Hans Hautman – Opasno zračenje „crnih rupa“ istorije

Razgovarala Mila Milosavljević

Naš sagovornik, istoričar i koautor knjige ,,Krvavi trag Velikog rata“ („Prometej“, Novi Sad), u svom profesionalnom delovanju isticao se nepristrasnim predavanjima o „crnim rupama još crnjeg poglavlja austrijske istorije“, o zločinima koje su naredili i počinili njeni oficiri i vojnici. Za razliku od kolega iz struke koji još uvek nastoje da opravdaju ulogu Dvojne monarhije u Prvom svetskom ratu, on je ostao malo poznat izvan okruženja stručne javnosti

Gost Beograda bio je ovih dana istaknuti austrijski istoričar Hans Hautman. Povod njegovog dolaska u Srbiju je predstavljanje knjige ,,Krvavi trag Velikog rata” („Prometej“ i RTS), koju naš sagovornik potpisuje zajedno sa Milošem Kazimirovićem. Vreme posete poklopilo se sa 102. godišnjicom početka takozvanog drugog talasa hapšenja, egzekucija i deportacija srpskih civila u okupiranoj Srbiji i u zemljama tadašnje Habzburške monarhije koje su bile nastanjene Srbima. U leto i u jesen 1916. godine najmanje 40.000 Srba završilo je na stratištima, ili je proterano u logore iz kojih se mnogi nisu vratili. Naravno, to je bila samo jedna epizoda Velikog rata u kome su civili podneli daleko veći teret od armije. Knjiga svedoči o brojnim zločinima austrougarske vojske na teritoriji Kraljevine Srbije i u regijama Habzburške monarhije naseljenim pravoslavnim Slovenima – počinjenim, pre svega, nad civilnim srpskim stanovništvom. Temelji se na dugogodišnjim istraživanjima ovog austrijskog istoričara. I ne samo to. Hautman, univerzitetski profesor za noviju istoriju i dugogodišnji predsednik Društva za istraživanje istorije razvoja pravosuđa, sa težištem na istoriji vojnog pravosuđa, značajno je doprineo razvoju kritičkog odnosa mlađe generacije austrijskih istoričara prema njihovoj istoriji u Prvom svetskom ratu, kao i prema epohama pre i posle tog rata. Hautman se isticao nepristrasnim predavanjima „o crnim rupama još crnjeg poglavlja austrijske istorije“, o zločinima koje su naredili i počinili njeni oficiri i vojnici. Odlikovan je prestižnim nagradama Republike Austrije za naučni rad. Međutim, izvan okruženja stručne javnosti ostao je malo poznat – za razliku od kolega struke koji još uvek nastoje da opravdaju ulogu Dvojne monarhije u Prvom svetskom ratu.

[restrictedarea]

Šta je centralno uporište onih koji do dan-danas nastoje da relativizuju krivicu Austrougarske u Prvom svetskom ratu?

Najpre moram da istaknem da većina Austrijanaca oseća nostalgiju za Habzburškom monarhijom i starim vremenima. Oni koji prizivaju „stara, dobra vremena“ polaze od činjenice da je Austrougarska bila značajan politički faktor i polažu nade u to da će, ukoliko se vrati na slične pozicije, u okruženju EU i pod plaštom regionalne saradnje, ostvariti privilegije, što u današnjoj praksi i jeste slučaj: Austrija je jedan od ključnih investitora na prostorima nekadašnje Dvojne monarhije, kao i u regijama koje su još na Berlinskom kongresu 1878. godine zacrtane kao zone uticaja Habzburške monarhije. Pripadam malobrojnoj grupi austrijskih istoričara koji drugačije vide problematiku, a pre svega se protive tumačenju po kojem je Austrougarska bila svojevrsna preteča Evropske unije, s obzirom na njen multinacionalni i multikulturalni sastav. Poređenje sa Evropskom unijom nije primereno, jer narodi koji su živeli u okviru monarhije nisu bili ravnopravni. Najpre su slovenski narodi predstavljali građane drugog reda. Drugi pogrešno tumačeni argument bio je da je Austrougarska bila pravna država u kojoj je postojala vladavina prava. Ta priča o pravnoj državi pokazala se kao bajka već uoči i početkom Prvog svetskog rata. To se ogleda u brojnim procesima pred vojnim tribunalima, vođenim protiv pripadnika potlačenih naroda. Presude koje su vojni tribunali izricali nisu se zasnivale ni na kakvom pravu, a za najmanje prestupe dodeljivane su drastične kazne.

Pored strašnog zločina počinjenog nad nedužnim srpskim civilima tokom Prvog svetskog rata, počinjen je još jedan veliki zločin – nad istinom. Evo i danas, nakon sto i dve godine od izbijanja tog rata, istina o počinjenim zločinima nad srpskim narodom, ali i istina o uzrocima izbijanja samog rata još uvek je dobrim delom nepoznata. Da nije vas i nekolicine vaših časnih kolega istoričara, ta istina bi zauvek ostala zapostavljena. Kako i šta sprečava da istina, posebno činjenica da je Prvi svetski rat planiran mnogo pre samog atentata, izađe na svetlo dana?…

Smatram da se situacija lagano menja. Primera radi, istoričari poput Antona Holcera, ili Manfreda Rauhenštajnera drugačije rezonuju. S tim da je Rauhenštajner ranije drugačije pisao. Nedavno je prikazana njegova knjiga u kojoj u brojnim poglavljima govori o zločinima, mada ih relativizuje i minimalizuje. Međutim, simptomatično je da su i ta nova, objektivnija dela doživela kritike u medijima. Još je zanimljivije da nije bilo ni reči o poglavljima u kojima se govori o zločinima. Oni su, naime, izostavljeni i lišeni svake kritike. Ovakav pristup medija poklapa se sa opštom tendencijom u današnjoj Evropi. Dok se u javnosti pojavljuje sve više knjiga koje otkrivaju istinu o ratnim zločinima u Velikom ratu, mediji ne reaguju na njihovu pojavu, kao da su pod nečijom dirigentskom palicom. Generalno, situacija se ipak poboljšala u odnosu na prethodne godine. To s punim pravom mogu da kažem, jer govorim iz iskustva. Kada sam prvi put pisao na temu ratnih zločina Dvojne monarhije, davne1975. godine, bio sam izložen oštrim kritikama i napadima kolega.

Kada su srpski civili ubijani, u vojnim izveštajima i biltenima je beleženo da je to činjeno zato što su, recimo, meštani trovali šljive na drveću, vodu u bunarima. Vojni i vojnopravosudni organi su u tim beleškama isticali da je to što su civili navodno činili bilo protivno svim pravilima rata, pa im je bilo dozvoljeno da preduzimaju drastične represalije. Ali to je bio obrnuti proces objašnjavanja povoda i posledica. Tu u stvari postoji nešto važnije, čak važnije od povoda i razloga za odmazdu. Državni aparat koji je naložio agresiju, i vojska koja je bila agresor, osporavali su pravo okupiranog naroda na otpor. Isti organi monarhije sasvim su drugačije argumentovali kad su pripadnici njihovih paravojnih jedinica – Tirolski strelci – ubijani u Italiji. Tada su se rukovodili obrnutim pravilima.

Kako se prvobitno planirana ,,Kaznena ekspedicija“ zapravo pretvorila u rat koji je do kraja sukoba zadržao karakter zločinačkog poduhvata – uz epilog koji se nadasve jasno i neporecivo može iskazati kroz broj civilnih žrtava? Kažete da je ovde reč o ratu koji zapravo čine dva paralelna rata, jedan vojni, a drugi protiv civila?

Između Austrougarske i Kraljevine Srbije postojalo je neprijateljstvo još od 1903. godine – počev od Majskog prevrata, kada je Kraljevina Srbija kao jedna od prvih država Evrope uvela demokratski poredak. U generalštabu Austrougarske monarhije su još u tom razdoblju skovani prvi planovi za rat protiv Srbije. Pri tome se zaboravlja da je Beč u značajnoj meri doprineo uspehu Majskog prevrata, da je praktično bio saučesnik zaverenika koji su doveli Karađorđeviće na tron. Uprkos javnom zgražanju nad zločinom koji su zaverenici počinili nad poslednjim kraljem dinastije Obrenović, Austrougarska je bila prva monarhija tadašnje Evrope koja je priznala novog kralja. Kasnije, kada je Beč stekao utisak da su pismena obećanja Petra Karađorđevića samo obećanja, odnosi sa Srbijom su žigosani strahom da će Beograd uticati na sunarodnike u okviru same monarhije da traže nezavisnost. To je bio povod za planiranje ,,Kaznene ekspedicije“. Taj ratni pohod nije osmišljen kao rat u kojem će se sukobiti dve vojske već je imao za cilj pokoravanje čitavog naroda jedne države. Prve žrtve, a potom i najbrojnije žrtve u toku prve ratne godine nisu bili Srbi u Srbiji nego pripadnici srpskog naroda koji su živeli na teritoriji Austrougarske monarhije: U Sremu, ali i u Bosni i Hercegovini pogubljeno je 1914. između 30.000 i 40.000 Srba, dok je u samoj Srbiji broj iznosio jedva desetinu pomenute cifre. To je bilo zato što austrougarski vojnici nisu uspevali duže da se zadrže na teritoriji Srbije jer su odatle veoma brzo proterivani.

(Iz sačuvanih dokumenata u Austrijskom državnom arhivu stoji da je Jaša Nenadović predao takozvane provizorne akreditive austrougarskom šefu obaveštajne službe Hajnrihu fon Mileru 1. decembra 1902. godine – kao poslanik budućeg srpskog kralja Petra. Dokumentu je priloženo pismo, odnosno deklaracija Petra Karađorđevića od 28. novembra 1902. godine: „Srbija je upućena već svojim geografskim položajem da ima najbolje odnose sa austrougarskom monarhijom…“ Od tog trenutka Beč je blagonaklono gledao na pripreme za prevrat u Srbiji. Zanimljiva je i zahvalnica kralja Petra caru Francu Jozefu koju je posle prevrata preneo u Beč Jaša Nenadović: „Ovlašćen sam da izjavim da je kralj Petar bezgranično zahvalan za podršku koju mu je pružio car Franc Jozef i što mu je omogućio da dođe na presto Srbije.“ Izvor: Austrijski državni arhiv PA, svežanj S, izveštaj od 29. juna 1903)

Vratimo se zapostavljanju istine o Prvom svetskom ratu. Pre svega istini o logorima i o deportacijama Srba, istini o proterivanju srpskih civila na prinudni rad! Ove su činjenice ( govorimo o stradanjima kao posledici zlostavljanja, stradanjima od gladi, o epidemijama koje nisu suzbijane, ili o drastičnim kaznama prekih sudova) zahvaljujući vašem iscrpnom zalaganju izašle na videlo. Svi pomenuti zločini ostali su, međutim, nekažnjeni i bez pomena u istoriji…

Ovde je posebno važno da naglasimo postojanje takozvanih „logora za internaciju“ koji su bili neka vrsta preteče koncentracionih logora u Drugom svetskom ratu. Ljudi zatočeni u tim logorima nisu počinili nikakav zločin, već se sumnjalo u njihovu lojalnost, strahovalo se da bi potencijalno mogli da pruže otpor režimu. Austrijanci su ih deportovali, uglavnom u mađarske logore. Bilo je logora i na drugim mestima, poput logora u Doboju. Ali ova mera nije bila uperena samo protiv Srba. Postojao je veliki logor u Gracu, u predgrađu Talerhof, gde se nalazi aerodrom. U njemu su bili zatočeni pre svega Rusini i ruski vojnici. Prave i zastrašujuće dimenzije zločinačkog tretmana u tom logoru sagledane su tek devedesetih godina prošlog veka, na veoma neobičan način. Naime, opština Grac je sa Ukrajinom ugovorila sporazum o izgradnji nove aerodromske piste. Kada su počeli radovi, otkopali su ostatke Ukrajinaca Rusina i ruskih vojnika. Nakon tog otkrića od posla nije bilo ništa. Postojao je i logor u blizini Linca, namenjen deportovanim Italijanima. Deportacije sa severa Italije spadaju u red najmasovnijih i najbrže izvedenih etničkih čišćenja u Velikom ratu. Posle ulaska Italije u rat, u maju 1915. godine, iz pokrajine Trentino, tada u sastavu austrougarske grofovije Tirol, deportovano je za samo dve nedelje oko 120.000 od ukupno oko 330.000 stanovnika.

Pretpostavljam da ste tokom istraživanja, ali i publikovanja činjenica, istine koju ste iznosili imali dosta prepreka, problema, te protivnika, neistomišljenika. Kako ste se nosili s tim? Šta je osnovno gorivo vašeg entuzijazma kada je ovaj ovakav poduhvat u pitanju? Da li možete da imenujete i prizovete u sećanje neki trenutak, događaj, neku činjenicu koja je možda odredila vaše bavljenje ovom problematikom i nimalo lak hod istraživača?

Istoričar sam koji je naklonjen kritikovanju autoritarnih režima. Kada sam došao do dokumenata koji svedoče o ratnim zločinima, hteo sam, u skladu sa svojim opredeljenjem, da sve to i napišem. Pri tome sam se vodio načelom da je pokušaj nacionalnog ujedinjenja Srba bio napredan proces, mada je bio u suprotnosti sa interesima Austrougarske. Moj motiv je, između ostalog, bio je i da kao istoričar doprinesem takvom naprednom postavljanju jedne nacije.

U tadašnjoj Austrougarskoj, na početku Velikog rata, uopšte nije skrivano ubeđenje da su Sloveni i Germani logični neprijatelji. Ako pogledamo, Srbi su bili okrenuti Rusima, kao i ostali slovenski narodi koji su u Rusima videli svoje oslobodioce. Međutim, pomenuto ubeđenje je definisano u krilatici potekloj iz usta Franca Konrada fon Hecendorfa, šefa austrougarskog generalštaba, koji je govorio da će rat protiv Srbije i eventualno protiv Rusije biti rat odluke i sveti rat germanstva protiv slovenstva! To je prihvatio ne samo državni vrh Austrougarske monarhije već i zvanična Nemačka. I jedni i drugi su to shvatili kao ,,konačni obračun Germana i Slovena“, a taj koncept je, kasnije, preuzeo Adolf Hitler, proširivši ga pojmom „više rase“.

[/restrictedarea]