Tajna (ni)je u njoj skrivena

„Alisa u zemlji čuda“ – knjiga skrivenih poruka ili ne?

Sto pedeset godina od kada je neprestano u štampi „Alisa u zemlji čuda“ predstavlja štivo koje ne samo da uspešno prkosi vremenu već i kopka maštu kritici, publici i filosofima celog sveta i jedna je od onih koja je podstakla najveći broj razotkrivanja njenog „pravog smisla“ i navodno brojnih skrivenih poruka koje u sebi nosi. Evo nekih primera…

Piše Vladislav Panov

Teško da je moguće u istoriji literature pronaći neko izdanje koje je pokazalo tako žilavu postojanost, tako sveobuhvatno doticanje svih mogućih i nemogućih ukusa publike bez obzira kojoj kulturi ona pripadala, a da je tako uspešno pobedilo vreme, sve mode, barijere i prepreke, sva razdoblja i sve vrste prolaznosti kao što je slučaj sa čuvenom fantaziavanturom za mlađe naraštaje i njihove roditelje, „Alisa u zemlji čuda“. Prošlog novembra je bilo tačno sto pedeset godina od njenog prvog izdanja u, tada, viktorijanskoj Engleskoj. Njen autor, oksfordski matematičar Čarls Latvidž Dodžson u istoriju je otišao sa ovom malenom knjigom o devojčici Alisi željnoj avanture potpisavši je pseudonimom Luis Kerol. Bizaran svet u koji Alisa dospeva „prošavši kroz zečiju rupu“ postao je ne samo primer savršenog pripovedanja, već i basnoliko-bajkovitog zapleta koji golica maštu inteligentnih jednako kao i onih što, eventualno,  nisu imali tu sreću da na svet dođu sa snažnim „vijugama“, jednako bogatih i siromašnih, sasvim mladih i svih ostalih starijih od njih, kulturnih i nekulturnih, ukratko čitača sa svih strana sveta. Knjiga je postala opšta i stalno prisutna „zabava za laku noć“ i to je, zanimljivo, još uvek, u vreme kada je čitanje postalo više nalik grehu nego vrlini, a uspavljivanje dece na taj način potpuno nerazumljiva, dosadna, pa i suvišna ekscentričnost. Prevedena je na preko sto sedamdeset jezika i jedna je od retkih knjiga koja nijednog trenutka tokom veka i po prisustva na tržištu nije prestala da se doštampava.
[restrictedarea]

I kao sve univerzalnopobedonosne stvari i ova je knjiga upravo zbog svoje čudesne sveopšte privlačnosti tokom vremena bila i još uvek je – enigma za koju se neprestano traže objašnjenja. Otuda „Alisa u zemlji čuda“ ima izuzetno brojna komentarisanja, tumačenja i stalno iznova nova „čitanja“. To je ujedno i najuticajnije štivo u smislu da je iniciralo priređivanje njegovog novog života na svim drugim medijima. „Alisa u zemlji čuda“ je tokom vremena bila ekranizovana od strane dvadesetak filmskih i televizijskih autora. Dospela je sredinom sedamdesetih godina prošlog veka i do svoje porno-varijante! Pored nekoliko desetina filmova „Alisa u zemlji čuda“ je dobila prostor i u nekoliko TV-serija, i u tri video-igre, s čime je verovatno napravila najzanimljiviji upad u moderne tehnološko-umetničke tokove. „Alisu u zemlji čuda“ su snimali u formi opere, mjuzikla, pornografskih priča, kao animiranu ali i igranu TV-seriju, za mali i veliki ekran, ali i za pozorište. Još važnije, sa ovom knjigom su se bavili cenjeni umovi raznovrsnih stručnjaka tokom proteklih vek i po koji su bili zaduženi ili su se osetili pozvani da „objasne“ njene „prave vrednosti“, ali i da oktriju one skrivene. Posebno je ovaj drugi proces inspirisao mnoštvo pomenutih umova i stručnih, uvek dežurnih, detektora i tumača skrivenih poruka svega i svačega. I pošto je reč o „večnoj“ knjizi skoro kao Biblija stalno prisutnoj, ona nadahnjuje nove naraštaje i to u ovom slučaju od najranijeg uzrasta, dakle čak učestvuje na izvestan način i u njihovom formiranju, mnogi su se osetili dužnim da ovakvoj jednoj pojavi otkriju pravi smisao.

INSPIRACIJA ZA „BELOG ZECA“ Tako je, recimo, „Alisa u zemlji čuda“ postala čak i mera za neurološki sindrom koji je nazvan po njoj, a koji se odnosi na oboljenja percepcije, odnosno senzornih fukncija, izazvana raznim uzrocima, od tumora mozga do posledica korišćenja psihoaktivnih supstanci. Ovo drugo je, inače, najčešće i najomiljenije tumačenje skrivenih sadržaja „Alise u zemlji čuda“. Od momenta kada glavna junakinja prolazi kroz pomenutu zečiju rupu, a što je već samo po sebi, protumačeno kao ulazak u stanje izmenjene svesti, ona dospeva u bizarni svet životinja i stvari koje imaju ljudske osobine, ali u takvom svojstvu i intenzitetu da deluju kao halucinacija, odnosno „tripovanje“ pod dejstvom droga. „Alisa u zemlji čuda“ je inače bila direktna inspiracija i za himnu narkomanskog ogranka hipi-pokreta tokom šezdesetih godina prošlog veka, za pesmu „Beli zec“ američke grupe „Džeferson erplejn“, a koja se upravo bavi opisivanjem „tripovanjem“ pod dejstvom halucinogenih opijata. Nije se, doduše, ulazilo u to da je autor knjige bio decenijama daleko od svega što je postalo tako popularno tokom eksplozije hipi-kulture i da je jedino moguće iskustvo sa takvim drogama u njegovo vreme moglo da bude sa opijumom koji je tada u nekim sferama društva bio popularan, ali za šta nikada u njegovom slučaju nije bilo ni nagoveštaja, a kamoli dokaza. Svejedno, „Beli zec“ pomenutih ikona hipika je nastao kao neka vrsta narko-derivata Dodžsonove knjige i stvorio je taj mit o skrivenoj vezi „Alise u zemlji čuda“ sa narkomanskim „kulturama“.

NEOKOLONIZAM I PEDOFILIJA Osim dakle medicinskih i narkomanskih čitanja između redova „Alise u zemlji čuda“ zanimljivo je detektovanje paraboličnih konotacija u vezi sa britanskim kolonijalnim tendencijama onog vremena, ali i današnjeg. Navodno su Alisine avanture u zemlji čuda i njena stalno prisutna sklonost da čudne stanovnike te zemlje prilagođava sebi i svojoj kulturi, zapravo aluzija na britanski odnos prema narodima kolonijalno potčinjenim, a danas je takav stil ophođenja prema svetu i u svetu od strane neokolonijalnih, odnosno globalističkih, sila još izraženiji pa „Alisa u zemlji čuda“ svakako motiviše i ovakvu vrstu „čitanja#. Najbrojniji je, ipak, odeljak koji bi da ovu knjigu raskrinkaju kao delo pedofila, a za sve potonje naraštaje na ovaj način seksualno devijantnih. „Alisa u zemlji čuda“ je i nastala, na vrlo u ovom smislu, sumnjiv način. Dodžson je, naime, navodno bio inspirisan da napiše ovu knjigu posle jednog izleta čamcem sa prijateljem i tri devojčice. One su bile oduševljene tim iskustvom (sve sa sedenjem u krilu svojih pratilaca), pa je Dodžsonovo tako vatreno inspirisanje i veoma brzo stvaranje ove knjige (navodno posle samo nekoliko dana od pomenutog izleta) poslužili kao dokaz da njegova priča ite kako leži na seksualnim aluzijama „neprikladih“. U međuvremenu je pojava psihoanalitičkog oduševljavanja medicinske struke u detekciji suštinskih motivacionih okidača u skrivenim slojevima ljudske duše dovelo do još produbljenijeg otkrivanja skrivenih seksualnih poruka „Alise u zemlji čuda“. Falusni simboli i erekcije penisa na pojavu Alise svuda po knjizi ovakvi tumači skoro u takmičarskom maniru pronalaze i svetu strastveno razotkrivaju. Ključevi i brave koji su deo u priči s one strane Alisine dosadne realnosti su, naravno, simbol polnog odnosa, a slana voda na njenoj bradi prizor koji je, šta drugo, nego posledica masturbacije. Sličnih je i raznih drugih seksualnih simbola, poruka i autorovih poturanja „pronađeno“ skoro na svakoj stranici njegove knjige.

Tajna je da tajne nema!?

Pomenuta tumačenja smo pomenuli, kao i mnogo štošta drugo što će nesumnjivo tek biti detektovano je ipak više dokaz da je „Alisa u zemlji čuda“ zapravo jedno od onih retkih ostvarenja ljudskog uma koje ne samo da daleko nadilazi i prevazilazi svoje doba, već ima spremni arsenal da i dalje, ko zna koliko još dugo, uspešno vodi bitku i sa svim nadolazećim vremenima. A tumačenje na sve moguće druge načine i uvek prisutno pronalaženje novih poruka ovoj knjizi kao nijednoj drugoj zapravo, osim, naravno, Biblije, mada nje iz sasvim drugih razloga i poriva, obezbeđuje tu nedodirljivu vanvremenost. Neko reče da „Alisa u zemlji čuda“ nije knjiga o seksu, drogama ili politici, već da je naprosto maštovita i univerzalna priča o odrastanju i sazrevanju devojačkom. Tu dolazimo i do najozbiljnijeg i možda iako najmanje atraktivnog, ali najtačnijeg, komentarisanja pravog smisla ove knjige. Oni koji veruju da je Dodžson, alijas Kerol, želeo da poruči damama da problemi odrastanja nisu i ne treba da budu bauk, pronalaze dokaze u tom smislu već u samoj psihičkoj konstrukciji Alisinog lika. Ona je tipična devojčica koja sumnja u svoj svet, telo, samu sebe, ne sviđaju joj se promene tela i duha, plaši se osećaja sumnje u sopstveni identitet, buntovna je prema autoritetima. Možda, međutim, ni ti problemi nisu bitna stavka u tumačenju „Alise u zemlji čuda“. Iz prostog razloga što tumačenje i nije neophodno, odnosno ono je potpuno izlišno. Tajna ove knjige je u tome da nema tajne, a izgleda kao da je ima. Ona se zato prima takva kakva je, baš kao što se i sam život najbolje podnosi kada se posmatra kao putovanje kroz dosadni ili ludi, psihodelični ili do dosade raumni, svet tokom koga valja jedino uživati u samom tom putovanju, bez pitanja, sumnjanja i ograničavajućih davanja smisla posebno kada sam svet kroz koji smo prinuđeni da putujemo nema baš nekog smisla. I ako baš treba dobro razmisliti pre čitanja „Alise u zemlji čuda“, najbolje će proći oni koji budu došli do ovakvog zaključka. Alisa i njena zemlja čuda su metafora sveopšteg ludila i besmisla u koji naša civilizacija juri sve većom brzinom, sve sladostrasnije i sve beznadnije izgubljena i za razum i za smisao. Čitajte, dakle, zabavljajte se i uživajte – dok još možete!
[/restrictedarea]