KAMION APOKALIPSE

TERORISTIČKI NAPAD U NICI

Piše Filip Rodić

Teroristički napad u Nici definitivno je pokazao da mere koje preduzimaju vlasti Francuske i drugih zapadnih zemalja nisu urodile plodom. Mora se učiniti nešto drugo, a elite, po svemu sudeći, nemaju hrabrosti za to i savetuju svojim građanima da se naviknu na terorizam

Na teški beli kamion koji je jurcao Promenadom Engleza u Nici i ubio 84, a ranio 200 ljudi, šef francuske države Fransoa Oland odgovorio je žestoko, ali u Siriji. Kako su saopštile vlasti u Damasku, francuski avioni su 19. jula bombardovali selo Tuhan el Kubra, u blizini sirijsko-turske granice, i gradić Manbidž, i ubili više od stotinu dvadeset civila. „Nepravedna francuska agresija odnela je život više od 120 civila, mahom dece, žena i starih, a ranila desetine građana, najvećim delom, takođe, dece i žena. Prema izveštajima, nepoznata je sudbina brojnih civila, koji su još pod ruševinama“, navodi sirijsko Ministarstvo spoljnih poslova u zahtevu Ujedinjenim nacijama da preduzmu mere povodom ovog pokolja. „Sirija smatra da oni koji žele da se ozbiljno bore protiv terorizma treba da koordiniraju (akcije) sa sirijskom vladom i armijom“, saopštava ministarstvo. Pored toga što je Damask nesumnjivo u pravu kada tvrdi da bi svako ko bi da bombarduje teroriste na teritoriji Sirije trebalo da se makar usaglasi sa jedinom međunarodno priznatom vlašću u ovoj zemlji, postavlja se pitanje šta je Oland želeo da postigne ovakvim potezom? Da problem koji ima u Nici rešava u Siriji? Bombardovanjem civila? Ako je to već ključ rešenja, zar ne bi bilo logičnije da civile bombarduje po Tunisu, odakle je poreklom bio Mohamed Lauež Bulel? Kada je Oland, nakon napada u Nici najavio da će se osvetiti, malo ko je, ipak, mogao da pretpostavi da će predsednik jedne demokratske države na terorizam odgovoriti terorizmom i na ubistvo najmanje 84 nedužnih Francuza ubistvom najmanje 120 takođe nedužnih Sirijaca?

SA TERORIZMOM, ILI BORITI SE PROTIV NJEGA Ovakav Olandov potez potpuno se uklapa u ocenu premijera Manuela Valsa da će Francuska morati da se navikne da živi s terorizmom. I Oland, i Vals ovako su pokazali ne snagu nego slabost spram terorizma. Prvi jer očito nema hrabrosti da udari u teroristička legla razasuta diljem njegove zemlje, već „teroriste“ juri na drugoj strani Mediterana. Drugi jer, sve i da je njegova izjava tačna, ne pruža nadu svom narodu u pobedu nad ovim zlom budući da vođa svoj narod ne sme da baca u očaj.

Spram ove dvojice političara neizvesne budućnosti, stala je liderka Nacionalnog fronta Marin le Pen zauzevši jasan i jedini mogući stav vezan za situaciju u kojoj se njena zemlja nalazi. „Ne smemo da dozvolimo da gledamo terorističke napade koji se smenjuju i brojimo mrtve, a da ne reagujemo. Rat protiv pošasti islamističkog fundamentalizma nije počeo. Sada hitno mora biti objavljen“, rekla je ona, dodajući da treba napasti direktno „izvor ovog fenomena“. Marin le Pen je, za razliku od Olanda, očito svesna da izvor terorizma koji pogađa Francusku nije u Siriji nego unutar francuskog društva, unutar muslimanske zajednice ove zemlje. Za razliku od Valsa, ona ne pledira na rezigniranost i mirenje sa sudbinom već na borbu. Dopunjavajući Lepenovu, bivši antiteroristički sudija, sada potpredsednik Višeg suda u Lilu Mark Trevidik primetio je da je „tvrditi da se borimo protiv radikalnog islama dok se rukujemo sa saudijskim kraljem isto što i tvrditi da se borimo protiv nacizma, dok pozivamo Hitlera za sto“.

S obzirom na ovakav Olandov i Valsov pristup problemu nije ni čudo što većina građana Francuske ne veruje da njihove vlasti mogu da se nose s pretnjom terorizma, kao što ukazuje nedavno istraživanje Francuskog instituta za javno mnjenje koje je objavio Figaro. Dok 99 odsto ispitanika terorističku pretnju u zemlji smatra „visokom“ ili „veoma visokom“, samo oko 33 odsto ima poverenja u Olanda i njegovu vlade da mogu da se efikasno suoče s ovim problemom, dok 67 procenata uopšte nema poverenja u njih. Valsu, međutim, da bi znao šta narod misli, nisu potrebna istraživanja. Dovoljno je ono što je doživeo u Nici pre i posle ceremonije minuta ćutanja za žrtve napada. Okupljeni građani su mu zviždali i uzvikivali „Ostavka!“ i „Ubice!“.

Istovremeno, 81 odsto Francuza tvrdi da je spremno da prihvati veću kontrolu i određena ograničavanja njihovih sloboda ukoliko će to doneti stabilnost i bezbednost. Upravo ovakav stav Francuza omogućio je Olandu da za još šest meseci produži vanredno stanje uvedeno posle napada u Parizu 13. novembra, iako je neposredno pred napad u Nici najavio da će ga ukinuti. Pod uticajem državne propagande kojoj je u interesu da vanredno stanje traje beskonačno (o čemu je „Pečat“ već pisao), francuski narod nije uspeo da spozna da je ova mera potpuno promašena, ako ne zbog toga što se do sada pokazala neefikasnom, jer su teroristički napadi sprovođeni uprkos vanrednoj situaciji, a onda jer većina ozbiljnih stručnjaka ukazuje na to da „sveprisutni državni nadzor“ ne može da spreči terorističke napade. Tako je bivša agentkinja britanske obaveštajne službe MI-5 Eni Mejčon rekla da bezbednosni neuspeh pokazuje da elektronski nadzor ne može da zameni tradicionalnije oblike prikupljanja obaveštajnih podataka, pre svega ljudske resurse. „Imamo endemske države nadzora širom Zapada – s obzirom na Snoudenove izveštaje u to nema sumnje. A, uprkos tome, iznova i iznova svedoci smo napada usamljenih vukova koji koriste niskotehnološko oružje – noževe, ili satare, ili kamione, ili šta god. Većina ljudi koji čine ove zločine već su bili pod radarom obaveštajnih agencija“, rekla je ona. Imajući ovo u vidu, jasno je da sporni zakoni o nadzoru (Francuska ih je uvela posle napada na Šarli ebdo prošle godine, a SAD 11. septembra 2001) ne mogu da spreče terorističke napade, nego da intenziviraju kontrolu i nadzor nad građanima iz drugih razloga.

 

ČUDNI DETALJI Napad u Nici, kao i svi skoriji teroristički napadi u Evropi, sa sobom nose čitav niz u najmanju ruku „čudnih detalja“ što bi mogli da rasplamsaju razne teorije o zaveri. Najočiglednija nit između napadača u Nici Bulela i ostalih terorista poput pariskih ili briselskih jeste pre svega njegova povezanost sa sitnim kriminalom i odsustvo bilo kakve duže istorije verskog fanatizma. Francuski mediji objavili su da ovaj Tunišanin nije važio za posebno religioznu osobu, a kamoli za verskog fundamentalistu. Njegov otac rekao je Dejli mejlu da Bulel „nije postio, nije poštovao Ramazan, pio je i čak se drogirao“. Kao i svi ostali, i on je bio dobro poznat službama bezbednosti.

Drugi zanimljiv detalj je da je, uprkos tome što je bio na radaru službi, uspeo da relativno jednostavno izvede smrtonosni napad i iznenadi te iste službe. I u ovom slučaju evidentna je aljkavost bezbednosnih struktura koje su mogle, ali nisu sprečile napadača u njegovoj nameri. Dok su napadači u Parizu i Briselu bili ili hapšeni, ili legitimisani i ispitivani praktično neposredno pre napada, pa potom pušteni, Bulel je uspeo da čak devet sati sedi u svom ogromnom kamionu od devet tona u zoni zatvorenoj za saobraćaj pred proslavu Dana Bastilje. Uspeo je da u njemu sačeka početak svečanosti i gužvu na ulici uprkos tome što su ga, kako je objavljeno, policajci legitimisali i pitali šta tu radi i nisu posumnjali u njegov odgovor da treba da isporuči sladoled. Svih devet tona… Interesantan je momenat i njegovog konačnog zaustavljanja i ubistva. Ako se obrati pažnja na fotografije kamiona koji je vozio, primetno je da su rupe od metaka koje je policija ispalila na njega koncentrisane na desnoj strani šoferšajbne, gde je mesto za suvozača. Iz ovoga se mogu zaključiti dve stvari: ili francuski policajci ne umeju najbolje da pucaju, ili Bulel nije bio sam u kamionu, kako se tvrdi u zvaničnoj verziji, pa je pucano na nekog drugog. Poslednji, najinteresantniji detalj je informacija koju je objavio Dejli mejl, pozivajući se na Bulelovog brata, da je porodica ovog teroriste nekoliko dana pre napada od njega dobila svotu od stotinu hiljada evra i da su bili „zapanjeni“ primljenim iznosom, iako im je i u prošlosti slao manju novčanu pomoć. Kako je tridesetjednogodišnji imigrant iz Tunisa uspeo da za kratko vreme u Francuskoj uštedi ovoliku svotu novca, o kojoj mnogi Francuzi mogu samo da sanjaju?

Današnja liberalna Evropa definitivno nema odgovor na surovi talas terorizma. Borba protiv terorizma, koju zapadne vlasti tvrde da vode, nemoćna je jer se političke elite ne usuđuju da jasno imenuju svog neprijatelja – radikalni islam. Mogu da bombarduju i ubijaju ljude po Siriji, ali to problem neće rešiti, samo će ga pogoršati i rasplamsati vatru koja već bukti među radikalnim islamistima. Oni moraju da obuzdaju i uspostave red i kontrolu nad muslimanskim stanovništvom koje, s obzirom na to da živi u njihovim gradovima, treba da živi i u skladu s njihovim pravilima.

Perfidna islamistička infiltracija

U intervjuu za magazin levog centra Marijan bivša poslanica Socijalističke partije Selin Pina tvrdi da je francuska politička klasa poklekla pred žestokim usponom islamskog ekstremizma i zbog političke koristi odustala od sekularizma, i otkriva sistem kojim se islamisti u francusko društvo uvlače na zadnja vrata.

„Ovde se ne radi o invaziji bradonja (kolokvijalni naziv za islamiste u Francuskoj), ovo je mnogo podmuklije. Ovo je infiltracija koja traje dugo. Nismo u stanju da uvidimo sporo dolaženje na pozicije vlasti, a kada se dotle stigne, potpuno smo zbunjeni“, rekla je Pina, koja je o ovome napisala knjigu „Okrivljujuća tišina“ i koja je, kao pomoćnica gradonačelnika mesta Žui le Mutije u Pariskom regionu, iz prve ruke mogla da vidi kako stvari funkcionišu. „Kada je jedno udruženje želelo da izgradi džamiju u opštini u kojoj sam bila izabrana, prvo su na listu levice stavili tri komična lika i tri ista takva na listu desnice. Na prvu liniju su poslati stari simpatični šibanci (kolokvijalni naziv za prve generacije arapskih imigranata u Francuskoj) koji nimalo nisu agresivni. Iza njih, međutim, često vidite mlade, sportske tipove izgleda a la Tarik Ramadan. Oni nikada ništa ne govore, sve dok mesta ne budu zauzeta, a tek na kraju shvatite da oni vuku konce“, rekla je ona.

Pina je navela da „prvo opština dodeli dugoročan zakup, što predstavlja prećutnu subvenciju“. „Zatim vam promotori džamije traže da izgradite parking, uveravajući vas da će on služiti opštem interesu. Zatim vam objasne da bi bilo dobro da se izgradi džamija u blizini srednje škole, kako bi mladi išli u nju umesto da se vuku po ulici. Potom pitaju zašto ne bismo džamiju izgradili u centru grada. To je sredstvo za pokazivanje moći i dobijanje veće vidljivosti. Nikada se u ovim razgovorima ne priča o veri, što više liči na političke pregovore nego na legitiman zahtev ljudi koji žele da privatno ispovedaju svoju veru“, dodala je.

Upitana o razlici između nenasilnog islamizma i džihadističkog terorizma i njenoj oceni da „tihi islamisti“ u stvari „pripremaju teren“, Pina je odgovorila da je do takvog stava došla zbog toga što „ti ljudi seju zrno mržnje, nasilja i tako pripremaju prelazak na dela“. „Bez obzira da li se preuzimanje vlasti sprovodi nasiljem ili legalnim putem, društvo koje se uspostavlja je isto. Koje god da su razlike između Katara, Saudijske Arabije, Islamske države itd., konačni rezultat je isti: potčinjavanje, tlačenje žena, nasilje prema homoseksualcima, odbijanje da se daju ista prava onima koji nisu iste vere… To predstavlja skretanje ka društvima koja su klanovska, nedemokratska, obeležena intelektualnom embolijom“, upozorila je ona.

FRANCUSKA NA IVICI GRAĐANSKOG RATA

Direktor Generalne direkcije za unutrašnju bezbednost Patrik Kalvar upozorio je na zatvorenoj sednici krajem maja francuske parlamentarce, o čemu je javnost saznala tek neposredno pre napada u Nici, da se njihova zemlja nalazi na ivici građanskog rata i da je dovoljan jedan ili dva veća teroristička napada da bure baruta eksplodira. Prema njegovim rečima, suočena sa islamskim ekstremizmom, francuska ekstremna desnica se ubrzano naoružava i priprema za napade na muslimane. „Mislim da ćemo pobediti u borbi protiv terorizma“, rekao je Kalvar, ali je dodao da strahuje od „sukoba između ekstremne desnice i muslimanskog sveta“. „Mi smo na ivici građanskog rata. Mislim da će do ovog sukoba doći. Još jedan ili dva napada i to će se dogoditi. Na nama je da anticipiramo i zaustavimo grupe koje bi izazvale sukobe“, saopštio je on i upitao: „Odakle će doći varnica koja će zapaliti barut i pretvoriti Francusku u zemlju van kontrole u kojoj grupe uzimaju oružje i dele sopstvenu pravdu? Ko želi urušenu zemlju gde dve strane razmenjuju nasilje i osvetu, gde se spirala napada ne zaustavlja?“ Kalvar je izjavio i da se ovakav scenario može primeniti i na druge evropske zemlje, uključujući i Britaniju.