Tetka i sin druge Srbije

„Demokratija do bregzita“ postala je nova parola liberalnog establišmenta širom sveta, pa je sasvim prirodno da su je i naši trabanti zapadne oligarhije ne samo zdušno prihvatili, nego i digli na još viši nivo svojim novim idejama dostižući visoke standarde postavljene pre četrdesetak godina za vreme vladavine Pola Pota u Kambodži

Piše FILIP RODIĆ

Tetka druge Srbije, propala političarka i aktivna sociološkinja, Vesna Pešić, možda jeste još kao šestogodišnja devojčica izašla iz „palanke“, i 1946. se sa svojom porodicom preselila u „nečiji“ stan u centru grada, u blizini Tašmajdana, ali „palanka“, makar onako kako je ona sama zamišlja, očito nije izašla iz nje. Zato je vidi u svima oko sebe i zato sve koji nisu kao ona i ne misle kao ona optužuje za ono što je ona, odnosno za ono što u sebi mrzi.

Ona nesumnjivo ide koracima svog duhovnog oca, Radomira Konstantinovića (takođe rođenog u jednoj palanci, za razliku od Pešićeve, malo progresivnijoj, austrougarskoj), i nastupa s istom dozom arogancije i kvaziintelektualizma, sa pozicije visine. Za razliku od Konstantinovića, ona piše razumljivijim jezikom, valjda zbog toga što je ograničena na 140 slovnih znakova (maksimalna dužina „tvita“), ali je njena misao podjednako nekonzistentna i konfuzna. Ili, možda, nije. Možda je njena misao izražena u zgražavanju nad nemogućnošću starijih Engleza koji žive u seoskim predelima da shvate svu veličinu EU u stvari istinski kontinuitet onoga za šta se zalaže od samog početka svojim bavljenjem politikom. Iz rečenica „u Velikoj Britaniji pobedila palanka: London za EU, provincija za naciju. Konstantinović zauvek i svuda. Fuck palanka“! i „ograničiti glasačko pravo ruralne Srbije, samo pismeni i oni ispod 60 godina da glasaju“ proizlazi da se njena misao zasniva na nekoj mešavini Konstantinovića i Pola Pota, koji je u ekstremnim komunističkim krugovima bio veoma popularan baš u ono vreme kada je Pešićeva formirala svoje političke stavove. Nit koja veže Konstantinovića, Pola Pota i Pešićevu je jasna. Sve troje žele da veštački, gotovo nasilno, promene duh naroda i da ga usmere u pravcu koji oni misle da je jedini ispravan. Razlika je samo u tome što je Pol Pot imao moć da pobije starije žitelje svoje zemlje, dok omladinu vaspitava da se gnuša svojih korena i teži njegovoj koncepciji modernog. Na sreću, Konstantinović i Pešićeva tu moć nisu imali.

Nemoćna i svedena na univerzum tvitera, frustrirana Pešićeva sebi daje za pravo da određuje ko treba, a ko ne treba da ima pravo glasa. Kriterijum je, naravno, slaganje sa njenim mišljenjem i viđenjem modernosti. Odakle nam ideja da bi, kad bi mogla, postupila slično Polu Potu? Pa, iz ovih njenih reči proizlazi toliki prezir, nipodaštavanje i mržnja prema neistomišljenicima, u ovom slučaju sirotim Englezima koji imaju utisak da su u liberalnoj modernosti izgubili sopstvo, da im Pešićeva daje vrednost bubašvabe koja zaslužuje samo da bude zgažena. Njena mržnja je tolika da ova ekselencija, građanska dama iz palanke ne može da se obuzda od psovanja. Suštinski smisao njene psovke nije mnogo daleko od onoga da je rekla “kill (ubij) palanka“. S razlikom što bi ovo bilo pristojnije i svojstvenije načinu izražavanja jedne dame, ali da ona to nikako nije dokazuje nam i njen skoro tri decenije dug javni diskurs pun prostakluka, uličarskog jezika i ponašanja. Ako je elita koju bi Pešićeva želela da stvori njen sopstveni odraz, to je onda ispod čak i onog palanačkog duha kojeg je Konstantinović neuspešno pokušao da definiše u svom delu.

Njen sestrić, duhovni sin majke i oca druge Srbije, Latinke Perović i Konstantinovića, Čedomir Jovanović nam u svom reagovanju otkriva drugu stranu srpskog liberalizma i njegovog viđenja elite. U Jovanovićevom mišljenju dominira faktor kojeg nam je izneo u jednoj televizijskoj emisiji objašnjavajući kako su za izlazak iz EU bili oni Britanci koji su izgubili time što su u njihovu zemlju došli Poljaci spremni da sve poslove obavljaju jeftinije, pa su ovi u toj tržišnoj utakmici postali gubitnici. Ti, dakle, većinski stanovnici Britanije su iz njegove perspektive višak, vrsta koja ako se ne prilagodi novim okolnostima treba da izumre. A, prilagođavanje novim okolnostima predviđa rad za manje novca i, samim tim, stvaranje većeg profita za kapitaliste. Jovanović to dobro razume, jer je i sam kapitalista koji želi da svoje radnike plati što je manje moguće i njemu bi odgovaralo da se i u Srbiji pojave neki „Poljaci“ u vidu, na primer, sirijskih izbeglica, koji bi umesto za 20.000 dinara mesečno radili za 10.000.

Postavlja se pitanje u kakvu to Evropu Pešićeva i Jovanović žele da nas odvedu. Konstantinović u svom poimanju Evrope insistira na civilizacijskom, a ne kulturnom. U ovom smislu, oni su pravi njegovi sledbenici. Evropa, odnosno EU, u koju oni žele da nas uvedu jeste civilizacija koja, po Osvaldu Špengleru, dolazi posle „kulture“, kao terminalna faza svakog društva. Palančani i ološ, za razliku od Jovanovića, Pešićeve i njihovih sledbenika, ovo jasno vide i raduju se smrti civilizacijskog Frankenštajna i nadaju mogućem kulturnom preporodu.

Iako se u pristupu Pešićeve i Jovanovića vidi razlika, ona je uslovljena samo generacijskim jazom i drugačijim duhom vremena u kojem su se oni formirali – ekstremni maoizam i ekstremni neoliberalni kapitalizam – prezir i odnos prema nižem sloju, onom kojeg oni ne smatraju „elitom“ je istovetan. Oboje bi običan narod lišili prava, za početak prava glasa i pravičnu zaradu, a kasnije ko zna čega još sve. Toliko su liberalno-demokratski da bi one koji se ne uklapaju u njihov skučeni, da ne kažemo palanački, koncept pretvorili u kmetove ili radnike na „poljima smrti“ kojima život u svakom trenutku mogu da oduzmu „mladi, obrazovani i urbani građani“ – viša rasa liberalnog svetonazora. Oni su ovim dokazali da ni najmanje ne mare za malog, običnog čoveka koji čini srž svakog naroda, nacije, države, nego isključivo za elitu koja u modernom liberalnom svetu nije ni intelektualna, ni kulturna, ni duhovna, nego isključivo finansijska.