Most ka Evroaziji

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Deo EU, preostao posle odlaska Britanije, suočiće se sa još dubljom ekonomskom i opštom krizom i moraće da odluči – da li će spas tražiti u ujedinjenju sa „Velikom Evroazijom“ ili u borbi protiv nje

Nepunih mesec dana prošlo je od trenutka kada je ruski predsednik Vladimir Putin u svom rodnom gradu Sankt Peterburgu, na Međunarodnom ekonomskom forumu, najavio početak razgovora o formiranju „Velike Evroazije“ – do sada neviđenog integracijskog modela ogromnih prostora, od Kalinjingrada do Hongkonga i od Murmanska do Bangalora. Kao eho njegovih reči već se dogodio čitav niz krupnih promena na geopolitičkoj mapi sveta.

 

ISTORIJSKI KAMEN MEĐAŠ Nije to samo „bregzit“, kao odraz sve većeg raskola u Evropskoj uniji, ali i unutar samih njenih članica. Nije to ni poništavanje predsedničkih izbora u Austriji, što je prvi put da je zvanično zabeleženo izborno „muljanje“ u nekoj zapadnoj državi „razvijene demokratije“. Tako je austrijski Ustavni sud ukinuo pobedu proevropskog kandidata Aleksandera van der Belena, čime je evroskeptični Norbert Hofer – odmah posle „bregzita“ – dobio priliku za popravni ispit. Pa čak ni, za mnoge šokantno, ponovno zbližavanje Rusije i Turske, čiji je konflikt poslednjih sedam meseci opasno razigravao apetite natovskih planera koji su već zamišljali zeca na ražnju.

[restrictedarea]

Pa nije to čak ni samo zvaničan ulazak u sastav Šangajske organizacije za saradnju (ŠOS), novog bezbednosnog okvira sa globalnim domašajem, takvih sila poput Indije, Pakistana, a uskoro i Irana. Nije svaki od ovih pojedinačnih događaja presudan za budućnost sveta – ali jeste istorijski kamen međaš kada se svi oni dogode za manje od pola meseca, neposredno posle govora čoveka koji se nalazi u samom epicentru ovih promena.

Kako bi se pravilno razumeli ovi procesi, treba pažljivije posmatrati mehanizme njihovog nastanka i jačanja, uzroke i posledice. Pre svega, forma udruživanja koju je Putin nazvao „Velika Evroazija“ nije zasnovana na postojećim modelima integracije, mada uzima ponešto od svakog od njih. Kada se govori o Evropskoj uniji, važno je razumeti da je sama ideja njenog nastanka, i kasnijeg agresivnog širenja, od starta bila sponzorisana i podsticana preko okeana. Kao model suživota gde bi evropske države jedna drugu kočile i ograničavale, a neprikosnoveni arbitar u svakom pitanju bile SAD.

Kao supersila koja je neposredno, putem svojih okupacionih trupa i vojnog bloka NATO, bila prisutna u samom srcu Evrope (i EU kao organizacije), Americi nije bila potrebna pozivnica u evropski klub koji je sama osnovala. Stupanjem u EU članstvo Velike Britanije, a nakon pada Berlinskog zida i još tuceta svojih neposrednih vazala, Vašington je imao savršen instrument za oblikovanje evropskog kontinenta kako je to njemu odgovaralo. Nemačka, kao pojedinačno najjača članica, u mnogim situacijama imala je manje uticaja na evropske odluke od Teksasa.

„Velika Evroazija“ zasnovana je od starta na drugim idejama. Najpre, ona želi da okupi sve koji su ostali izvan zapadnog „elitnog kluba“, a posebno države koje trpe negativne posledice hegemonije SAD. Ovaj „lepak“ dodatno je očvrsnuo izbijanjem Kine na prvo mesto najvećih ekonomija sveta, dok je Indija sada na trećem, a Rusija na šestom mestu. U zbiru ove tri privrede imaju gotovo jednaku snagu kao SAD i EU zajedno! I uprkos tome što NATO države imaju ukupno veći odbrambeni budžet od zemalja ŠOS, nema ni traga sumnje da Rusija, Kina, Indija (i Iran) poseduju daleko moćniji vojni potencijal od zapadne alijanse. I četiri puta više stanovnika od zapadne „zlatne milijarde“.

Sadašnje i buduće evroazijske integracije nisu zasnovane na sistemu jedne države hegemona, koja sve okuplja i svima komanduje, već na multipolarnom principu – kakav bi ove zemlje želele da vide u celom svetu. To i jeste osnovni problem NATO–EU integracija, jer za Vašington one imaju svrhu samo ako su direktno u funkciji ostvarenja njihovih interesa, bez obzira na to da li pojedine članice zbog toga mogu da trpe štetu. I sve dok takav model nema konkurenciju na globalnom planu, on može nesmetano da funkcioniše i pokorava sve oko sebe. Problem nastaje kada, na suprotnom kraju sveta, počne da se kristališe nova struktura koja ni po čemu ne zaostaje za Zapadom, a po mnogo čemu ga već i prevazilazi. Tada počinju „odjednom“ da se pojavljuju brojni problemi za EU i NATO i pokazuje se da mnogi u Evropi nisu više oduševljeni bezalternativnim „zapadnim vrednostima“.

ČEKAJUĆI ELEGANTNU ZAVRŠNICU Tako je u mejnstrim zapadnim medijima bez previše pažnje propraćena nedavna Putinova poseta Pekingu, gde je sa predsednikom Si Đinpingom potpisano ne samo pedesetak sporazuma u svim oblastima saradnje nego i novi strateški dokument o početku procesa trgovinske integracije između Evroazijskog ekonomskog saveza (EES) i Kine. To je proces koji je odavno sazreo, pa je već najavljen sledeći korak – trgovinski ugovor između država EES (Rusija, Belorusija, Kazahstan, Jermenija i Kirgizija) i svih zemalja ŠOS. Biće to početak pune vojnobezbednosne, političke i ekonomske integracije na prostoru Evroazije.

Posle toga preostaće samo elegantna završnica: da se i EU pridruži ovom ugovoru i čitav evroazijski prostor biće zaokružen, bez učešća Amerikanaca. Vašington odavno preti da će ako treba prevrnuti i nebo i zemlju da to spreči, pa zato ne treba da čude brojni potresi na svim tačkama dodira Istoka i Zapada. Zenit zapadne/američke moći već je prošao i sada su moguća samo dva ishoda: ili da Vašington pristane na mirnu demontažu poretka koji je stvorio, ili da pokušava, kao i do sada, da ga očuva silom. Kako stvari stoje, poraz SAD zagarantovan je u oba slučaja, pa ostaje samo nada da će u Vašingtonu prevagnuti pragmatizam umesto fanatizma.

Za samu Evroaziju proces ujedinjenja EES i Kine označiće mogućnost dinamičnog rasta svih učesnika, a to je upravo momenat na kome već godinama pucaju zapadne integracije. Jednostavno, nema više fondova iz kojih bi se crpela podrška sve zahtevnijim građanima zapadnog sveta i oni postaju sve egoističniji i agresivniji. I skloniji da za svoje probleme optužuju bilo koga, od svojih suseda i siromašnijih EU država, do izbeglica, migranata i, naravno, Rusije. Doskora nisu bili skloni da problem vide u prekookeanskom „velikom bratu“, ali se i tu stvari menjaju.

S druge strane, EES na čelu sa Rusijom dobiće novi, moćan impuls od formiranja „Velike Evroazije“, pa se procenjuje da bi sadašnja „evroazijska petorka“ mogla u roku od jedne decenije da poraste do „desetorke“ ili čak „dvanaestorice“. Kako je sve počelo veoma brzo da se razvija, teško je sagledati konačni integracioni potencijal EES, koji bi u promenjenim okolnostima mogao da naraste i više od toga. Glavni pravci evroazijske integracije u skorijoj budućnosti mogli bi da budu istočna i centralna Evropa. Ali i Balkansko poluostrvo – kao deo evropskog kontinenta sa istorijski najrazvijenijim „evroazijskim vektorom“.

 

EVROAZIJSKI MOST NA BALKANU Glavna prednost ovih integracija, posmatrano sa stanovišta azijskog kontinenta gde je trenutno fokus ovih procesa, nije prvenstveno ekonomska dobit već stabilizacija međunarodne situacije i jačanje bezbednosti. Posle decenija sukoba i divljanja ekstremističkih i terorističkih snaga, neophodno je vreme i napor da se ovaj ogroman prostor stavi pod kontrolu. U tome je prednost ŠOS-a, gde objedinjavanje snaga Rusije, Kine i Indije – kao i Pakistana, Irana, Kazahstana i svih drugih učesnika – u velikoj meri isključuje mogućnost neprijateljskog delovanja spoljnih sila. Neće proći mnogo godina i nova evroazijska formula mira i saradnje zaživeće u potpunosti, što će kompletno izmeniti politički i socijalni reljef.

A to će onda stvoriti pretpostavke za stabilan ekonomski razvoj, koji će biti posledica normalizacije stanja, a ne krajnji cilj. Najvredniji rezultat biće formiranje pojasa bezbednosti i saradnje, od Pacifika do Atlantika. To je, očito, cilj ka kome će se težiti u narednim decenijama, kroz čitav 21. vek. I to je „Velika Evroazija“, integracija koja ne nastaje sa ciljem eksploatacije neke treće strane (što je u temelju zapadnog modela) već korišćenja neiscrpnog, a danas gotovo neupotrebljenog potencijala unutar samog sistema. Ovako velike ideje teško će se ostvariti glatko i bez pokušaja uplitanja sa strane, što će nailaziti na plodno tlo u vidu mnoštva različitih interesa koji će se sukobljavati unutar same Evroazije.

Međutim, Rusi, Kinezi i drugi narodi veoma posvećeno i strpljivo grade ove procese i zato „Velika Evroazija“ ima šanse. Za uspeh poduhvata nije zainteresovana samo Rusija nego pre svega Kina i druge velike države Evroazije. Namera Kine da širi uticaj na Zapadu gotovo idealno se uklapa u planove Moskve da obnavlja svoju sferu – i na području bivšeg SSSR-a, i država nekadašnjeg Varšavskog ugovora. Nezamislivo je da bi Peking mogao da gradi stabilne puteve saradnje u okviru „Novog puta svile“ bez ruske podrške. I obrnuto: uz sadejstvo Moskve, kineski kapital i infrastruktura prodiraće na Zapad kao kroz puter. Aktuelni procesi u Srbiji, Makedoniji, Mađarskoj, Grčkoj ili Belorusiji, samo su neki od primera ove saradnje. A to se, uz razumljive otpore i pokušaje američkih „obojenih revolucija“, može smatrati početkom izgradnje velikog evroazijskog mosta u istočnoj Evropi i na Balkanu.

Nije za Ameriku zastrašujuće to što mora sa evroazijskim liderima sve više da deli ekonomske i političke interese u zoni koju je doskora potpuno kontrolisala. Možda i najveći problem je prodor visokih tehnologija sa Istoka. Kada jednom padne zapadni monopol u ovoj oblasti, Amerika može da postane suvišna. Centar globalnog razvoja i napretka već je pomeren u Aziju, a sa novim, još jačim impulsom i tražnjom za visokim tehnologijama, ovaj trend biće zacementiran. Poseta predsednika Putina Kini donela je obrt i na ovom planu: potpisan je sporazum o kineskim investicijama u razvoj visokih tehnologija EES. To je potpuno novi momenat u Evroaziji. Više ništa neće biti kao pre.

KRAH „NOVOG SVETSKOG PORETKA” Američki projekti TTP i TTIP (transpacifičko i transatlantsko partnerstvo) samo su odgovor na stvaranje „Velike Evroazije“. To što je najširoj javnosti tek odnedavno poznato šta smeraju Kina i Rusija, ne znači da Amerikanci nisu o tome znali mnogo ranije. Svetska ekonomska kriza, započeta 2007. godine (nakon što je Putin u Minhenu proglasio kraj unipolarnog sveta), samo je deo ove globalne konfrontacije – a tačnije kraha „Novog svetskog poretka“. Amerikanci su, i zvanično kroz izjave tadašnjeg državnog sekretara, a današnjeg predsedničkog kandidata Hilari Klinton, zapretili da će „učiniti sve“ da spreče evroazijske integracije. Današnji sukobi na severu Afrike i širom Evroazije, odraz su njihove rešenosti da „učine sve“. To će se dešavati i u narednih desetak godina koje će biti kritične za stabilizaciju policentričnog svetskog poretka na čelu sa Kinom, Indijom i Rusijom.

To će biti vreme velikih dilema i razmišljanja unutar same EU. Sve će biti brojniji oni koji će uviđati prednosti „Velike Evroazije“, nasuprot maglovitim perspektivama „velikog Atlantika“. Zajedničko tržište od četiri milijarde ljudi zapadno od EU, sa najmanje dve milijarde pripadnika srednje klase, koliko će ih biti kroz desetak godina, činiće preveliki izazov za evropske lidere koji se i danas zalažu za zapadnu paradigmu. Neslućene mogućnosti razvoja trgovine, tehnologije i snabdevanja resursima, gotovo automatski srušiće danas poznate barijere.

Veštački izazvane krize, poput onih u Ukrajini, na Baltiku, Crnom moru, Balkanu, Bliskom istoku – poslednji su očajnički pokušaji da se digne u vazduh geostrateška „pruga“ koja spaja Istok i Zapad Evroazije. U centru „Velike Evroazije“ biće upravo EES, kojem u perspektivi treba da pristupe i sadašnji (još uvek) američki igrači, poput Ukrajine, Gruzije, Azerbejdžana i Turske. To će, u ekonomskom i političkom, ali i bezbednosnom smislu, biti alternativa današnjoj EU, koja je već izgubila nekadašnju privlačnost, a sada ju je napustila i Britanija. Pokazalo se da nije Zapad jedini koji ume da proizvodi, trguje i kreira nova globalna pravila i vrednosti.

Deo EU, preostao posle odlaska Britanije, uskoro može da se suoči sa još dubljom ekonomskom i opštom krizom, a neće biti ni prostora za dosadašnje balansiranje. Moraće da odluči – da li će spas tražiti u ujedinjenju sa „Velikom Evroazijom“ ili u borbi protiv nje. Ako i dalje veruju da će im spas stići preko Atlantika, odakle su do sada uglavnom dolazile okupacione trupe i globalni bankarski „zagrljaj“, onda će se pobuniti protiv novog talasa sa Pacifika. I time ubrzati svoj kraj. Nije Velika Britanija slučajno napustila brod koji tone. London je vekovima bio nenadmašan u tome da vodi ratove tuđim rukama. A kada računi dolaze na naplatu – Britanci se sklanjaju u stranu. Zato bi za Evropu najveća greška bila da nastave putem koji ih je već doveo na ivicu provalije, osim ako nisu stvarno poverovali da će ih Amerikanci naučiti da lete. Da bi prešli provaliju, neophodan je most. Ka Evroaziji.

[/restrictedarea]