PISMO IZ DONBASA – Pismo treće, 12. jul 2016, 15:01- TAJMURAZ

Jedan od najpoznatijih savremenih ruskih pisaca Zahar Prilepin ide u Donbas. U tome ne bi bilo ničeg neobičnog – u nepriznatim republikama Prilepin boravi često. Ovoga puta, međutim, ide tamo u svojstvu specijalnog dopisnika (ruskog sajta RT) u trenutku kada preti opasnost od ponovnog rasplamsavanja ratnih dejstava u ovom delu sveta i sve većeg gomilanja NATO snaga na obodima Rusije. Donbas je informaciono posebno vruća tačka. Kao da svi znaju šta se tamo događa (i već u najmanju ruku gotovo svi imaju mišljenje o dešavanjima), ali vrednost ovakve informacije često je nevelika. Anonimni blogovi, tvitovi sumnjive verodostojnosti, angažovane kolumne vajnih analitičara iz fotelja čine značajan deo mozaika vesti i novosti vezanih za Donbas.
U trećem „Pismu iz Donbasa“ Prilepin pripoveda o svom susretu sa opolčencom iz Gruzije Tajmurazom. Iako nije reč o jedinom opolčencu u Donbasu, njegovi biografija i slučaj potpuno su frapantni. U aprilu 2014. Tajmuraz uzima dve nedelje neplaćenog odsustva i iz Moskve dolazi u Ukrajinu kako bi video šta se zaista dešava u zemlji njegovog detinjstva. Ali, kako kaže, ako hoćeš da nasmeješ Boga, kaži mu svoje planove. Kući se vratio posle godine. U međuvremenu je stekao status „međunarodnog zločinca“, državljanina „nepriznate terorističke države“, koji je robijao u podrumu sa prilično dobrom perspektivom da tamo ostavi kosti, te učestvovao u borbama kod Semjonovke, u Jampolju, kod Debaljceva i u jezivoj odiseji na Donjeckom aerodromu…
Kao i kroz prethodne razgovore sa Motorolom i Anom (Prvo pismo iz Donbasa: Motorola kod kuće i Drugo pismo: Ana), Prilepin nam pruža priliku da se sa ratom u Ukrajini upoznamo na jedinstven način, drugačiji od svega što se u medijima može videti. Posredovanjem Radmile Mečanin, Prilepinovog prevodioca na srpski jezik, „Pečat“ ima izuzetnu i ekskluzivnu priliku da objavi (u dva dela) i ovo treće dragoceno svedočanstvo nesumnjivo visoke dokumentarne vrednosti.

Piše Zahar Prilepin

Ovih dana državljanstvo Donjecke Narodne Republike dobio je opolčenac iz Gruzije. Ovde u Donbasu je mnoštvo opolčenaca sa neverovatnim, vrtoglavim biografijama, ali slučaj Tajmuraza – tako se zove – potpuno je frapantan.

Njegovo ime sam više puta čuo od ratnog dopisnika Semjona Pegova: Tajmuraz je često i vrlo pametno pomogao našim ratnim dopisnicima u radu – uvek je znao kuda treba otići kako bi se dobila maksimalna informativnost i vidljivost, a da su pri tome šanse da se izgubi glava najmanje.

Ženja Podubni, takođe ratni dopisnik, predavao je u administraciju Tajmurazova dokumenta za dobijanje lične karte, pa sam iskoristio priliku i zamolio ga da me upozna sa tim čovekom. Inače nas sudbina nikako nije spajala.

I evo, spojila nas je.

Visok, lep muškarac, biblijske lepote. Široko rastavljene oči, spokojan, pažljiv, uzdržan. Ima 37 godina.

Pitao sam ga kako je bolje da razgovaramo – na „vi“ ili na „ti“ – on kaže: „Kako vama odgovara.“

Imajući ružnu naviku da tikam sve odreda, odmah sam prešao na „ti“, ali u toku razgovora dogodilo mi se nešto čudno: posle deset minuta shvatio sam da sa njim mogu da razgovaram jedino na „vi“.

Ponašao se besprekorno korektno, bio je dobronameran i spokojan; ali u njemu je bilo nešto…

Ukratko, imao sam osećaj da razgovaram s aristokratom – knezom, na primer; i zato bi trebalo da znam gde mi je mesto.

Ili, možda, sa monahom.

Ili monahom od kneževa; tako nekako.

[restrictedarea]

***

Tajmuraz se rodio i odrastao u Gruziji, u Tbilisiju.

Neću da krijem: posebno me zanimaju predstavnici drugih narodnosti koji doživljavaju rat u Donbasu kao svoj.

Na početku rata čak i vizuelno bili su značajno primetni potomci s Kavkaza: uglavnom Osetini i Čečeni. Zatim su bili momci iz Kazahstana, susretao sam Tadžike, Jakute, dolazili su iz Francuske, Srbije, bio je Nemac – poginuo je; ali Gruzija… sa Gruzijom, i sami znate, odnosi nam nisu jednostavni.

Glava Donjecke Narodne Republike Aleksandar Zaharčenko mi je jednom govorio da sa one strane postoji čitava gruzinska jedinica, nekoliko puta su pokušavali da ih opkole – ali njih posebno čuvaju i odmah odvode sa položaja.

A gle sad: preda mnom je živopisan potomak iz sunčane Gruzije. Zato sam ga odmah upitao:

– Ko ste po nacionalnosti?

– Ja sam Gruzin.

– Čistokrvni? – nisam odustajao.

– Da. Ne postoje napola Gruzini – rekao je Tajmuraz, uz blag osmeh.

– Ni bivši – nasmejao sam se i ja.

Tajmuraz se 1995. godine sa svojom majkom preselio u Lugansk (od osmog meseca je odrastao bez oca – roditelji su mu se razveli), ali državljanstvo mu je ostalo gruzinsko.

– Teško je bilo u Gruziji tada, devedesetih godina?

– Bilo je vrlo teško, trajao je prelazni period. Pojavila se mesna valuta: prosto obični bonovi. Za njih nije moglo ništa da se kupi, ili, ako su i prodavali, kurs je bio previsok. Sve je išlo za ruske rublje. A njih je bilo nemogućno nabaviti. Budžetnicima niko nije davao plate u rubljama. Zato je narod sve prodavao. Gruzini su u svoje vreme bogato živeli. U našoj porodici su bili svakakvi servisi, lusteri i tako dalje, i tako dalje. Sve je to zgrtano godinama: smatralo se, eto, kad se oženim, imaću servis, imaću luster. Sad to izgleda smešno, ali tada su verovali u to, i štednja se prenosila s kolena na koleno. I mi smo počeli da prodajemo sve te stvari, za taj novac kupovali smo hleb i krompir. O mesu nije bilo ni govora. Gas, struja, voda – sa svim tim su bili problemi. Živeli smo pored velikog šumskog pojasa. U detinjstvu smo u toj šumi trčali: fiskultura, šetnje – tamo je lepo. A posle smo sakupljali iverje kako bismo na bubnjarama kuvali jelo. To je bilo u samom Tbilisiju. U stanu ne možeš da postaviš bubnjaru. Stavili smo je u ulaz. I eto, okupi se dva-tri sprata, kako bi se štedela drva, i kuva se u velikoj šerpi, za sve. To jest šerpa je prosto bila u ulazu: ko se vrati kući, priđe, naspe sebi jelo (stalno se podgrevalo), pa ide kući da jede. Takvo je bilo vreme.

– A zašto niste otišli u Rusiju nego u Ukrajinu?

– Tada je Rusija bila za sve, svi su hrlili u nju. U Rusiju – bilo je vrlo skupo. A naši porodični prijatelji su bili iz Luganska.

***

– Ko je tada činio većinu u Lugansku – Ukrajinci, Rusi? Na kom jeziku su razgovarali?

– U Lugansku su uvek govorili na ruskom – to je bio prioritet. Smatralo se da je državni jezik, naravno, ukrajinski, ali svi su uvek razgovarali na ruskom. Savetovanja u oblasnoj administraciji održavana su na ruskom jeziku. Trudili su se da govore na ukrajinskom samo kad je u region dolazila Julija Timošenko jer su svi pokušavali da joj ugode.

– Udžbenici su već bili sa ukrajinskom istorijom?

– Da, naravno. Imali smo predmete – ukrajinski jezik i književnost. Bio sam oslobođen njih, ali sam pohađao tu nastavu. Bilo mi je zanimljivo. Lako učim jezike. Interesantno mi je bilo učenje jezika, pa sam ga naučio – živeo sam u Ukrajini, to je bilo prirodno. Ali kada su predavali ostale predmete, nastavnici su govorili na ruskom jeziku. Sveske smo ispisivali na ruskom, mada je natpis na fasadi škole bio na ukrajinskom jeziku.

– Tamo se tada osećala neka politizacija?

– Ne, kod nas toga nije bilo. U Kijevu su se više osećali nacionalizam i politizacija. Nacionalizam bez fanatizma. To se osećalo i kada sam putovao po Ukrajini: boravio sam u Lavovu, Zaporožju, Vinici. Interesovalo me je da posećujem razne regione, da upoznajem kulture države. Tamo se to osećalo, u Lugansku – nikad. Dolazio sam i u Donjeck. Ovde je u tom momentu bio jedini „Mekdonalds“, pa sam se sa studentarijom, naravno, vrzmao ovuda, to je bio fetiš. Sve je bilo na ruskom, sve prosto, bez ikakve politizacije. Atmosfera – ljudi su jednostavno živeli. Jedno civilizovano, lepo selo, koje se pretvorilo u grad.

***

– U Lugansku sam diplomirao na Mašinograđevinskom fakultetu. Kada sam se upisao, još je bio Mašinograđevinski, a kad sam ga završavao – Univerzitet „Vladimir Dalj“, ekonomski fakultet, međunarodni odnosi. Periodično sam odlazio u Gruziju, i svaki put mi je bilo sve teže da idem tamo, zato što sam uviđao da teško razgovaram sa vršnjacima, jer oni ostaju na tom istom, pređašnjem nivou. Nisu dobijali nikakvo obrazovanje. Ako su i studirali, nastava je imala simboličan karakter: ispraćanje prijatelja, motanje u centru grada. I počeo sam da shvatam mnogo toga upravo školujući se u Ukrajini. Kod nas u porodici ruski jezik nikad nije bio drugorazredni. Bio je drugi glavni, od malih nogu sam govorio na ruskom, roditelji, baba i deda su ga govorili tečno. Deda mi je bio vojni pilot, služio je u Rusiji. Zato nam je ruski jezik bio apsolutna norma. Pa, i do raspada – svi su govorili na ruskom, nije važno ko, i deca, i odrasli.

– A sada?

– Sav biznis je izgrađen ili s Ukrajinom, ili sa Rusijom, ili sa Belorusijom, ili sa Kazahstanom, a to su države u kojima se govori na ruskom jeziku. U Belorusiji niko neće da govori na engleskom iz prostog razloga što ga malo ko zna. Još manje u Tadžikistanu. Moji vršnjaci u Gruziji sada plaćaju debele pare nastavnicima da bi naučili ruski jezik. Štaviše: profrsor ruskog danas u Gruziji zarađuje više nego profesor engleskog jezika, zato što ih je malo.

***

Naručio sam pivo i čašicu votke, a Tajmuraz čaj.

Odgovarao je odmereno, nikada nije povisio glas – prosto nije unosio u priču očigledne emocije. Čak i kada počne o sasvim obeshrabrujućim detaljima, a događaji dobiju otvoreno tragični karakter, glas i manir njegovog govora se ne menjaju.

– Godina 2014, Majdan – gde vas zatiču ti događaji?

– Radio sam u Moskvi kao ekonomista, u logističkim kompanijama. Za mene je ratna situacija bila prilično daleko, politikom se takođe nisam bavio do te mere da bih se na bilo koji način aktivirao… Ali kad su počela talasanja neposredno ovde, na televiziji su pričali o naletima aviona – bio sam šokiran. Koriste se avijacija, teška tehnika: divljaštvo. Kao čovek koji je živeo u tim mestima, teško sam mogao i da zamislim sve što se dešavalo. U glavi mi je bila prava papazjanija – ništa nisam razumeo. Ali zato sam znao da mogu da odem i vidim. Sve je vrlo prosto: kupio sam avionsku kartu iz Domodedova do Borispolja. To je bilo u aprilu 2014. Na poslu sam uzeo neplaćene dane. Posao mi je takav da mogu sebi da dozvolim neplaćeno odsustvo i radim neke stvari u daljini. Ali… što kažu, ako hoćeš da nasmeješ Boga, kaži mu svoje planove. Nisam pomišljao da to može da potraje toliko dugo. Uzeo sam nedelju dana, i još jednu kao rezervu. Zašto sam uzeo dve nedelje? Pa, mislim, odoh, videću sve, a imam i drugove sa studija, trebalo bi da se vidimo. Sve bez ikakvih planova. Poneo sam jednu torbu, u njoj su mi bili veš i kutija vitamina. Mislio sam, šta mi još treba za dve nedelje?…

(Tajmuraz se vratio kući tek posle godine. Tačnije rečeno, on više neće imati nikakvu kuću.)

***

– U Kijevu je sve bilo divno – priča on o utiscima iz proleća 2014. godine. – Kijev je živeo svoj život. Odatle sam kupio kartu do Luganska – za voz. Popričao sam sa kondukterkama koje su takođe bile iz Luganska. Kazale su mi da se tamo ne dešava ništa naročito. Sede ljudi u zgradi Službe bezbednosti Ukrajine, zabarikadirali su se i to je sve. Prilazimo Slavjansku, ostaje još nekoliko kilometara, saopštavaju putnicima da ne prilaze prozorima i sede na svojim mestima: u Slavjansku pucaju, tamo je ozbiljno. Pitao sam kondukterku kad je sledeći voz. Rekla je da će biti uveče, isto ide do Luganska. Pa, mislim, izaći ću kad već prolazim pored njega. I 15. aprila u 7:30 izašao sam sa svojom torbom u Slavjansku.

Uvek sam nosio bradu. Otprilike sam izgledao kao sada, samo mi je kosa bila kraća, i idem Slavjanskom: sve je mirno, tiho, grad čiste, ljudi idu nekuda svojim poslom. Meštani imaju osobenost – ne nose torbe nego kese. Evo, kesa – neko ide na posao, neko na nastavu. Kupio sam kefir, posedeo. Mislim, sad će biti malo više naroda, porazgovaraću sa ljudima. Već mi je bilo jasno da se ovde ništa ne dešava. Samo su postavili stražarska mesta, pa su tu momci s kapama-maskama, s pendrecima. Tada još nije bilo oružja: nekakvi štitovi, palice. Sve je izgledalo prilično smešno: neka klinačka igra „zarnica“. Mislim: odoh večeras. Ispio sam kefir i rešio da prošetam dalje ulicom. Prošao sam otprilike dvesta metara do prvog stražarskog mesta na izlazu iz grada.

Ispostavilo se da sam došao onoga dana kad su sahranjeni momci koji su upucani na stražarskom mestu. Auto u prolazu je pucao u njih – mlade stanovnike Slavjanska.

– To je onaj slučaj kad su našli vizitkartu desnosektoraša – tada su se svi smejali toj vesti, a posle se ispostavilo da je vizitka ipak bila… – sećam se ja.

– Zadržali su me na stražarskom mestu, zamolili me da pokažem dokumenta, pretresli mi lične stvari. Napravio sam glupost kada sam rekao da sam došao samo da osmatram. Reč „osmatrati“ posle pucnjave na stražare izazvala je, naravno, u njima unutrašnju agresiju. Kažu – vi tu idete, osmatrate, posle dođu ljudi i pucaju. Pozvali su minibus i odveli me u zgradu Službe bezbednosti Ukrajine na proveru. Tako sam 42 dana proveo u podrumu SBU, kod druga Strelkova.

***

Takav obrt priče, priznajem, za mene je bio potpuno neočekivan.

Neko vreme sam gledao u sagovornika i grozničavo mislio: možda je Podubni sve pobrkao i umesto legendarnog opolčenca Tajmuraza doveo nekog Tajmuraza koji je nagrabusio od separatista.

– Tamo, tokom saslušanja, jesu li se pojavljivali uračunljivi ljudi kojima je sve moglo da se objasni? – pitao sam učtivo.

– S obzirom na to da sam sada ovde i da sedim sa vama, bilo je uračunljivih ljudi – odgovara Tajmuraz uz jedva nagovešten osmeh. – Bilo mi je jasno da će me, u najboljem slučaju, streljati, a da ću u najgorem slučaju poginuti za vreme narednog saslušanja. Zato što ljudi koji hoće da čuju ono što žele – u svakom slučaju pokušavaju da to dobiju. Svaka doslednost u odgovorima izaziva kod njih agresiju: kao, zar si ti jači od nas, možemo da te slomimo na sve načine. I kada kažeš da živiš u Moskvi, da imaš porodicu, da postoji telefon i da sve može da se proveri – pa i na telu imam prilično staru tetovažu i prosto je nerealno naći drugog takvog čoveka… Međutim, ni to nije vredelo. Ipak sam 42 dana proveo u podrumu. Dočekivao sam u podrumu nove i ispraćao stare ljude. To jest postao sam tamo neki starešina. Posle su nas prevezli u Rejonsko odeljenje MUP-a u Slavjansku, u ćeliju za privremeno izolovane. Tamo su bili komforniji uslovi, zato što je u SBU zaista bio podrum.

– Među onima koji su vas saslušavali bili su i čuveni ljudi koji su se posle viđali sa vama? Imali ste prilike da se srećete sa onima koji su vas saslušavali?

– Da, naravno. Samo ne bih da govorim o tome, zato što ljudi koje ste spomenuli danas imaju zvanične funkcije. Zaista ništa mi ne treba od njih, jer su upravo oni postali taj tampon i, na kraju krajeva, garant toga što sam danas živ.

– Kako ste se na kraju iskobeljali odatle?

– Trećeg juna u Semjonovki je počela opšta ofanziva, bila je vrlo žestoka borba – i veliki gubici među opolčencima… Čim se pojave gubici – potrebne su rezerve. Smislili su kazneni bataljon, da bi imao ko da kopa rovove. Posrećilo mi se da dospem u taj kazneni bataljon. Tek su ga formirali, i 4. juna već smo kopali rovove pod minobacačkom vatrom. Sutradan je bila takva paljba da se stražarska služba, koja nas je čuvala, prosto izgubila. I ja se obratim opolčencu Bocmanu, koji i danas služi i dobrog je zdravlja: „Razgovaraj da me ostave ovde. U podrumu zaista nije mesto za mene. Neću bežati. Nisam badava proveo 42 dana u podrumu, ovu priču treba završiti pravilno.“

Tada još nije bilo nikakve „Sparte“, ali Motorola je već rukovodio svojom grupom. To je bila njegova slobodna odluka – telefonirao je vojnoj policiji. Odmah su mi napisali oslobađanje i ostao sam tamo, na prvoj liniji, kod Motora u odredu.

***

– Ne-ne-ne, čekaj – zahtevam ja, zbog nečeg prelazeći na „ti“ – kako je to moglo da se dogodi? To mi je psihološki nespojivo. Bez ikakve krivice ležiš mesec i po dana u podrumu, saslušavaju te, pokušavaju da te zastraše i ponize – a ti, naprotiv, moraš da omrzneš sve to „rusko proleće“ i već je sigurno da ne ratuješ za njega. Morala je da nastane neka ideološka podloga? Inače proizlazi: došao, uhapšen, iz tamnice otišao u rat – izostaje neki značajan trenutak.

– U pravu ste – složio se odjednom Tajmuraz, dosledno me oslovljavajući sa „vi“. – Ideološka podloga je nastala u podrumu SBU. U podrum sam dospeo valjda kao ratni zarobljenik, neshvatljivo iz kojih motiva. Što sam duže ležao u zatvoru, sve jasnije sam uviđao da me neće pustiti tek tako. Samo im to fali: da izađem i ispričam kako sam robijao u podrumu. Sada svako može da ispriča istinu, čak i bez novinara. Sedne, uključi kameru, zakači snimak na internet i gotovo. A s druge strane, video sam da nam donose istu hranu koju jedu opolčenci. Svima nama su gotovili meštani. Obični ljudi su nam donosili  konzerve, kompote, svakakve đakonije. Opolčenci, koji su izlazili sa nama i čuvali nas, sa nama su delili tu hranu. Najzad, bio sam zapanjen što su opolčenje činili meštani. Svi su bili civili, ne vojna lica. Pitam jednog: a čime si se ti bavio. Kaže, prodavao sam naočari na pijaci. „A šta će tebi“ – pitam – „sve to“? On: „Kako šta će? Pa ja sam u Slavjansku odrastao, ovde mi mama živi, ovde mi je otac sahranjen.“ Za mene je to bio pokazatelj hrabrosti: ljudi ništa nisu ostavljali, nisu pobegli. Oni ne napadaju, ne ubijaju, oni samo brane svoju teritoriju… Uz to, u podrumu su bili razni ljudi: bilo je predstavnika „Azova“ (specijalna jedinica Nacionalne garde Ukrajine – prim. prev.) i drugih, njima sličnih. Posle dve-tri nedelje već je bilo jasno ko je ko zaista.

– A u Moskvi vam je ostao neko?

– Supruga i dete.

– Raspisali su poternicu kada ste nestali? Ili ste nekako uspeli da im prenesete vest?

– Posle ta 42 dana, tek trećeg dana sam uspeo da se javim telefonom. U Semjonovki tada nije bilo nikakve veze. Zamolio sam momke novinare da je pozovu i prenesu da se nalazim tu i tu, i da ću se prvom prilikom javiti.

– I? – nisam odustajao. – Kada ste prvi put razgovarali sa ženom? Kakva je bila njena reakcija?

Tajmuraz je sekundu ćutao, zatim mi na taj isti, savršeno spokojan način objasnio:

– Ovo je teško objasniti tuđem čoveku, teško ide u glavu. Ali još u Moskvi, kad sam se spremao za put, shvatao sam da idem gde su borbena dejstva i da mogu da se ne vratim. Imao sam iskustvo – prijatelj je otišao u turističkoj turi i nestao. Pa su njegovoj ženi iskrsli problemi sa dokumentima, sa dozvolama i slično. Zato sam se razveo. To nije bilo jednostavno jer supruga nije razumela kako mogu da uradim tako nešto. A ja sam prepisao na nju sve što sam imao i otišao. I kada sam ležao u podrumu, shvatio sam da sam postupio ispravno.

(Ovde je nastala pauza, opet sam pokušavao da razmislim o rečenom. Tajmuraz je hladnokrvno čekao sledeće pitanje. Da sam ćutao tri minuta, i on bi ćutao i, nimalo zbunjen, čekao.)

– Koliko ste bili u braku?

– Od 2011. godine.

– To jest tri godine?

– Da, ali pre toga smo se poznavali pet godina, te je bilo mnogo zajedničke imovine. Pa ipak sam to uradio.

– Ako sam dobro razumeo, više niste bili u vezi? Ili, kad si joj se ipak javio, ona je kazala – dolazi kući već jednom, prekini sve to?

– Naravno, za nju je to bio šok i molila me je da dođem, ali rekao sam joj da to ne mogu da učinim. I to nije bio izbor između porodice i rata. Morao sam da ostanem ovde zato što se nisam slučajno obreo u ovim mestima.

– Koliko je tada bilo tvom detetu?

– Dve godine. Sad mu je već četiri.

[/restrictedarea]

Nastavak pisma
(trećeg po redu)
„Tajmuraz“ u narednom broju

 

S ruskog prevela Radmila Mečanin