Preci koje često sanjam

Srbi imaju svoj put, imaju čemu da se vrate. Ne moraju da izmišljaju pametarnicu, kupuju titule, rodoslove, poreklo…

Piše Dragomir Antonić

Čas brzo, čas lagano, sve nam odgovara, kažu naše plavokose ministarke. Sa portfeljom il bez njega. U„ferariju“ il u Briselu. Nema razlike. Davno je u Srba zapisano, u knjige stavljeno, u „Gorskom vijencu“ sačuvano, uz gusle opevano, s kolena na koleno prenošeno: „Ćud je ženska smiješna rabota!“ Napisali naši mudri preci da nam  život učine lakšim, „Al ni pametnom teci, ni ludom ostavljaj!“
[restrictedarea]

KOD KUĆE JE LEPŠE Oporavljajući se od blagodati Belih poklada, s ljubavlju spremljenog ića i još više pića meni uvek dragih Srba seljaka iz Brusnice i Planinice podno Riora, koji čuvaju obetine, zavetine, slave i preslave, krstonoše il litije, a sve sa prostonarodnom željom da Gospod i svetitelji svima pomognu, ponedeljak, prvi dan Petrovdanskog  posta proveo sam gledajući u svetski prozor tj. televizor. Zaključak se sam nametnuo: Kod kuće je lepše nego u svetu! O komšiluku da i ne govorim.

U Evrounijatskom svetu konfuzija, zbog odlaska Engleza. Čak se i Džon Keri zbunjen odlukom naroda Velike Britanije odmah uputio u London i Brisel ne bi li pomogao u razrešenju zbunjenosti. Svi su nešto zbunjeni  (neću citirati izreku o ludom i zbunjenom, jer je znate) ali se zato Englezi prave „englezima“, te i otišli su, ali i nisu. Uglavnom su još tu da pomognu Hrvatskoj da spreče nešto što se po prethodnom mišljenju ministarke bez portfelja, nikako nije moglo desiti a ticalo se otvaranja nekog evrounijatskog poglavlja. Mislim da je u pitanju broj koji nosi gradski autobus u Beogradu na liniji Karaburma – Vidikovac.

Broj nije ni važan, ali mi je čudno da ono što je u Beli četvrtak i Trapavi petak po Trojicama trebalo da nas ubrza u sunovrat, sad nas neće usporiti u istom naumu!?

Nije važno reče ministarka da li je juni, juli ili oktobar mesec. Ona uverava građane da to ne menja brzinu razgovora – koji inače nisu ni počeli jer poglavlje nije otvoreno – oko pristupanja evrounijatama bez Engleza ali sa Škotskom.

Nije mala stvar, mada u stvarnosti od toga nema ništa. Englezi će i dalje biti Englezi, Škoti će biti Škoti, a mi Srbi posle svih eksperimenata sa Jugoslovenima, ateizmom, komunizmom, evrounijatstvom, vratimo se onome što je naše, što opeva Dobrica Erić

„Svi moji preci/ koje često sanjam/

bili su Srbi i ja im se klanjam!“

Videli smo, ili se bar nadam da smo uvideli, kako smo prolazili kad smo hteli da budemo nešto drugo: Jugosloveni, titoisti, evrounijate, natovci, o čemu opširno i argumentovano piše Milo Lompar u knjizi „Duh samoporicanja“. Pročitajte.

NA SVOM PUTU Mi, Srbi Bogu hvala imamo čemu da se vratimo. Mi ne moramo da izmišljamo našu pametarnicu, da kupujemo titule, rodoslove, poreklo. Sve imamo i sve je naše. Ostavili nam naši preci od vajkada. Ne samo da su ostavili nego i zapisali. Arheološka istraživanja, jasno dokazuju da su Srbi autohton narod u ovom delu Evrope. Pronađeni su materijalni dokazi o boravku apostola Pavla u drugom veku na ovim prostorima iz čega se može potpuno opravdano zaključiti da su Srbi primili hrišćanstvo u drugom veku, od samog apostola, i zato se naša Srpska crkva sa pravom smatra apostolskom. O ovome piše Đorđe Janković u knjizi „Crkve Srba“. Zato je važno razbiti iluziju koja se stalno podmeće da su Srbi stigli šesto trideset i neke godine u maju mesecu drugog utorka oko podne. Doduše ne zna se odakle su došli i kojom agencijom, ali će evrounijate i to jednog dana objaviti.

Premijer države Srbije bio je u pravu kad je na odlaganje razgovora o putu koji nema alternativu reagovao otprilike rečima da ako hoće da s nama razgovaraju dobro jeste, ako neće i ne moraju, mi ćemo svoje da radimo, i najavio da su školstvo i zdravstvo oblasti kojima će se posvetiti najveća pažnja.

Vreme je da mi budemo svoji na svom putu. Pitaćete kako i koji je to put? Odgovor je jednostavan i nalazi se u knjigama, pesmama, narodnim poslovicama. U Zakonopravilu Svetog Save. Vratite u škole zabranjenu srpsku pametarnicu, narodnu rodoljubivu poeziju, priče i pripovetke, knjige gde je zapisana istina. Neka naša deca znaju Milojevića, Solarića, Stanojevića, Olgu Luković, Njegoša, Čika Jovu, Desanku… oni će im pomoći da lakše razumeju svet u kome valja živeti, naučiti da bez muke nema nauke i dok se ne zagreje stolica neće se matematika, informatika i druga savremena znanja steći.
[/restrictedarea]