Nema više „bigrafije”, sada je „kurikulum”

Lingvistička kolonizacija Srbije

Piše Dragan Mraović

Ovo nije traktat protiv engleskog jezika kojim je pisao Šekspir, ali jeste protiv onoga kojim govore Medlin Olbrajt, Đerđ Soroš i Zbignjev Bžežinski

Svojevremeno je esperanto bio pokušaj da se stvori jezik koji bi svi znali, pored sopstvenog, radi lakše komunikacije. Pokušaj je u praksi propao, delom i zato što je bio veštački jezik, a nosioci te plemenite ideje nisu tada znali da će Umberto Eko rešiti problem jezičke barijere na, za sada, jedini mogući način: „Jezik Evrope je prevođenje.“

U IME MULTIKULTURALNOSTI Sve do kraja doba stvaranja humanog socijalnog kapitalizma i pokušaja uvođenja komunističke socijalne države, francuski je bio jezik diplomatije, a engleski jezik trgovine. Za diplomatiju su potrebne jezičke nijanse i sintaksičko-gramatičke finese, kojima obiluje francuski, dok se pragmatična trgovina zadovoljava jednostavnom gramatikom, sintaksom i leksikom, bez mnogo „filozofiranja“, što se zadovoljava znanjem engleskog. Bilo kako bilo, svet je vekovima imao to jezičko rešenje, iako nepravedno u „demokratskom“ smislu, jer najviše naroda na svetu govori španski i portugalski jezik. Uostalom, u današnjem svetu nije teško naučiti dva-tri jezika na kolokvijalnom nivou, pa nije jasno zašto svi pristaju da uče samo engleski, a Englezi i Amerikanci ne pristaju da znaju druge jezike. Takođe, pošto SAD primenjuju nasilje u politici, a ne diplomatiji, jer sve rešavaju (bar pokušavaju) bombama i agresijom, diplomatija im nije ni potrebna u pravom smislu reči. C’est la vie!

[restrictedarea]

Međutim, pod naletom pogubnog neoliberalizma, kao i njegovih sinonima mondijalizma i globalizma, čiji nosioci su Angloamerikanci, nameće se na neprirodan način nepotrebna dominacija engleskog jezika, koja ima za svrhu političku okupaciju, promenu nacionalne svesti i kulture u cilju potčinjavanja duha nepromenljivosti neoliberalne pljačkaške koncepcije sveta. Prava-pravcata kolonijalizacija preko filma, televizije, muzike, interneta, a iznad svega kulture govora naših poglavljima obezglavljenih političkih elita. U ime multikulturalnosti zagovara se samo jedan jezik!

Međutim, neokon gospodari sveta nameću engleski jezik ne samo u cilju komunikacije u kojoj oni ne moraju da uče druge jezike već i kao instrument globalizacije, odnosno kolonijalizacije naroda. Italijanski filozof i kolumnista „Pečata“ Dijego Fuzaro ovako sažima to stanje: „Današnja prinuda na engleski kao jedini dozvoljeni jezik usklađena je sa razaranjem nacionalnih država i, sinergički, fetišističkom apsolutizacijom međunarodnog i homologacionog tržišta ljudskog roda svedenog na prah međurazmenljivih atoma lišenih kulturne tradicije koja bi bila u stanju da odoli sili kapitalističkog negativizma. Samo tako, uostalom, objašnjava se današnji sveprisutni paradoks prinude na odustajanje od svog nacionalnog jezika (u mom slučaju od jezika Dantea i Leopardija) i na konvergentno nepromenjivo prihvatanje operacionalnog engleskog jezika finansijskih tržišta, koji svakako nije jezik Šekspira, niti Vajlda. Taj aspekt otkriva, ako za tim još ima potrebe, našu nesposobnost da razumemo i govorimo drugim jezikom osim ekonomskim. U kapitalističkoj apsolutizaciji sadašnjosti posreduje pustošenje budućnosti i prisilno ukidanje prošlosti.“

Dakle, kolonijalizacija se ne vrši samo putem politike, ekonomije, oružja već i jezikom, kulturom, prosvetom, preko kojih je manje vidljiva, ali utoliko opasnija, kao i svaka podmukla bolest koja se oseti tek kada joj više nema leka, jer menja svest ljudi i svodi je sa multikulturnog na jednoumni prostor.

HAMBURGERIZACIJA SVESTI Na to ukazuje i Jelena Ponomarjova, doktor političkih nauka i profesor uporedne politikologije Moskovskog državnog instituta za međunarodne odnose: „Još jedan važan momenat – obrazovanje u Srbiji se takođe nalazi pod punom kontrolom zapadnih zemalja. Bukvalno pre dvadeset godina svaki Srbin je znao ruski jezik ili, u najmanju ruku, mogao je da se sporazume, ali je danas kod njih prioritet engleski jezik, a ruski jezik već teško razumeju. Prirodno, Srbi izlaze iz orbite ruske kulture mada je potreba za njenim poznavanjem kod njih uvijek postojala.“

Naravno, postavlja se pitanje i upotrebe drugih jezika na širem planu. Nisu za to dovoljni samo profesori stranih jezika. Opšte je poznato da znanje engleskog jezika ne pomaže mnogo u Italiji, ali šta je, primera radi, sa nemačkim ili albanskim koji su nam potrebni, jedan zbog velike trgovinske razmene, a drugi jer se ne možemo suočavati sa problemima Kosmeta ako samo jedna strana zna albanski. Zato dr Ljiljana Đurić sa Katedre za romanistiku Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu kaže: „Najopasnija je ideja da je engleski jedini jezik koji vredi učiti… Svaki model obrazovanja koji nameće samo jedan jezik kao jedini vredan učenja dovodi relativno malobrojne kulturne i jezičke zajednice u odnos izvesne intelektualne zavisnosti. Nemogućnost sagledavanja fenomena iz različitih uglova dovodi do gubljenja kritičkog duha. Posebno je važno i na kojim jezicima smo mi sposobni da kvalitetno predstavimo svoju kulturu i ne samo kulturu… Engleski je danas bez sumnje jezik koji svaki pojedinac treba da zna na određenom nivou. Učiti samo engleski, međutim, znači polako ali sigurno, ako ne gubljenje, a ono slabljenje kontakata sa drugim govornim područjima. Tačno je da u današnje vreme svi uče engleski, ali ga većina nauči samo na nivou osnovne komunikacije, a tu su, i dalje veoma aktivne, generacije koje ga nisu ni učile. Za složenije kontakte potrebno je znati i druge jezike.“

Dakle, nametanje engleskog jezika je u suprotnosti sa deklarisanim principima multikulturalnosti, jer očuvanje jezičke raznolikosti doprinosi očuvanju raznolikosti kultura. A nametanje engleskog jezika na svim nivoima predstavlja hamburgerizaciju srpske svesti radi svođenja na ameboidni (jednoćelijski), a u najboljem slučaju paramecijumski (dvoćelijski) moždani prostor radi formiranja monokulturnog neoliberalnog prostora, uprkos deklarativnoj priči o multikulturalizmu, ali tome se ne treba čuditi, jer je govoriti jedno, a raditi suprotno specijalitet briselokratije i vašingtonske vesternizacije kojima su moral i etika odavno postali strane reči. Istovremeno, potiskivanjem drugih jezika, a time i sopstvenog, doprinosi se urušavanju nacionalnog bića i nacionalne svesti kao najvećih prepreka divljoj neoliberalizaciji ljudskog života.

DRAMATIČNO POVEĆANJE Nastoji se na amerikanizaciji naše svesti kao plodnom tlu za neoliberalni GMO korov. Zato se kvari sopstveni jezik upotrebom anglicizama do iznemoglosti, kao što su medikal tajm-aut – pauza za medicinsku pomoć, čempionšip – prvenstvo, on-lajn – stalna veza, sajt – mesto… Zato je dostignut takav stepen opšte kulture i obrazovanja  da je, na primer, na našim televizijama ratni plan preveden kao „ratni dizajn“, a građevinski plan zgrade kao „dizajn zgrade“. Američki ribolovci hvataju na našim televizijama „redfiše“, a ne ribu koja se zove „crvena senka“ (sciaenops ocellatus). Anglizacija srpskog jezika svela nas je na taj nivo jezičke kulture, pored koga „Parovi“ i „Farme“ nisu više jedini izraz najnižeg kulturnog nivoa i taloga kič svesti srpskih evropejaca.

Naši amerikanizovani i posledično tome anglizovani političari nam govore da se „stanje dramatično poboljšalo“, „spoljni dug je dramatično smanjen“. Kako je moguće da se stanje „dramatično“ poboljša? Ili da se proizvodnja „dramatično“ poveća? Moguće je da se spoljni dug znatno smanji, ali nema u tome nikakve drame, već samo neočekivane brzine, recimo. Danas je vrlo popularan pojam, naročito među mladim SMS generacijama, „definitivno“, iako je reč o nečem konačnom, zaključnom, odlučnom, presudnom, pa i o izražavanju uverenja da je nešto sasvim sigurno, da je baš tako. Naši politički pomodari, do te mere zaglupljuju naš jezik u svom nastojanju da gmižu pred Mitel-Evropom da bi to mogao da objasni samo Jovan Sterija Popović nekom novom „Pokondirenom tikvom“, odnosno njegova Fema sa njenom „komi fo“ logikom. Ali Sterije nema više, iako je bezbroj pokondirenih tikvi. Zato se može očekivati, u nekom budućem tumačenja Šekspira u Srbiji, da Romeo kaže Juliji: „Julija, definitivno i dramatično te volim!“ Inače, poznato je da u svom govoru najviše koriste strane reči oni koji slabo znaju strane jezike i ljudi slabog karaktera skloni pomodarstvu.

UKIDANJE SLOBODE Nema više biografije, već je tu kurikulum. To što verovatno ne znaju da je kurikulum latinska, a ne engleska reč (poznato je da engleski ima sijaset reči latinskog porekla koje su ušle u engleski preko francuskog, jedno vreme jezika engleskog dvora), pa su bar tu promašili priliku da se udvaraju svojim američkim mentorima, ne smeta ni najmanje tvorcima i korisnicima tog termina. Ali u čemu je razlika između biografije i kurikuluma? Nema je u značenju, već je isključivo reč o smišljenoj zameni tih reči radi anglizacije srpskog jezika. Zato imamo i edukaciju, a ne vaspitanje. Te tvorevine Gaše Kneževića, bivšeg limun-žutog i nesrećnog ministra prosvete, treba shvatiti i kao angloamerikanizaciju usmerenu na robotizaciju i homokretenizaciju preko bolonjske škole, jer naša deca u budućnosti ne treba više da razmišljaju. Treba samo da slušaju i budu robovi neoliberalnog koncepta tržišta. Taman posla da počnu da filozofiraju da čovek radi da bi živeo, a ne da živi da bi radio!? Da znaju da rad omogućava život, a život su, pre svega, duhovne potrebe i komunikacija sa drugim ljudskim bićima!? Za takav humani život je potrebno da čovek ima vremena, a današnji koncept evrounijatske eksploatacije zaposlenih ne dozvoljava ni tren vremena za sebe. Imati slobodnog vremena znači biti slobodan. Evroneoliberalni koncept ukida tu slobodu, jer slobodan čovek ima vremena da razmišlja, a ko razmišlja ne pristaje na status roba.

Dakle, iza lingvističke anglizacije našeg kulturnog prostora krije se otrovni politički naum stvaranja svesti jednoumlja. Izlazak Velike Britanije iz EU postaviće i taj problem na dnevni red. Štaviše, on je pokrenut. Naime, Alber Salon, predsednik Udruženja za odbranu francuskog jezika, već je postavio pitanje zašto bi engleski bio zvanični jezik EU, ako u njoj nema Engleske? To je reakcija na metodično nasilje briselokratije nad drugim jezicima Unije i nepoštovanje kulturnog identiteta drugih država. Naime, u EU se promoviše engleski jezik kao skoro ekskluzivni zvanični jezik, iako bi, po Statutu Unije, ona morala da gaji plurilingvizam baš kao ekonomski adut i kao prvorazredno kulturno bogatstvo.

POLITIZOVANO NASILJE EU je marginalizovala francuski, italijanski, nemački, španski, bugarski, mađarski, poljski i druge jezike čime vrši njihovu političko-lingvističku alijenaciju. To predstavlja totalitarističko usmeravanje na jedan jedini jezik, a sa time i na jednu jedinu anglizovanu političku misao. Taj smer promoviše svetska finansijska oligarhija koja koristi engleski jezik kao jedini u poslovnom i preduzetničkom svetu. Zato Alber Salon tvrdi da svetska finansijska oligarhija i svet krupnog biznisa smatraju „nacionalne jezike preprekom tržišnoj ekonomiji otvorenoj prema konkurenciji“… Strategija jezičke zamene ima za cilj utapanje naše zemlje u Veliko transatlantsko tržište u previranju. Istovremeno, reč je o pokušaju stvaranja  nadnacionalne pseudoelite zavisne od SAD i potpuno odsečene od naroda Evrope. Ne samo da sveengleski ima tendenciju da marginalizuje nacionalne jezike, to nasleđe celog čovečanstva, već to lingvističko nametanje potkopava temelje suživota i ravnopravne međunarodne razmene, dok pristalice sveengleskog licemerno pridikuju  o otvorenosti, i različitosti…

Ta anglizacija, nelegitimna već u principu, postaje neodrživa, jer je Engleska odlučila da napusti EU. Ma šta se mislilo o trenutnom „evropskom organizmu“ i njegovoj legitimnosti, mi svečano tvrdimo da održavanje ogromnih evroprivilegija kojima raspolažu sveengleski faktori  može da ukaže  samo na prezir te nepodnošljive i nedopustive kaste prema nama… pa, pošto se ne može računati na evrokrate koji su gluvi i slepi za sve što dolazi iz naroda, a ni na evropolitičare koji su zaslepljeni lingvističkim otuđenjem, apelujemo na građane i demokratske pokrete svih zemalja da se usprotive sveengleskom otuđenju. Branimo pravo svakog pojedinca i svaki narod na proizvodnju, stvaralaštvo i na komunikaciju na svom nacionalnom jeziku. Branimo pravo svakog građanina svih evropskih zemalja da nauči i koristi više jezika.

Neka se legitimni bes naroda i slobodnih građana obruši na otuđujuću jezičku politiku Evropske unije, koju je britanska referendum već lišio ikakve legitimnosti.

Naravno, postoje sfere ljudskog delovanja, naročito u nauci, gde su strane reči odomaćene, s opravdanjem. Nećemo sigurno izbaciti iz upotrebe u našem jeziku medicinsku terminologiju, ni vagon, ni picu, kao ni reči koje su kroz vekove postale koreni za srpske reči, naročito one grčkog i latinskog porekla, jer predstavljaju jezičko nasleđe celog sveta, a ušle su u jezik prirodnim putevima poznatim u lingvističkoj nauci. Još manje je ovo traktat protiv engleskog jezika kojim je pisao Šekspir, ali jeste protiv onoga kojim govore Medlin Olbrajt, Soroš i Bžežinski! Jer u njihovom slučaju je reč o politizovanom nasilju nad srpskim jezikom i zloupotrebi engleskog jezika radi obezličavanja nacionalne svesti i kulture.

SAUČESNICI U ANGLIKACIJI

Veliki saučesnici u neoliberalnoj anglizaciji sveukupnog srpskog prostora su naši ministri prosvete i kulture koji, umesto da stvaraju uslove za razvoj nacionalne kulture i prosvete, koje bi se prožimale sa svetskim obrazovno-kulturnim prostorom, navlače našim budućim akademcima monokulturne maske i stepen obrazovanja kojim će biti osposobljeni samo za rad na nivou proste reprodukcije. Njima su petooktobarski pučisti ukinuli školu temeljnog obrazovanja, da je zamene bolonjskim informativnim kursom, odnosno kljukanjem i bubanjem najčešće besmislenih informacija. A za to vreme neokon gospodari pripremaju svoje neokon klince da u budućnosti vladaju našom decom onako kako to sada čine, doduše putem nasilja, njihovi očevi sa nama. Zato ona uče na Kembridžu i Oksfordu, odnosno na univerzitetima koji neće da uvedu „Bolonjsku deklaraciju“, jer njihova deca moraju da steknu znanja na kreativnom nivou obrazovanja, a ne ona koja nude oni što mrze našu decu u okviru reproduktivne i monokulturne „gašine bolonjske edukacije“. Njihovoj kreativno obrazovanoj deci neće više biti potrebno nasilje da bi vladali nad našim neobrazovanim potomcima.

Najveći krivci za sunovrat nacionalne kulture i prosvete, a u okviru toga i za anglizaciju, za „Parove“, za „bolonjizaciju“ nastave u prosveti, za performans egzibicije državnih činovnika u kulturi, odnosno pokušaj amerikanizacije naše svesti, jesu oni koji jurnjavom za poglavljima obezglavljuju našu budućnost. Zato vlada Srbije treba da ima na umu da ne može biti uspešna zemlja bez zdravog, učenog i kulturnog naroda. I da se priseti da je stvarni sunovrat Miloševića u srpskom političkom miljeu počeo onda kada se zavadio sa kulturom i naukom u Srbiji. A nekoliko zadnjih vlada Srbije se dodatno zavadilo i sa prosvetom. Borba za boljitak u zdravstvu, prosveti i kulturi je neophodna da bismo imali zdrave, umne i kreativne privrednike, lekare, profesore, političare. Zato, najveću pažnju treba mandatar buduće Vlade Srbije da usmeri na nove ministre zdravstva, kulture i prosvete. Ne daj Bože da nam se ponove slični prethodnima, naročito u kulturi i prosveti.

[/restrictedarea]