnike u štamparstvu, knjižarstvu i izdavaštvu i uplaćuju porez gotovo pet puta viši od sume koja se iz budžeta Srbije daje za razne podsticaje knjizi…

Zašto je teško? Na tržištu su sve knjige isto oporezovane, trivijalna literatura i visoka kultura su izjednačene, s tim da zabavne knjige imaju bolji tretman u knjižarskom izlogu jer se brže prodaju. Jednokratan godišnji otkup knjiga ne može bitno da pomogne promeni ovog odnosa, jer su sredstva za nabavku knjiga preskromna za jednu zemlju poput Srbije, a i bibliotekari već podležu uticaju tržišta i brže se odlučuju za „tražene“ naslove nego za one koji imaju pravu kulturnu vrednost, te godinama iole ozbiljnije knjige ne odlaze u biblioteke u tiražu većem od 20 do 80 primeraka. Šta pomisliti o državi koja je zadovoljna što je njenom narodu potrebno svega 20 primeraka dobre knjige? I ovde se, nažalost, pokazuje sve veća dubina problema. Iako se biblioteke pune „traženim“ knjigama, brzina izdavanja i obrta knjiga u bibliotekama pokazuje sve jadnije rezultate i bliži se dan kad će biti izlišno njihovo postojanje. Svedoci smo svakodnevne promene naše svesti, a jedna od krupnih promena je prihvatanje značenja reči biblioteka. Ona kod nas prestaje da bude mesto ljudskog znanja, kulture i nauke, a postaje punkt za preuzimanje zabavne literature i, u boljim slučajevima, knjiga za decu i lektire. Potpuno svesno su biblioteke i bibliotekari gurnuti na marginu kulturnog života, a tome u prilog ide i podatak da formacijski Srbiji nedostaje, po veoma skromnom zakonski utvrđenom standardu, oko 20 odsto bibliotekara, ali i od onih koji rade polovina je višak u odnosu na broj godišnje izdatih knjiga. Problem vredan truda i traženja rešenja sadašnje situacije. Samo ću dodati da je situacija sa školskim bibliotekama mnogo, mnogo gora… Okrenutost tržištu nužno spušta vrednosne kriterijume. Time je Ministarstvo kulture formalno podržalo vredna izdanja a suštinski je od njih odustalo.

Postoji, čini se, i ozbiljan raskorak prakse i standarda utvrđenih zakonom?!

Nedovoljno se pridaje pažnja činjenici da je Srbija iz devedesetih godina prošlog veka ušla sa minusom od 4.200.000 knjiga u javnim bibliotekama, a taj se minus stalno povećava pošto zakonom utvrđeni standard ne prate nadležni organi. Dužnost je savesnog građanina da upozori i na sledeće: kada broj korišćenih knjiga poredimo sa raspoloživim fondom u istoj godini, dobijamo najznačajniji parametar za procenu efikasnosti mreže javnih biblioteka, takozvani obrt knjižnog fonda koji je u Republici u 2010. godini iznosio svega 0,63 umesto minimalnih 2. Zbog toga su stanovnici mnogih mesta lišeni mogućnosti da, putem knjiga, stiču nova znanja, onemogućava se njihovo učešće u kulturnom životu, a time se pogoršava ionako težak položaj građana, posebno onih koji žive izvan gradskih centara i dodatno pospešuje demografsko odumiranje u pojedinim oblastima u Srbiji. Trenutno smo svedoci, reklo bi se, nezaustavljivog pada standarda građana Srbije i knjiga polako ispada sa spiska mesečnih potreba srpske porodice, smanjuju se prometi knjižara a to iznova utiče na redukovanje produkcije knjiga. Neumoljivo se smanjuju iznosi na konkursima za subvencije za nove naslove, o stimulacijama za domaće autore niko ne misli… Jasno je da nedostaje osmišljen program pomoći knjizi u Srbiji. Srpski izdavači su pokazali u svim godinama naše krize posvećenost poslu, zaista veliku vitalnost i snalažljivost, zapošljavaju ne male štamparske kapacitete, otvaraju knjižare, raznim kampanjama doprinose živosti kulturnog života u Srbiji, ali to samo po sebi nije dovoljno jer naše je tržište ipak malo i ne može se podizati kulturni nivo naroda jedne zemlje bez većeg ulaganja u kulturu, posebnu u knjigu i naviku čitanja kao njen temelj.

U čemu vidite šansu za opstanak i „malih izdavača“?

Mali izdavači nalaze se na ivici ponora. A često su upravo oni svojim nekomercijalnim izdanjima promotori najviših dometa nacionalne kulture. To je surova činjenica ne samo u našem društvu koje ne ume da izađe iz tranzicije već je tako i u razvijenim zemljama. Gde vlada kapital – vlada i pravilo da veća riba jede manju. Mudra država, odnosno mudri ljudi koji je vode mogu da u svakoj oblasti nešto poprave i usmere i tako zaštite prave vrednosti. Kod nas nema toga. Najgore je što odgovorni često uopšte ne razumeju ovu oblast ili uh uopšte ne zanima, a sva iskustva govore da treba negovati kulturu jer je ona najbolja legitimacija jednog društva. Veoma je teško slabima da se suprotstave jačima. Problem je što se knjižarski rabat povećao sa 30 na 40, 45 i 50 odsto i ovaj trošak prodaje opterećuje knjigu i ponižava izdavača koji nema izbora – ili knjige čame u magacinu ili ogroman procenat prodavcima.

Malo je reći da je u srpskoj kulturi situacija zabrinjavajuća. Trpi izdavaštvo, ali ne samo ono. Prema vašem viđenju, koja su „mesta“ naše nacionalne kulture najbolnija?

Danas je teško naći zadovoljnog čoveka zaposlenog u kulturi, a on je pak u neuporedivo boljem položaju od takozvanih slobodnjaka. Ljudi koji vode našu državu opredelili su se da daju prednost institucijama, time i zaposlenima u njima, a svi ostali dobijaju mrvice na konkursima koji često izazivaju nezadovoljstva. U tom ukupnom bilansu najlakše mi je da kažem kako su očigledno pisci i knjige u podređenom položaju spram ostalih segmenata. I dalje se ponašamo kao jedna od najbogatijih zemalja sa desetinama i stotinama zaposlenih u pozorištima i muzejima… Rekao bih da još uvek čekamo pravu politiku u kulturi. Kao da smo već završili sve krupne nacionalne poslove u kulturi, najradije se laćamo projekata, instalacija i multikulturalizma i ne upuštajući se u njihov smisao ili opravdanost realizacije.

Mišljenja kompetentnih se ne traže, a ako se i traže, onda je to samo maska budući da se ne uvažavaju

Kako komentarišete odnos Ministarstva kulture prema temeljnim vrednostima naše nacionalne kulture?

Već više godina proganja me izjava dr Isaka Adižesa, renomiranog konsultanta kompanija i vlada širom sveta (Švedska, Brazil, Meksiko, Grčka, Izrael), poznatog po jedinstvenom pristupu upravljanju organizacionim promenama, zasnovanom na procesu u kome se izgrađuje međusobno poštovanje i poverenje. Ovaj inteligentni i pronicljivi posmatrač koji živi u SAD, a povremeno dolazi i kod nas, rekao je pre nekoliko godina: Srbija je digla ruke od sebe, to je gore od krize. Zabrinut za našu svakodnevicu i budućnost pokušavam da ove teške reči potisnem, ali svaki čas nešto iskrsne što me vraća ovoj neumoljivoj konstataciji. Tako je i kad se pogledaju rezultati konkursa Ministarstva kulture Srbije o dodeli sredstava za sufinansiranje projekata u oblasti izdavačke delatnosti – kapitalna dela koja se objavljuju na srpskom jeziku iz oblasti kulture – najveći izdvojen novac po projektu je 400.000 dinara?!

Osnovno je pitanje može li se voditi ikakva politika u kulturi, posebno u stimulisanju nastanka vrednih knjiga sa 10 miliona dinara ili ponekad sa „čak“ 100.000 evra? Još je gori primer ovogodišnji stav sad već bivše Vlade Vojvodine i njenog Sekretarijata za kulturu koji nije ni raspisao konkurs za izdavanje novih naslova, a za nabavku knjiga za celu Pokrajinu predvideo je „čitav“ milion dinara, dok se gotovo „rasipnički“ opredelio da za programe koji afirmišu kulturu i tradiciju Srba u Vojvodini i regionu odvoji 1,5 milion?! Dužan sam da podsetim na još jedan golem nemar, nepotrebne tenderske procedure za nabavku knjiga, otprilike kao da će se nabavljati hiljade tona cementa i gvožđa za gradnju hidrocentrale! I bila je lane izmena zakona, i bila su silna javna obećanja ministra, usvojene su izmene tog zakona – i opet isto, a ministar je i posle usvajanja zakona rekao javno kako je problem nabavke knjiga pojednostavljen… I tako se dalje sve davi i usporava i komplikuje administrativno ne bi li knjiga sa što više odlaganja ušla u biblioteke…

Kažete da je uloga Saveta za kulturu pri Ministarstvu kulture dobar primer osvedočene prakse da se kompetentna mišljenja zanemaruju. Zbog čega?

U Nacionalnom savetu za kulturu, naime, našle su se ličnosti iz mnogih oblasti kulture, ali nema nikog iz izdavaštva. Već taj previd da nijedna oblast stvaralaštva ne može bez knjige govori o neshvatanju dubine našeg problema i prepuštanje knjige isključivo uticaju tržišta dovešće do našeg daljeg slabljenja u svim oblastima. Srbija je veoma loše organizovana zemlja, ali ima sreću da obiluje darovitim pojedincima, neverovatnim pregaocima u raznim društvenim oblastima, pa i kulturi. Ti divni zaluđenici su pravi, često i jedini, garant očuvanja kulturnih vrednosti. Na drugoj strani imamo bahate i neobaveštene čelnike javnih institucija, najčešće postavljene po partijskim interesima koje njihov posao ne zanima kao struka već isključivo kao pomoćno sredstvo za sticanje moći i sredstava. Oni, uz to, vole da se ponašaju kao da im je tata ostavio budžetske pare, a ne kao da svi mi punimo budžet. Vole da kažu: „Ja sam dao…“, vole ulogu gospodara tuđih života, a neuki su. Kad ostanu bez moći partijskog pokroviteljstva pretvaraju se u ono što i jesu – obične prazne ljušture kojih se niko već za nekoliko meseci neće sećati jer nisu ni umeli da iskoriste šansu i ostave pravi pečat u kulturi svoga naroda.

Budući da živite u Novom Sadu, uočavate li kao stvarni društveni problem tendenciju i zagovaranje „odvajanja“ od Srbije?

Često se srećem sa takvim pitanjem kad sam u Beogradu, a rekao bih da je suvišno. Ne nailazi se u našem dnevnom životu na takav objektivan problem. Srbi su u Austrougarskoj vodili veoma dugu borbu za autonomiju i bili nagrađeni od Beča sredinom XIX veka nepotpunom autonomijom u obliku Vojvodstva Srbija i Tamiški Banat (Srpska Vojvodina) da bi tek 1918. uspeli da realizuju vekovne težnje i prisajedine se – Bačka, Baranja (koju odavno niko više ne spominje) i Banat, te i Srem – Kraljevini Srbiji i ta se velika stogodišnjica približava. Na drugoj strani imamo veliku centralizaciju političke i finansijske moći u Beogradu i primetno zaostajanje Vojvodine u ekonomskom smislu, i to izaziva nezadovoljstvo kod ljudi koji su lojalni svojoj zemlji, savesno rade i plaćaju porez, a vide da neko drugi bolje prolazi. Razumna i dobronamerna politika može mnogo toga da popravi i zato se očekuje s velikim interesovanjem rad nove pokrajinske vlasti.

Kao izdavač sa izrazitom posvećenošću negujete kulturu pamćenja. Mnoge vaše knjige znamenita su svedočanstva o stradanjima srpskog naroda, Srbije uopšte, kroz vekove. Nažalost, godinama unazad kao narod smo suočeni sa veoma snažnim pritiscima na potiranje sećanja, na zaborav. Čini se pak da što strasnije zaboravljamo, to nas oni kojima je jedan od imperativa naše satiranje – još strasnije mrze?

Možda je prilika da se prvo poslužim, odnosno podsetim na moju trenutnu preokupaciju. Ne postoji porodica u Srbiji koja nije pogođena Prvim svetskim ratom, a ne postoji ravnodušan stranac koji je bio u ratnoj Srbiji ili u izgnanstvu sa našom vojskom. Svi su visoko poštovali Srbe i Srbiju! Kako onda da ja budem ravnodušan? Kako znati da su desetine hiljada postradalih ostali negde bez zabeleženog grobnog mesta i da nisu sačuvana imena tih stradalnika? Ako i naša generacija bude prema tome pasivna, više neće biti prilike da se to popravi. Edicija „Srbija 1914–1918“ otvara pitanje: Da li se može govoriti o sistemskom zanemarivanju istine? Kako je moguće da mnoge stvari o epohi u kojoj je stradalo 40 odsto nacije saznajemo vek kasnije? Ovo pitanje je jedno od najtežih i nisam slutio da ću se sa njim sresti. Naučio sam bolju formulaciju od toga kad kažemo da nam je loša kultura sećanja ili da se zanemaruje istina: Ne može se zaboraviti ono što se nije učilo! A nije se učilo mnogo toga! Srbija je ušla u rat kao samostalna država, a od prve godine rata pravljeni su kompromisi i u kreiranju nove zemlje, tvorevine nazvane Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Već 1918. poraženi Hrvati i Slovenci su se odjednom našli sa Srbima u novoj državi, ostali su amnestirani za zlodela koja su činili kao udarna snaga Austrougarske vojske, pa su čak, zarad boljih odnosa, u vojsci automatski dobijali čin više. Nova vlast je želela složne narode u istoj državi, a pokazalo se, nažalost, da je to bila loša procena. Najgore od svega je što je zarad balansiranja umanjivana herojska uloga srpske vojske i srpskog naroda i mladi naraštaji nisu vaspitavani na toj krvavo plaćenoj tekovini. Posle 1945. data je prednost tekovinama Drugog svetskog rata i novi junaci jednostavno su preklopili stare… Evo primera iz Smederevske Palanke, a izneo ga je mladi i daroviti istoričar Nemanja Dević. Pregledao je plan grada i ustanovio da postoje ukupno tri ulice sa imenima junaka Prvog i Drugog srpskog ustanka i Prvog svetskog rata, a 33 ulice nose imena oslobodilaca iz Drugog svetskog rata?! Imamo i ogromnu nepravdu u nesumnjivoj činjenici da se naša istoriografija uglavnom bavila Srbima i Srbijom u okvirima granice države Srbije, tako da su svi takozvani Prečanski Srbi bez pravog razloga skrajnuti, a požrtvovano su se borili za Srbiju i za bolji položaj Srba u Austrougarskoj. Sada učestvujem kao izdavač u većem projektu sa Radio-televizijom Vojvodine i spremamo seriju knjiga Prečanski Srbi do sloma Austrougarske i upravo smo objavili izvanrednu dvotomnu monografiju Srbi u Habzburškoj monarhiji od 1526. do 1918. (autori Dejan Mikavica, Nenad Lemajić, Goran Vasin i Nenad Ninković).

Ponešto od pomenutih nepravdi i propusta i sami ste ispravili –posvetili ste veliku pažnju Prvom svetskom ratu, objavivši na desetine impresivnih naslova. Mnogi od njih prvi put osvetljavaju mrak koji je donelo selektivno učenje istorije…

Ovih dana navršava se stotinu godina od početka druge faze etničkog čišćenja Srba od strane Austrougarske u Velikom ratu. Taj pokušaj genocida izvršen je u strateški značajnim oblastima u to vreme okupirane Kraljevine Srbije, ali i u delovima dvojne monarhije tada naseljene Srbima. Taj proces sistematskog i planskog uništenja Srba trajao je sve do kraja Velikog rata. U knjizi koju pripremamo čuveni engleski pukovnik Viljem Hanter, čovek koji je pobedio tifus u Srbiji 1915, kaže: „To što su Austrijanci radili u Srbiji nije bio rat, to je bilo pogubljenje jednog naroda!“ Konačnih i zvaničnih podataka o broju pobijenih i stradalih Srba od ruke austrougarskih vojnika i likvidatora do danas nema. Strašna istina decenijama je potiskivana u zaborav, a postojeći dokumenti su mahom, s namerom, prepuštani grobnoj tišini arhiva. Istina nije prijala većini nadležnih u Beču, ali i u Beogradu. Smatramo da nam je dužnost da prekinemo to istorijsko ćutanje. Sa RTS-om smo izdali dva desetoknjižja edicije „Srbija 1914–1918“. U drugoj seriji od deset naslova objavljena je knjiga austrijskog istoričara ratne fotografije Antona Holcera DŽelatov smešak i delo našeg novinara i publiciste Miloša Kazimirovića i austrijskog istoričara Hansa Hautmana, kao koautora, Krvavi trag Velikog rata. (Uostalom, povodom ove knjige, intervju sa gospodinom Hautmanom „Pečat“ je nedavno objavio!)Tema obe knjige su zločini Austrougarske i njenih saveznika nad srpskim civilima od 1914. do 1918. godine. Za treću seriju knjiga pripremamo kod nas još nedovoljno poznato delo Hanesa Lajdingera, Verene Moric, Karine Mozer i Volframa Dornika Prljavi rat Habzburga – istraga austrougarskog vođenja rata 1914–1918. Ove tri knjige austrijskih istoričara su svedočanstvo o strašnoj istini stradanja civilnih žrtava koje su mučki ubijane u pozadini fronta ili su umirali u takozvanim internacijskim logorima, pretečama koncentracionih logora u Drugom svetskom ratu.

Profesor Anton Holcer je u bečkom Ratnom arhivu pronašao fotografiju vešanja iz okupiranog Beograda, koja datira s početka 1916. godine. Prizor je bio stravičan, a povod još jeziviji: Pod vešalima je stajao sredovečan muškarac, omča oko vrata, a ispred njega carski oficir koji čita smrtnu presudu… Ovo nije bio snimak izvođenja smrtne kazne već dokument uvežbavanja ratnih dželata za buduća vešanja. Holcera je začudio na toj, ali i na većini drugih fotografija vešanja, smešak dželata i prisutnih posmatrača, sadističko zadovoljstvo onih koji ubijaju. Njegova knjiga izazvala je brojne proteste stručnjaka u Austriji i Nemačkoj, sklonih ulepšavanju ratne istorije Habzburške monarhije. U protestima je ukazano da su vešani samo špijuni i civili koji su mimo pravila rata ubijali austrougarske vojnike, masakrirali njihova tela. U ratnim arhivima Austrije i širom sveta, međutim, nije nađena nijedna fotografija masakriranih tela carskih vojnika. Ali zato postoje hiljade fotografija o zverskom ubijanju civila na okupiranim teritorijama.

To je bilo vreme kada su Srbi bili besprimerno satanizovani, čini se da je reč o jedinstvenom metodu i iskustvu borbe protiv jednog naroda!?

Srbi iz krajeva dvojne monarhije paušalno su sumnjičeni kao kolaboratori ili potencijalni kolaboratori strane sile, osuđivani na smrt ili deportovani u radne i internacijske logore. Onde ih je čekala sigurna smrt zbog iznemoglosti ili epidemija koje su izbijale usled neljudskih uslova smeštaja. Mučeni su do smrti! To ubijanje je trajalo dugo… U službenom izveštaju logora Doboj, primera radi, lakonski je zabeleženo da je 8.000 zatočenika preminulo u proleće 1916. godine. Uzrok smrti i tačan datum nisu uneseni u izveštaj. Prećutano je i ko su bile žrtve, mahom žene, deca i nejake, starije osobe… Upravo smo objavili veliku knjigu Isidora Đukovića o logoru u Nađmeđeru koja donosi 5.928 konkretnih imena tamo sahranjenih Srba. Uopšte, zapanjujući je broj logora u koje su internirani Srbi pre 100 godina. Masovna su bila umiranja i u Jindrihovcima, blizu 8.000, u Mauthauzenu isto 8.000… O razmerama razaranja i pljački u Sremu i u severnoj Bosni svedoči, na primer, podatak da je austrougarska vojska posle povlačenja iz Beograda i Srbije, u decembru 1914, zatekla opustošena sela i da je bila prinuđena da provede zimu u šatorima. Bečki oficir Karl Ginste, šef operativnog odeljenja 5. armije zabeležio je 7. oktobra 1914: „Naše jedinice ponašale su se u septembru 1914. kao Šveđani u Tridesetogodišnjem ratu. Ništa, ali baš ništa nije ostalo čitavo!“

Uostalom prema podacima švajcarskog patologa Arčibalda Rajsa, koga je angažovala Kraljevina Srbija da prebroji žrtve, u Mačvi, Jadru, Rađevini i Pocerini, avgusta 1914. ubijeno je 1.245 ljudi, više od 554 osoba je nestalo, više od 30 odsto ubijenih i masakriranih bili su žene i deca starosti do 15 godina. Hautman tvrdi da je Austrougarska da bi zatrla trag srpskom narodu tokom Velikog rata u Srbiji, BiH, Hrvatskoj i Mađarskoj ubila pola miliona naših muškaraca, žena i dece. Lepo kaže Pero Slijepčević u jednom tekstu između dva svetska rata: „Hteli su da nas unište, ali mi to ne možemo da dokažemo. Nismo na vreme počeli da istražujemo i prikupljamo. Stvar se ponovila u Drugom svetskom ratu i danas evo u naše vreme.“

Među zanemarenim dobrima su i srpski jezik, naše pismo, ćirilica…

Ne znam koja je prava reč ili definicija za položaj srpskog jezika poslednje dve decenije, ali znam da je sve prepušteno stihiji i dobroj volji kompetentnih ljudi i mešanju u pitanje jezika raznih poluobaveštenih ili nedovoljno dobronamernih. Imamo problem u zemlji i van nje. U zemlji više ne deluje aktivno Odbor za standardizaciju jezika, a kad krenete u potragu ko je tu zaista nadležan, izgubite se na putu između ministarstava kulture, medija, prosvete i nauke… a van zemlje se na većini univerziteta u svetu predaje i dalje srpskohrvatski (mahom pod novokomponovanim imenom bosanski/hrvatski/srpski), dok u većini lektorata nema naših knjiga i prednjače oni koji se time više bave i više ulažu. Srećemo se svakodnevno sa dominacijom latinice u svim segmentima javnog života i ne vidimo ama baš nijedan napor za bolji položaj ćirilice. Možda je dovoljno zapažanje da se oni koji koriste latinicu nje laćaju ne samo zbog vlastite navike već zbog komercijalnih razloga. Dakle, upotrebom latinice stiču prednost na tržištu, to bi mogao biti signal da se na adekvatan način pomogne ćirilica osim pominjanjem u Ustavu…

 

U JASENOVCU UBIJENO 177 KOLUNDŽIJA

Iz vaše porodice Kolundžija stradalo je u Jasenovačkom logoru mnogo duša…

Moj prezimenjak, ugledni somborski novinar Dušan Kolundžija napravio je manju knjigu o Kolundžijama i putem upita preko interneta sakupio podatke koji govore da je skoro 180 (!) Kolundžija izgubilo život u Jasenovcu. Navodi uvek pored imena i mesto i godinu rođenja. Ako se složimo da naše prezime nije među češćim kod Srba, onda moramo zaista da se zamislimo nad stravičnim razmerama zločina koji se desio nad našim nedužnim narodom. Ostaje pitanje, zaista veliko, ko u naše ime prašta i zašto i kakve efekte donosi snishodljivost žrtve. Vidim samo oholost i novi bezobrazluk starih zločinaca.

„Jedna kultura umire kada ljudi koji su bili njeni nosioci izgube sećanje i kada se ljudi, čija je misija bila da civilizaciju učine što trajnijom, odreknu svoje ideje iz obične gluposti ili intelektualnog kukavičluka“, napisao je Rejmon Rije. „Duh se gubi zato što se zaboravlja.“

Eto, „Prometej“ se trudi da sačuva naše sećanje, da vrati u sećanje, da sačuva duh… drago mi je da u tom naporu učestvujem!

ZA DIKU I PONOS

Lista kapitalnih izdanja „Prometeja“ je uistinu impozantna. Mnogi naslovi poneli su ugledne nagrade.
Na šta ste najponosniji?

Bilo je dosta toga što je vredno pomena, a možda se na neki način ističe dvojezična monografija Slobodana Mileusnića Srednjovekovni manastiri Srbije, potom Sabrana dela Miroslava Antića, dalje saradnja sa Milanom Šipkom koja je rezultirala Velikim rečnikom stranih reči i izraza (koautor Ivan Klajn), Pravopisnim rečnikom srpskog jezika, te gotovo 30 naslova u ediciji Popularna lingvistika, serija kapitalnih izdanja sa Dejanom Medakovićem (već osam godina sećanje na njega čuvamo kroz „Nagradu Dejan Medaković“), Metohija Milana Ivanovića, više knjiga Vasilija Krestića, Dinka Davidova, serija antologija od jednog pisca Draška Ređepa (Antić, Matić, Čiplić, Crnjanski, Isidora, Kapor, Ćopić), veoma plodna saradnja sa Dankom Šipkom koja je donela Veliki englesko-srpski rečnik i Veliki srpsko-engleski rečnik, te poslednjih godina Edicija Srbija 1914–1918… Novi Sad i Vojvodina su moja posebna ljubav. Svi volimo svoj kraj, svoj grad i spremni smo da se njima hvalimo kod drugih, daljih, a Novi Sad i Vojvodina to i zaslužuju.

 

 

[/restrictedarea]